Pre desetak dana Ustavni sud je doneo odluku koja nije dobila previše pažnje u medijima. Uglavnom čujemo kada zabrane neku od organizacija koje nas maltretiraju već godinama, koje su, čak i za ukus ovog suda „prevršile svaku meru“. Međutim, nasilje koje trpimo nije samo fizičko, ono ima i neke druge dimenzije. Nasilje je odsustvo sigurnosti, nismo više sigurni ni u šta, ovde je sve kocka. Tako se čini da je i pravni sistem u kome živimo samo jedan posebni vid kocke, nesigurnosti i nasilja.
Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije koji se primenjuje od 1. januara 2010. godine između ostalog predviđa obavezu prijavljivanja imovine svih funkcionera i zabranu sukoba interesa. To smo dugo čekali. Ono što je još od trenutka donošenja bilo sporno je član Zakona koji predviđa rešavanje situacije „zatečenih funkcionera“ i to tako da će se oni u roku od 90 dana Agenciji izjasniti na kojoj od funkcija žele da ostanu. Problem se javio kod onih (u ovom konkretnom slučaju – poslanika) koji nisu izabrani sa proporcionalnih lista, koji nisu mogli biti lako zamenjeni, pa je i zakon naknadno izmenjen tako da se od opšteg pravila o izjašnjenju izuzimaju oni koji su izabrani na neposrednim izborima i oni koji po zakonu ili nekom drugom propisu moraju da obavljaju određenu funkciju. Oni mogu zadržati obe funkcije. Ustavni sud je odlučivao o ustavnosti ovih naknadnih izmena i dopuna i zaključio da su neustavne, da se tim izuzecima funkcioneri stavljaju u neravnopravni položaj i da se njima u potpunosti ruši prvobitna namera zakonodavca – da svako i pod hitno ostane sa samo jednom javnom funkcijom.
Najkraće rečeno, neposredno izabrani poslanici vojvođanske skupštine (takozvani većinski poslanici) koji su istovremeno predsednici opština ili gradonačelnici će odlukom Ustavnog suda morati da odaberu na kojoj od ove dve funkcije će ostati. Odlično, reći ćete, tako im i treba kad su halapljivi i nezasiti funkcija. Tako je mislio i sud – ko će protiv takve odluke imati bilo šta? Ili bolje da to postavimo ovako – koliko njih bi samo bilo protiv odluke po kojoj ovi ljudi mogu da zadrže svoje funkcije do narednih izbora? Priznaćete, mnogo njih. Ipak, pravna sigurnost bi trebalo da bude mnogo važnija od popularnosti bilo kog suda. Sudovi, pa ni ustavni, nisu tu da bi bili popularni, već da nas zaštite od fizičkog i pravnog nasilja.
Da je prelaznim i završnim odredbama rešeno da će se neke od odredaba Zakona primenjivati od narednog izbornog ciklusa, sve dileme i problemi bi bili rešeni, nova pravila bi bila postavljena za buduće situacije. To se znalo i u Skupštini, ali je naknadnim pokušajima da se šteta popravi nastala još veća zbrka i sramota. Tako danas imamo zakon koji se primenjuje retroaktivno (na pravne situacije koje su nastale pre donošenja i početka primene zakona), iako svi znamo da to narušava jedno od osnovnih načela svakog pravnog sistema – pravnu sigurnost.
Ovakva namera zakonodavca, koja je potvrđena odlukom ustavnog suda znači samo jedno – da sve što danas radite, kupujete ili prodajete nisu radnje zbog kojih sutra nećete odgovarati. Svakog časa Skupština može doneti zakon kojim će propisati da su vaše radnje nelegalne ili zabranjene. A vi ćete odgovarati bez obzira što su one bile zakonite i legalne u trenutku kada ste ih preduzimali.
U ovom konkretnom slučaju možemo da se složimo da jedan predsednik opštine neće propasti ako ne bude pokrajinski poslanik, da se zato nebo neće sruštiti i da to nije naš najveći problem. Istina. Ali suština je u principu koji (bi trebalo) da je temelj svakog pravnog sistema, bez kojeg pravni sistem i nije pravni, već neki potpuno arbitrarni, paralelni i proizvoljni u kom nemate nikakvu garanciju za ispravnost svojih postupaka. Za dan možete postati prekršitelj zakona, samo ako se nekom tako prohte. A tu se otvaraju i pitanja – ako ovi ljudi odaberu funkcije na koje su neposredno izabrani, šta to znači za opštine u kojima su predsednici već tri godine? Šta ako izaberu funkciju na koju nisu neposredno izabrani? Šta to znači za one koji su ih birali? Da li ćemo u budućnosti moći da budemo sigurni da nekim novim zakonom taj koga biramo neće biti primoran da tu funkciju, kao naš predstavnik, napusti?
Svidelo se to nekome ili ne, svi ovi „sporni“ ljudi su u trenutku kada su birani na svoje funkcije, birani jer je to u tom trenutku bilo dozvoljeno i zakonito. Svi oni imaju pravo na završetak svog zakonito započetog mandata. Da li je novi zakon mogao da se primenjuje u skladu sa načelima zabrane retroaktivne primene zakona i očuvanja pravne sigurnosti? Mogao je, samo je na vreme o tome trebalo misliti.
Znamo da je Ustav koji smo doneli pre samo pet godina pred promenom, jer je i onda bio žrtva političkih trgovina, kompromisa i činjenice da ne možemo da se dogovorimo u kakvoj zemlji želimo da živimo. Tako u jednom istom članu Ustava stoji da su tri grane vlasti u međusobnoj ravnoteži i da se kontrolišu ali i da je sudska vlast istovremeno nezavisna. Možda je tako i sa Ustavnim sudom, kao krunom te sudske vlasti. Nekad nezavisni, nekad ne. Tako se čini da se on određene odluke donosi samo kad je dogorelo do noktiju i kada je politička klima pogodna, da je često po sredi oportunitet, a ne pravo i sigurnost građana. U konkretnom slučaju i onih koji su izabrani i nas koji smo ih birali.
Oduka Ustavnog suda, čuvara naše pravne sigurnosti, između ostalog kaže da „iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na stanovištu da se sva lica koja vrše javne funkcije nalaze u istoj pravnoj situaciji bez obzira da li su status funkcionera, u smislu ovog zakona, stekla pre ili posle početka primene ovog zakona, te se i pravila o sprečavanju sukoba interesa na sve njih moraju jednako primenjivati.“
Retroaktivnosti dobar dan, pravna sigurnosti – laku noć.
Peščanik.net, 29.07.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
