Trideset pet godina tranzicije: diskusija u Beogradu
Na Svetskom kongresu Međunarodne ekonomske asocijacije održanom krajem juna u Beogradu, prisustvovao sam akademskoj sesiji po pozivu sa Janom Švejnarom sa Univerziteta Kolumbija, provokativno naslovljenoj Rezultati tranzicionih ekonomija 35 godina kasnije. Švejnar je predstavio bogatu komparativnu sliku onoga što se dogodilo sa nekadašnjim socijalističkim ekonomijama od početka tranzicije. Međutim, ono što mi je nakon toga ostalo u mislima bila je sama terminologija. Više od trideset pet godina nakon početka postsocijalističkih transformacija u Centralnoj i Istočnoj Evropi, mi i dalje govorimo o tranzicionim ekonomijama. To nameće prilično očigledno pitanje: koliko dugo jedna ekonomija može ostati u tranziciji?
Podaci predstavljeni na sesiji učinili su ovo pitanje posebno relevantnim. Konvergencije je nesumnjivo bilo. U velikom delu Centralne i Istočne Evrope BDP po stanovniku rastao je znatno brže nego u starijim članicama EU. Ipak, konvergencija je bila izrazito neujednačena, ostavljajući velike i trajne razlike među postsocijalističkim ekonomijama. Te razlike ne odnose se samo na BDP po stanovniku, već i na zarade i proizvodne strukture. Možda je najupečatljivije zapažanje izneto na kraju prezentacije: trideset pet godina nakon početka procesa, nijedna postsocijalistička ekonomija još nije dostigla prosek EU ni po BDP-u po stanovniku ni po medijalnoj zaradi.
Ništa od ovoga ne znači da je koncept tranzicije bio besmislen. Početkom devedesetih godina on je sa priličnom preciznošću opisivao izuzetnu istorijsku transformaciju. Ekonomije zasnovane pretežno na državnom vlasništvu i administrativnoj alokaciji razgrađivale su postojeće institucije i stvarale tržišta, privatnu svojinu, komercijalne bankarske sisteme i nove odnose sa međunarodnom ekonomijom. Nešto se, sasvim doslovno, pretvaralo u nešto drugo.
Ali diskusija u Beogradu navela me je da razmislim o jednoj pretpostavci ugrađenoj u sam koncept, koju retko eksplicitno formulišemo. Tokom diskusije postavio sam pitanje koje mi se čini sve težim: šta je zapravo normativno krajnje odredište uspešne tranzicije? Očekujemo li da Srbija, Albanija ili Severna Makedonija na kraju postanu Švajcarska ili Luksemburg? I, ako je tako, da li je to uopšte realno? Ako nije, u odnosu na koje odredište merimo njihovu „tranziciju“?
Ovo pitanje je važno zato što tranzicija ne podrazumeva samo promenu, već i kretanje ka nekom odredištu. U velikom delu rane literature o tranziciji to odredište bila je funkcionalna tržišna ekonomija, pri čemu su razvijene kapitalističke ekonomije Zapadne Evrope, eksplicitno ili implicitno, služile kao merilo. Međutim, Poljska, Češka, Estonija, Slovenija, Srbija i Albanija više nisu ekonomije koje tek treba da postanu kapitalističke. One jesu kapitalističke ekonomije. Ako među njima i nakon trideset pet godina opstaju značajne razlike, postaje sve problematičnije te razlike prvenstveno objašnjavati time koliko je svaka od tih zemalja odmakla na nekom zajedničkom putu tranzicije.
Zanimljivije pitanje, stoga, više nije da li su ove zemlje uspešno „završile“ tranziciju, već kakvi su kapitalizmi iz nje nastali, zašto su se ishodi toliko razlikovali i zašto su se te razlike pokazale tako trajnim.
Da li je tranzicija dovela do konvergencije?
