Fotografije čitalaca, Miloš Ćirić

Fotografije čitalaca, Miloš Ćirić

Posle rezultata američkih predsedničkih izbora, stigla je i jedna dobra vest: kuća Thomasa Manna u Los Anđelesu će ipak biti sačuvana. Vila koja je 40-ih godina prošlog veka sagrađena prema Mannovim nacrtima, početkom ove godine je ponuđena na prodaju. Očekivalo se da bude srušena, jer zemljište na kojem je vredi više od nje. Ali posle dugih pregovora, kuću je kupila nemačka vlada i uskoro će to biti kulturni centar.

Mannova kuća zaslužuje da bude sačuvana, ne samo zato što je u njoj živeo čuveni pisac, već i zato što je to spomenik jednom tragičnom trenutku u američkoj kulturnoj istoriji. Autor Smrti u Veneciji i Čarobnog brega doselio se u Ameriku 1938. kao zahvalni emigrant iz nacističke Nemačke. Postao je državljanin i veliki pobornik američkih ideala. Ali već 1952, uveren da je makartizam najava američkog fašizma, opet je emigrirao. Kada je Komitet Predstavničkog doma za neameričke aktivnosti organizovao prva saslušanja u Holivudu, Mann je izjavio: „Duhovna netolerancija, politička inkvizicija, ukidanje pravne sigurnosti, sve zbog navodnog vanrednog stanja… Tako je počelo i u Nemačkoj“. Rušenje Mannove „čarobne vile“ bio bi tužan kraj jedne priče natopljene melanholijom.

Mann nije jedini emigrant iz Evrope koji je iskusio neprijatan déjà vu u Americi posle Drugog svetskog rata. To se dogodilo i pripadnicima intelektualne enklave poznate kao Frankfurtska škola – sa izvornim sedištem u Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu. Njeni članovi Max Horkheimer i Theodor W. Adorno su 1950. radili na knjizi Autoritarna ličnost, u kojoj su istraživali psihološki i sociološki profil nečega što su nazvali potencijalno fašistička osoba. Istraživanje se zasnivalo na intervjuima sa američkim ispitanicama, gde su nemački istraživači bili zapanjeni njihovim rasističkim, paranoidnim i iracionalnim stavovima. Isto tako, u knjizi Proroci prevare iz 1949, Leo Lowenthal i Norbert Guterman su se bavili kontroverznim radio propovednikom Charlesom Coughlinom i analizirali njegov uticaj na milone slušalaca.

Adorno je masovnu kulturu (film, radio i televizija) video kao potencijalnu pretnju američkoj demokratiji. Po njegovom mišljenju, masovna kultura nameće diktat komformizma i suzbija kritičko mišljenje. Nacistička Nemačka je po njemu samo najekstremniji primer poznog kapitalizma u kojem se ljudi odriču slobode u ime ličnog komfora. Na primeru ratnih filmskih novosti Adorno zaključuje da „kulturna industrija“ primenjuje fašističke metode masovne hipnoze. On tu pre svega misli na zamagljivanje granica između stvarnosti i fikcije. U svojoj knjizi Minima moralia iz 1951. on kaže:

„U laži su duge noge: one idu ispred svog vremena. Tu se pitanje istine svodi na pitanje vlasti. Istina uzmiče da bi bila pošteđena, ali vlast ne samo da je potiskuje, kao u ranijim despotijama, već zadire u samu srž razlikovanja istine od laži. Na tome rade dobro plaćeni logičari. Tako Hitler nastavlja da živi.”

Mann je konsultovao Adorna kada je pisao svoj roman Doktor Faust, a Minima moralia je bila jedna od knjiga koje je čitao kada je razmišljao o odlasku iz Amerike. Poredio je njen aforistični stil sa „neodoljivom gravitacionom silom“ veoma kompaktnog nebeskog tela. Moguće je da je ona uticala na odluku da ponovo emigrira. Pred sam odlazak iz Amerike Mann je pisao Adornu: „Već je jasno kuda ovo vodi. Prošli smo kroz fazu Brüninga“. (Heinrich Brüning je bio nemački kancelar pre Hitlerovog dolaska na vlast.)

