Dva upečatljiva utiska gotovo svaki posetilac odnosi sa Kosova. Prvi su novogradnja, nepregledna gradilišta i gotovo opsesivna izgradnja stambenog i poslovnog prostora. Drugi je ogromno prisustvo mladih ljudi — prave reke omladine na ulicama Kosova, koje i statistički ima jednu od najmlađih populacija u Evropi. Nepobediva, lepa mladost ovih dana nosi zastave i transparente OVK i pridružuje se opštoj UÇK-maniji na Kosovu. Kao odgovor na presude Specijalizovanih veća Kosova protiv četvorice vođa OVK u gotovo svim kafićima i restoranima u Prištini, nešto ređe i u Prizrenu, nalaze se amblemi ove paravojne organizacije i slogani „Sloboda ili smrt“, koji se spuštaju sa velikih banera i fasada nad glavnim prištinskim korzoom.
Veliki murali na zgradama u Prištini prikazuju četvoricu osuđenih u odelima u kojima mesto kravate zauzima crna silueta naoružanog vojnika OVK, što valjda simbolizuje civilni i vojni aspekt njihove uloge u oslobađanju Kosova od srpske vlasti. Na stanicama gradskog prevoza u centru grada postavljeni su portreti četvorice prvostepeno osuđenih vođa OVK, uz portrete Džordža Vašingtona, Đuzepea Garibaldija, Šarla de Gola, Nelsona Mandele, Vinstona Čerčila, Ataturka i borca za irsku nezavisnost Majkla Kolinsa. Uz svaki od njih sugestivna poruka na engleskom podseća da bi se, primenom iste logike, i ovi borci za slobodu mogli proglasiti učesnicima „udruženog zločinačkog poduhvata“.
Javnoj ikonografiji i izrazima solidarnosti pridružio se i kosovski premijer Aljbin Kurti. Presudu je nazvao „neprihvatljivom nepravdom“, zatražio da bude promenjena u žalbenom postupku i najavio institucionalnu podršku četvorici bivših vođa OVK. Populizam je, očigledno, diktat vremena: umesto insistiranja na vladavini prava, što inače često čujemo u javnom govoru kosovskog premijera, ovoga puta je preovladalo povlađivanje dominantnom raspoloženju javnosti.
Neposredna vremenska blizina smrti Ratka Mladića i presude Specijalizovanih veća nakratko je proizvela neobičnu simetriju, gotovo uzajamnost Beograda i Prištine: heroizaciju ljudi osuđenih za ratne zločine, osporavanje međunarodne i tranzicione pravde, govor o „nepravednim presudama“ i strah da će individualna krivična odgovornost baciti senku na brižljivo negovane kolektivne samoviktimizacijske „istine“. Ipak, iza te spoljne sličnosti stoje dva suštinski različita modela heroizacije. Mladić se slavi kao komandant vojske koja je bila instrument etničkog rata i projekta teritorijalne homogenizacije, dok se OVK u kolektivnom pamćenju kosovskih Albanaca prvenstveno smešta u okvir otpora režimu represije i institucionalne segregacije koji je Miloševićeva vlast uspostavila na Kosovu krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog stoleća. Zato se njena vojna i oslobodilačka komponenta u tom pamćenju odvaja od zločina koje su počinili njeni pripadnici i komandanti.
Ta razlika je i istorijska i moralno-politička, a pravno je dodatno pojačana činjenicom da je Mladić pravosnažno osuđen, dok je presuda četvorici bivših vođa OVK prvostepena. Ali upravo zato je upečatljivo koliko je politički refleks sličan: presuda pojedincu vrlo brzo počinje da se čita kao presuda čitavom narodu, njegovom ratu, njegovoj žrtvi i „našoj istini“. Kolektivni otpor presudi na Kosovu utoliko je zanimljiviji što veliki i veoma važan deo žrtava u ovom postupku čine upravo kosovski Albanci. Sud je među metama OVK posebno naveo Albance povezane sa drugim političkim strukturama, kao i ljude optuživane za saradnju sa srpskim ili jugoslovenskim vlastima. Među njima su bili politički protivnici, na primer pristalice Ibrahima Rugove, zatim navodni „izdajnici“ i „kolaboracionisti“, često civili čiji se greh svodio na državnu službu ili neku drugu vezu sa institucijama Srbije i Jugoslavije.