Očekivanje da će siromašnije postsocijalističke ekonomije postepeno sustizati Zapadnu Evropu nije bilo nerazumno. Ono se oslanjalo na dve povezane, ali ipak različite ideje. Prva je poticala iz liberalne ekonomske kritike centralnog planiranja, počev od Mizesa i Hajeka: očekivalo se da će tržišta i privatna svojina efikasnije raspoređivati resurse nego administrativno planiranje, dok će konkurencija i veća otvorenost pojačati podsticaje za rast produktivnosti i inovacije. Ova intelektualna tradicija snažno je uticala na ekonomiku tranzicije tokom devedesetih godina. Druga ideja dolazila je iz konvencionalne teorije ekonomskog rasta. Kao što je Robert Solou tvrdio još pedesetih godina, opadajući prinosi na kapital stvarali su mogućnost da siromašnije ekonomije, pod određenim uslovima, rastu brže od bogatijih. One su takođe mogle da usvajaju već postojeće tehnologije umesto da ih razvijaju od početka, dok su niži troškovi rada mogli da privuku investicije i podstaknu industrijalizaciju.
Evropska integracija kao da je ove mehanizme dodatno snažno pojačavala. Postsocijalističke ekonomije dobile su pristup tržištima, kapitalu i tehnologijama Zapadne Evrope, a mnoge od njih vremenom i strukturnim fondovima EU i slobodnom kretanju radne snage. Strane direktne investicije povezale su proizvođače iz Centralne i Istočne Evrope sa evropskim proizvodnim mrežama. Ako su ikada postojali povoljni uslovi za ekonomsko sustizanje, činilo se da ih veliki deo postsocijalističke Evrope zaista ima.
I konvergencije je bilo. Negirati to značilo bi zameniti jedno pojednostavljenje drugim. Češka i Slovenija znatno su se približile zapadnoevropskim nivoima dohotka; Poljska i baltičke zemlje takođe su ostvarile izuzetno sustizanje, dok su Rumunija i Bugarska značajno smanjile jaz. Pa ipak, više od tri decenije razvoja proizvelo je trajnu hijerarhiju, a ne konvergenciju ka nekoj zajedničkoj poziciji. Zapadni Balkan, posebno, i dalje znatno zaostaje.
Kao što pokazuje Slika 1, svih sedam postsocijalističkih ekonomija obuhvaćenih ovim poređenjem približilo se proseku EU-14 tokom proteklih četvrt veka, ali su krenule sa veoma različitih početnih pozicija i nisu uklonile velike međusobne razlike. Došlo je do konvergencije prema zapadnoevropskom reperu, ali ne i do odgovarajuće konvergencije među samim postsocijalističkim ekonomijama. Njihove relativne pozicije pokazale su se iznenađujuće postojanim.
Ove razlike su previše postojane da bi se mogle posmatrati samo kao privremena udaljenost različitih zemalja duž istog tranzicionog puta. Nije naročito korisno ni tumačiti ih kao dokaz da su neke zemlje u tranziciji „uspele“, a druge „podbacile“. Srbija danas nema pola tržišne ekonomije zato što je njen BDP po stanovniku i dalje daleko ispod austrijskog. Albanija ne čeka još jedan krug privatizacije da bi kapitalizam konačno stigao. Institucionalna transformacija koju je pojam tranzicije prvobitno opisivao već se, u svojim osnovnim obeležjima, dogodila.
Trajnost ovih razlika ukazuje na to da nam sama konvergencija govori samo deo priče. Pitanje nije samo koliko su zemlje odmakle ka zapadnoevropskom reperu, već i kakve su ekonomske strukture nastale na tom putu.
Šta je tranzicija proizvela? Od tranzicionih puteva ka režimima akumulacije
Kada prestanemo da razlike među postsocijalističkim ekonomijama posmatramo jednostavno kao različite faze tranzicije, otvara se mogućnost drugačijeg pristupa. Sve ove ekonomije jesu kapitalističke, ali nisu isti tip kapitalističkih ekonomija. Ono što je nastalo nakon državnog socijalizma nije bio jedan ekonomski model na različitim nivoima dovršenosti, već sistemi sa različitim strukturama vlasništva, izvorima investicija, proizvodnim specijalizacijama i odnosima sa međunarodnim kapitalom.
Ovo zapažanje svakako nije novo. U knjizi Transition Economies: Political Economy in Russia, Eastern Europe, and Central Asia, Martin Majant i Jan Drahokoupil identifikuju nekoliko različitih tipova postsocijalističkog kapitalizma. Njihov pristup je naročito koristan zato što se te razlike ne svode jednostavno na kvalitet institucija ili brzinu reformi. Pažnja se, umesto toga, usmerava na to kako nastale ekonomije zapravo funkcionišu: odakle dolaze investicije, šta proizvode i izvoze, kako su povezane sa međunarodnim tržištima i koji ekonomski i politički akteri održavaju te aranžmane.
Divergencija se proteže daleko izvan evropskih slučajeva koji se ovde razmatraju. Novije istraživanje Kaluma Hamiltona i Gajcena de Frisa, na primer, utvrđuje izrazito različite obrasce strukturne transformacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu: strukturne promene pozitivno su doprinosile rastu produktivnosti u prvom slučaju, ali negativno u drugom, uprkos snažnijem rastu produktivnosti unutar sektora u zemljama bivšeg SSSR-a.
Za potrebe ove analize, to upućuje na pomeranje fokusa sa tranzicionih puteva ka režimima akumulacije. Ovaj koncept, razvijen u okviru teorije regulacije i dalje razrađen kod Robera Boajea u knjizi Économie politique des capitalismes, usmerava pažnju na to ko poseduje i kontroliše proizvodnu imovinu, kako se finansiraju investicije, gde su locirane tehnološke sposobnosti i funkcije sa većom dodatom vrednošću, kako su ekonomije uključene u međunarodne proizvodne mreže i kako se tako ostvareni dohodak raspodeljuje i reinvestira. Takođe postavlja pitanje kakvu ulogu država ima u stvaranju i reprodukovanju tih aranžmana.
Posmatrane iz ove perspektive, neke karakteristike koje se uobičajeno tumače kao znaci nedovršene tranzicije izgledaju sasvim drugačije. Uzmimo Srbiju. Njen razvojni model tokom protekle dve decenije u velikoj meri se oslanjao na strane direktne investicije, relativno jeftinu radnu snagu, državne podsticaje investitorima i integraciju u evropske i globalne proizvodne mreže kojima dominiraju strane kompanije. To je doprinelo rastu izvoza prerađivačke industrije i zaposlenosti. Ali je istovremeno proizvelo i određenu strukturu akumulacije. Preduzeća pod stranom kontrolom već su 2020. godine učestvovala sa više od četvrtine u ukupnim investicijama u Srbiji, dok su stvarala oko petine ukupne dodate vrednosti. Važne tehnološke i strateške funkcije i dalje se nalaze izvan zemlje, dok rastući fond stranih investicija stvara značajne odlive dohotka. Tokom 2025. godine strani investitori su primili 2,7 milijardi evra kroz dividende i slične isplate i 374 miliona evra po osnovu kamata, dok je još 1,8 milijardi evra dobiti reinvestirano u Srbiji.
Ovi podaci ilustruju dvostruku prirodu ovog modela: strani kapital finansira domaću akumulaciju, ali istovremeno stvara značajne tokove dohotka koji pripadaju nerezidentnim vlasnicima. U ranijem radu sa Borisom Kagarljickim, koristeći podatke za Albaniju, Severnu Makedoniju i Srbiju, utvrdili smo da su prilivi stranih direktnih investicija bili povezani sa rastućim odlivima kapitala i potiskivanjem domaćih investicija, što ukazuje na to da strane investicije mogu podržavati akumulaciju, a istovremeno jačati zavisnost. Ni država nije odsutna iz ovog procesa. Ona aktivno održava model kroz investicione subvencije, infrastrukturu i druge oblike podrške namenjene očuvanju privlačnosti zemlje za međunarodno mobilni kapital.
Ove karakteristike ne moraju nestati zato što Srbija završi još jednu reformsku agendu, unapredi još jedan skup institucija ili dodatno napreduje ka članstvu u EU. Naprotiv, one mogu predstavljati mehanizme kroz koje se postojeći ekonomski model reprodukuje. Ono što kroz prizmu tranzicije izgleda kao međufaza na putu ka naprednijoj tržišnoj ekonomiji, kroz prizmu političke ekonomije može biti relativno stabilan režim akumulacije.
To ne znači da institucije, politike ili politički izbori nisu važni. Noviji rad Milojka Arsića, Saše Ranđelovića i Aleksandre Nojković, na primer, pokazuje da državne politike i institucionalni uslovi ostaju važni činioci ekonomskog rasta u zemljama u razvoju Evrope i Centralne Azije. Poenta je, međutim, u tome da su same institucije deo određenih režima akumulacije i da se ne mogu posmatrati samo kao mera toga koliko je neka zemlja odmakla duž unapred zadatog tranzicionog puta. One odražavaju i pomažu reprodukciji određenih odnosa između države, domaćeg kapitala, rada i međunarodnih investitora.