Zbog toga je ova presuda potencijalno mogla da bude važna i za unutrašnje albansko pomirenje i suočavanje sa prošlošću, a tek potom i za otvaranje pitanja zločina nad pripadnicima nealbanskih zajednica na Kosovu. Među žrtvama su bili i Srbi i Romi, ali su oni na stranicama presude znatno manje vidljivi. Dok se takozvani Ratko General, dosledno sopstvenoj etničkoj formuli rata, u Srebrenici svetio ’Turcima’, OVK se tokom najvećeg dela rata mnogo bavila i političkim protivnicima unutar sopstvene etničke grupe. Masovno nasilje prema nealbanskim zajednicama eskaliralo je tek sa povlačenjem srpskih i jugoslovenskih snaga sa Kosova posle Kumanovskog sporazuma.
Tu dolazimo do jednog od najspornijih aspekata presude. Optužnica protiv Tačija, Veseljija, Seljimija i Krasnićija obuhvatala je događaje zaključno sa septembrom 1999, kada je završena demilitarizacija OVK. Međutim, osuđujući nalazi za ratne zločine završavaju se 20. juna te godine. Sud je zaključio da događaji koji su odigravali nakon prestanka oružanog sukoba više ne mogu biti kvalifikovani kao ratni zločini, jer za njih nije postojala potrebna neposredna veza sa oružanim konfliktom.
To, naravno, ne znači da su ubistva, otmice, silovanja, protivpravno zatvaranje, proterivanje ili uništavanje imovine počinjeni nakon 20. juna manje ozbiljni zločini. Znači samo da ih, prema stanovištu Veća, nije moguće podvesti pod pravnu kvalifikaciju ratnog zločina. Tu se, međutim, otvara ozbiljno pitanje: OVK nije nestala 20. juna. Njena demilitarizacija završena je tek u septembru, a njene komandne strukture i njihovi nosioci zadržali su ogroman politički i faktički uticaj na terenu na kojem se odvijalo nasilje. Problem, dakle, nije u pitanju da li su se zločini dogodili, već pod koju pravnu kategoriju se mogu smestiti i na koji način utvrditi individualnu ili komandnu odgovornost za njih.
U Beogradu je upravo taj vremenski rez poslužio kao jedan od glavnih razloga za nezadovoljstvo presudom. Predsednik Vučić i brojni državni predstavnici naglašavali su da značajan deo srpskih žrtava ostaje izvan njenog osuđujućeg dela. Paradoks je očigledan: martirijum značajnog dela srpskog i romskog stanovništva počinje upravo u trenutku kada se završava period za koji su četvorica optuženih osuđena za ratne zločine. Sve i da građani Srbije nisu naelektrisani tabloidnim medijima i da nisu pripravni za svaki i najluđi scenario teorija zavere, elementarni princip zadovoljenja pravde za ove žrtve iziskuje nekakav odgovor, ako ne potpunu i savršenu tranzicionu, hibridnu, međunarodnu ili neku četvrtu pravdu.
Ni srpsko pravosuđe, međutim, nije tokom prethodnih decenija imalo sasvim dosledan odgovor na pitanje gde se završava oružani sukob, odnosno koliko dugo pojedina dela mogu zadržati potrebnu vezu sa njim. Odlična analiza Sofije Mandić o slučaju „Gnjilanska grupa“ pokazuje koliko su se stavovi Tužilaštva za ratne zločine, prvostepenog suda, Apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda međusobno razlikovali. Jedni su prihvatali mogućnost da se relevantna veza sa sukobom proteže i posle juna 1999, dok je Apelacioni sud takvo tumačenje odbacio. Vrhovni kasacioni sud je kasnije ocenio da je zakon u tom pitanju pogrešno primenjen u korist optuženih, ali to nije moglo promeniti pravnosnažnu oslobađajuću presudu.