Trajnost hijerarhije prikazane na Slici 1 zato postaje manje zagonetna. Ako je postsocijalistička transformacija proizvela različite i delimično samoreprodukujuće režime akumulacije, još jedna decenija „tranzicije“ ne mora ih dovesti do konvergencije ka istom modelu. Teže pitanje jeste zašto su određeni režimi nastali upravo tamo gde jesu i zašto su neke zemlje ostale znatno bliže evropskom ekonomskom centru od drugih.
To nas vodi dalje od same tranzicije, ka odnosu između centra, poluperiferije i periferije.
Zašto su razlike opstale? Centar, poluperiferija i periferija
Ako su iz postsocijalističke transformacije nastali različiti režimi akumulacije, sledeće pitanje jeste zašto su se pokazali tako postojanim. Domaće institucije i politički izbori očigledno jesu važni, ali ne mogu pružiti celovito objašnjenje. Kao što je Samir Amin tvrdio u svojoj analizi akumulacije na svetskom nivou, razvoj i nerazvijenost predstavljaju relacione procese, oblikovane različitim pozicijama koje ekonomije zauzimaju unutar zajedničkog kapitalističkog sistema. Postsocijalističke ekonomije razvijale su se kroz uključivanje u mnogo veću evropsku i globalnu kapitalističku ekonomiju, u kojoj su različite zemlje zauzimale veoma različite pozicije.
To sugeriše još jedan način posmatranja hijerarhije prikazane na Slici 1: kroz razlikovanje centra, poluperiferije i periferije. Ove kategorije nisu samo još jedan način rangiranja bogatih, srednje razvijenih i siromašnih zemalja. One opisuju odnose. Periferna ekonomija nije periferna samo zato što je siromašnija ili manje produktivna, već zbog načina na koji je povezana sa razvijenijim ekonomskim centrima: kroz vlasništvo nad kapitalom, kontrolu nad tehnologijom, položaj u proizvodnim mrežama, trgovinske i finansijske tokove i kretanje radne snage.
Srbija dobro ilustruje dubinu tih odnosa. Članice EU su 2025. godine činile 58,3% njene robne razmene i 72,2% priliva stranih direktnih investicija. Uprkos rastućim vezama sa Kinom i drugim partnerima, proizvodna struktura Srbije ostaje duboko povezana sa evropskom ekonomijom. Ova integracija doprinela je rastu izvoza i zaposlenosti, ali se uključivanje u međunarodne proizvodne mreže često odvija kroz aktivnosti kod kojih funkcije sa većom dodatom vrednošću ostaju negde drugde. U prerađivačkoj industriji to uključuje radno intenzivnu montažu i proizvodnju komponenti; čak i u prividno visokotehnološkim sektorima poput IT-a, srpske firme često pružaju usluge stranim kompanijama, dok vlasništvo nad krajnjim proizvodom, intelektualna svojina, pristup tržištu i strateška kontrola ostaju u inostranstvu. Strani kapital finansira domaću akumulaciju, ali istovremeno stvara dohodak za nerezidentne vlasnike; migracije donose doznake, ali istovremeno preusmeravaju radnu snagu i znanja ka ekonomijama sa višom produktivnošću. Integracija, prema tome, može podsticati konvergenciju i istovremeno reprodukovati nejednake pozicije.
O ovom paradoksu pisao sam i drugde, u vezi sa Srbijom kao „superperiferijom“, kao i šire u tekstu The Capitalism of the Good. Poenta nije u tome da je integracija sama po sebi štetna, već da je razvoj relacioni proces: mogućnosti koje stoje na raspolaganju jednoj ekonomiji delimično zavise od njenog položaja u širem sistemu u kojem su kapital, tehnologija i funkcije sa većom dodatom vrednošću neravnomerno raspoređeni.
To takođe usložnjava objašnjenja koja se prvenstveno zasnivaju na kvalitetu domaćih institucija. Integracija Češke u evropsku prerađivačku industriju, poljska kombinacija stranih investicija sa velikim domaćim tržištem i snažnijim domaćim kompanijama, kao i zavisniji model Srbije zasnovan na stranim direktnim investicijama, ne mogu se objasniti samo razlikama u pokazateljima kvaliteta institucija. Geografija, nasleđeni proizvodni kapaciteti, veličina tržišta, tehnološke sposobnosti i strategije multinacionalnih kompanija takođe su oblikovali koje će se vrste aktivnosti razvijati i gde. Institucije i politike jesu važne, ali deluju unutar ovih strukturnih mogućnosti i ograničenja.