Posebno zanimljiv u ovom kontekstu jeste slučaj braće Bitići. Agron, Jili i Mehmet Bitići, američki državljani albanskog porekla i pripadnici Atlantske brigade OVK, 23. juna 1999. pomagali su romskim susedima da sa Kosova izbegnu u Srbiju. Romi su u tom trenutku već bili izloženi talasu nasilja i osvete. Braća su kod Merdara prešla administrativnu liniju, gde ih je srpska policija uhapsila zbog nezakonitog ulaska u SRJ. Osuđeni su na kratke zatvorske kazne i odvedeni u zatvor u Prokuplju.
Kada su 8. jula pušteni, slobodu zapravo nisu dočekali. Ponovo su ih preuzeli pripadnici MUP-a i odveli u nastavni centar Posebnih jedinica policije u Petrovom Selu. Tamo su držani zatvoreni, a zatim vezani žicom i ubijeni hicima u potiljak. Njihova tela pronađena su dve godine kasnije u masovnoj grobnici na prostoru istog policijskog centra. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ovaj je slučaj kvalifikovalo upravo kao ratni zločin – ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, iako se rat formalno završio otprilike mesec dana pre njihovog ubistva. Dvojica pripadnika policije optužena su zbog uloge u njihovom protivpravnom lišavanju slobode i predaji ljudima koji su ih potom ubili. Obojica su međutim, nakon višegodišnjeg postupka, pravnosnažno oslobođena. Neposredni izvršioci ubistva i ljudi iz komandnog lanca odgovorni za likvidaciju nisu osuđeni.
Tako je Srbija propustila priliku da danas, sa mnogo većim kredibilitetom, insistira na principijelnom stavu da zločin izvršen posle 20. juna može biti procesuiran kao ratni zločin kada postoji potrebna veza sa prethodnim oružanim sukobom. Mogla je da pokaže presedan u kojem su srpski pravosudni organi tako kvalifikovali ubistvo trojice Albanaca koje su počinili pripadnici srpske policije. Umesto takve jasne primene prava i pravde imali smo neuspešno suđenje nižerangiranim policajcima i odsustvo odgovornosti stvarnih izvršilaca i nalogodavaca. Nije bez značaja ni činjenica da su Bitići bili američki državljani. Dugogodišnji pritisak američke administracije bio je jedan od glavnih razloga što slučaj nikada nije potpuno nestao iz javnosti. Teško je izbeći pitanje koliko bi pažnje dobilo ubistvo trojice „običnih“ kosovskih Albanaca bez američkih pasoša.
Tranziciona pravda tako za mnoge žrtve ostaje nedostižna, a uz političke opstrukcije u Beogradu i Prištini često se izvrgava u suprotnost svrhe kojoj je trebalo da služi. Umesto da konsoliduje region individualizacijom krivice, ona se ponovo uvlači u nacionalne narative i koristi kao još jedan dokaz kolektivne bezgrešnosti „nas“ i kolektivne krivice „njih“. Po ko zna koji put se fatalistički akordi iz knjige Lee David „Prošlost nas ne može izlečiti“ pokazuju istinitim. Suočavanje sa prošlošću na ovaj način kako mi u regionu radimo svaki put nam se ponovo obije o glavu.
Izvan tremora tranzicione pravde i neusaglašenog suočavanja sa traumatičnim istinama, moje lično iskustvo sa Kosova govori nešto sasvim drugo. Za nekoliko dana boravka nigde nisam doživeo nijednu neprijatnost. Naprotiv. Ljudi su pozitivno reagovali kada im kažem (na engleskom) da sam iz Srbije. U nekoliko navrata čak i mladi ljudi u Prizrenu i Prištini spontano bi progovorili nekoliko reči ili fraza na srpskom. Taj svakodnevni, obični ljudski nivo odnosa u potpunom je neskladu sa ratobornom ikonografijom javnog prostora. Možda bi više komunikacije, putovanja i druženja ljudi iz Srbije i sa Kosova učinilo za regionalno pomirenje više nego mnogi simulirani, politički instrumentalizovani i često sabotirani rituali tranzicione pravde i „suočavanja sa prošlošću“.
Inače, Prizren je predivan – svakako kandidat za jedan od najlepših gradova u regionu. Ako izuzmemo najnoviji sloj UÇK-ikonografije, i Priština ima mnogo šarma. Glavni korzo je širok, sa obiljem prijatne i zdrave hladovine drveća, koje je u Beogradu na mnogim mestima posečeno ostavljajući ljude na milost i nemilost letnjem suncu. Ispod građevinskog haosa Prištine još se prepoznaje urbanistički red iz vremena socijalističke Jugoslavije. Univerzitetski kampus, sa kompleksom Nacionalne biblioteke, i danas pokazuje osećaj za ravnotežu, ritam i organizaciju prostora. Nasuprot tome, haotični delovi novije arhitekture u gradu i na njegovim prilazima ’uspešno’ kombinuju elemente Beograda na vodi sa dvorcima à la Željko Mitrović – još jedan neočekivani element uzajamnosti Beograda i Prištine.
Spomenik bratstvu i jedinstvu u centru Prištine stoji bez oznake i bez jasnog objašnjenja ideje koju je nekada komemorisao. Nekadašnji sportski centar „Boro i Ramiz“ danas se zove Palata omladine i sporta, a na njegovoj fasadi dominira lik Adema Jašarija. U Gradskom parku još je upečatljiviji rušilački trag na maloj spomeničkoj kompoziciji posvećenoj Bori Vukmiroviću i Ramizu Sadikuu: Borina bista je uklonjena, dok Ramiz i dalje stoji sam, bez natpisa i bez vrednosnog konteksta koji treba da evocira. Vandalizovan, skrajnut i nedorečen spomenik danas rečito govori samo o porazu ideje suživota na Kosovu.
Narativ o oslobodilačkoj borbi OVK gotovo je potpuno potisnuo druge slojeve javnog sećanja na Kosovu. Grafiti, murali, zastave, spomenici, bilbordi – ovih dana javni prostor gotovo svuda govori istim jezikom. Po svedočenjima Albanaca sa kojima sam razgovarao, sećanje na socijalistički period, kao i na zajedničku antifašističku tradiciju Albanaca, Srba i Crnogoraca, potisnuto je na samu marginu javnog narativa.
Mladi ljudi koji danas u Prištini nose oznake OVK, baš kao i oni koji u Beogradu nose slike Ratka Mladića, rođeni su uglavnom posle ratova koje komemorišu. Njihova sećanja nisu njihova sećanja. Ona su proizvedena. Političke elite, mediji, obrazovni sistemi i nacionalne istoriografije stvorili su okvir u kojem na nivou masovnih predstava izgleda kao da između Srba i Albanaca nema i ne može biti komunikacije. Na ulici, u kafiću ili u razgovoru sa nepoznatim ljudima slika je, srećom, mnogo manje dramatična.
Možda će tek kada ova generacija mladih ljudi prestane da bude objekt tuđih politika sećanja i postane njihov subjekt nastati prostor za drugačiju vrstu razgovora. Ne razgovora u kojem će jedni drugima dokazivati čiji su zločinci heroji, a čije su žrtve vrednije, nego razgovora u kojem će prošlost konačno prestati da određuje ko sme da razgovara sa kim.
Peščanik.net, 06.10.2026.
KOSOVO