Tu postoji i dublja istorijska zagonetka. Hijerarhija koja se pojavila nakon 1989. godine upadljivo podseća na ekonomske podele koje prethode državnom socijalizmu. Centralnoevropske ekonomije koje su istorijski bile bliže industrijskom jezgru Zapadne Evrope danas uglavnom zauzimaju snažnije pozicije od velikog dela Jugoistočne Evrope i pojedinih delova nekadašnjeg sovjetskog prostora. Socijalizam je duboko transformisao ova društva, industrijalizovao pretežno agrarne ekonomije i nastojao da smanji nasleđene nejednakosti. Ipak, njegov nestanak nije sve zemlje postavio na praznu tablu sa jednakim početnim uslovima.
To ne znači da su današnje pozicije bile unapred određene pre jednog veka. Zemlje mogu da ih promene i menjaju ih. Ali postojanost, a u nekim slučajevima i ponovno pojavljivanje starijih prostornih hijerarhija, otvara važnu mogućnost: postsocijalistička transformacija možda je promenila mehanizme kroz koje deluje neujednačeni razvoj u Evropi, a da pritom nije uklonila osnovnu strukturu centra i periferije.
Posmatrano na ovaj način, trideset pet godina neujednačene konvergencije postaje manje zagonetno. Zemlje se ne kreću samo različitim brzinama ka istom odredištu. One zauzimaju različite pozicije u međunarodnoj proizvodnji i akumuliraju kapital kroz različite međusobne odnose. Njihove trajne razlike stoga možda ne odražavaju to koliko su odmakle na zajedničkom putu, već različite pozicije koje zauzimaju u široj evropskoj i globalnoj ekonomiji.
Tranzicija ka čemu?
Gde nas, dakle, sve ovo ostavlja kada je reč o pojmu tranzicione ekonomije? Trideset pet godina iskustva upućuje na tri zaključka. Tranzicija jeste proizvela konvergenciju, ali ona je bila delimična i neujednačena, ostavljajući za sobom trajnu hijerarhiju među postsocijalističkim ekonomijama. Nije proizvela jednu tržišnu ekonomiju u različitim fazama dovršenosti, već različite oblike kapitalizma koje održavaju različiti režimi akumulacije. I konačno, ti ishodi ne odražavaju samo domaće institucije i politike, već i različite pozicije unutar evropskih i globalnih struktura centra, poluperiferije i periferije.
Nedavna najava Aleka Gevorkjana o španskom izdanju njegove knjige Transition Economies, prvobitno objavljene 2018. godine, pruža dobar povod da preispitamo i samu ovu kategoriju. Njegova knjiga obuhvata Centralnu i Istočnu Evropu i bivši Sovjetski Savez, stavljajući pod isti analitički naslov ekonomije čije su postsocijalističke putanje postale izuzetno raznolike. Upravo zato pitanje postaje još relevantnije: koliko još dugo zemlje čije kapitalističke ekonomije funkcionišu već više od tri decenije treba prvenstveno definisati sistemom koji su napustile?
To ne znači da je proučavanje tranzicije postalo nevažno. Naprotiv. Način na koji je državni socijalizam demontiran, na koji su uspostavljeni tržišta i privatna svojina, preraspodeljena imovina i stvorene nove institucije ostaje od ključnog značaja za razumevanje zašto današnji ekonomski sistemi izgledaju upravo ovako. Ali to je sve više istorijsko i kauzalno pitanje. Tranzicija pripada objašnjenju kako je sadašnjost nastala, a ne opisu onoga što te ekonomije danas jesu.
Analitički zadatak sada je da razumemo oblike kapitalizma koji su proizašli iz te transformacije, režime akumulacije koji ih održavaju i odnose koji reprodukuju njihove veoma različite pozicije u evropskoj i globalnoj ekonomiji.
Možda je, posle trideset pet godina, vreme da tranziciju proglasimo završenom i počnemo da proučavamo njene ishode.
Peščanik.net, 27.08.2026.