***

Mannovi i Adornovi strahovi se nisu ostvarili – ili se bar tako činilo. Makartizam je nestao i ušlo se u eru zaštite ljudskih prava i trijumfa slobode govora, a liberalna demokratija je osvojila svet. Krajem 20. veka Frankfurtska škola je za mnoge postala primer zastarelog intelektualnog kiča, ali u poslednje vreme njen ugled ponovo raste. Kao što primećuje Stuart Jeffries u svojoj novoj knjizi o Frankfurtskoj školi (Grand Hotel Abyss: The Lives of The Frankfurt School), poslednja kriza kapitalizma i liberalne demokratije dovela je do obnovljenog interesa za opus poznat kao kritička teorija. Spoj ekonomske nejednakosti i frivolnosti pop kulture je upravo scenario o kojem govore Adorno i ostali iz njegovog kruga – masovna kultura koja prikriva dominaciju elita. Pre dve godine, u eseju o trajnoj relevantnosti Frankfurtske škole napisao sam: „Kada bi se obreo u kulturnom pejzažu 21. veka, Adorno bi shvatio da su se ostvarile njegove najcrnje slutnje“.

Ali rekao sam to prerano. Trenutak Adornovog trijumfa je tek pred nama. Sa izborom Donalda Trumpa za predsednika SAD latentna pretnja američkog autoritarizma prelazi u svoje ostvarenje. Karakteristike tog autoritarizma već su prikazali sociolozi koji su dopunili Adornovu F-skalu za merenje fašističkih tendencija. Već sam pomenuo knjigu Proroci prevare koja sadrži jasnu najavu Trumpovih licemernih harangi. (Ovo je scenario te 1949. godine: „Dolazimo do raskršća na kojem donosimo odluku da li ćemo zaštititi zakon, poredak i ljudskost ili ćemo se predati crvenim izdajnicima koji uništavaju Ameriku“.) Još 40-ih godina prošlog veka Adorno je život u Americi video kao veliki rijaliti program: „Ljudi su svedeni na ulogu statista u čudovišnom filmu bez gledalaca, jer svi glume u njemu“. Biznismen koji je postao zvezda rijaliti programa sada je izabran za predsednika SAD. Dopadalo se to nama ili ne, Donald Trump je fenomen pop kulture isto koliko i politike.

Ono što je Adorno opisivao kao „brisanje granica između kulture i empirijske stvarnosti“ endemski je prisutno u socijalnim medijima. Propust Fejsbuka da spreči širenje lažnih vesti tokom poslednje predsedničke kampanje ne treba da nas čudi. Fejsbukovi dobro plaćeni programeri suviše su zauzeti svojim algoritmima – i prihodima koje oni generišu – da bi intervenisali. Monopolisti iz Silicijumske doline oduvek imaju taj distancirani, ideološki prazan odnos prema svakoj intervenciji na ružnom licu interneta. Prelomni trenutak je bio talas muzičke piraterije na početku veka, koji je naneo trajnu štetu ideji intelektualne svojine. Lažne vesti su produžetak iste pojave. Kao i u doba Napstera, niko ne prihvata odgovornost. Internet saobraćaj je važniji od etike.

Tradicionalni mediji ispoljavaju sličan mentalitet kada prenose priče o Trumpu i njegovim mitinzima, jer im to donosi klikove i dobar rejting. Prošlog leta mi se učinilo da veći deo medija želi da Trump pobedi, svesno ili nesvesno, jer je „zanimljiviji“ od Hillary Clinton. Moja sumnja je potvrđena pre nekoliko dana, kada je jedan od rukovodilaca CNN-a, hvaleći se milijardama profita ostvarenog u 2016, govorio o „opštoj fascinaciji Trumpom koja ne bi bila ni blizu tolika da je na čelu administracije Hllary Clinton“. Od svih tmurnih medijskih oblaka nadvijenih nad Hillary, najtamniji je bio oblak dosade. Potraga za nihilističkim zadovoljstvom glasača doprinela je Trumpovoj pobedi isto koliko i njihovo nezadovoljstvo ekonomijom, ili problem rasnih odnosa. Mehanizam koji navodi ljude da podrže politički program „koji se kosi sa njihovim racionalnim ličnim interesima“, piše Adorno, podrazumeva brojne obmane.

I tako smo završili u okruženju koje liči na mračni roman Don DeLilla, u svetu u kojem budući predsednik preko Tvitera izveštava javnost o sastavu svog kabineta: „Samo ja znam ko su finalisti!“ Jedan od tipičnih obrta je otkriće da je Richard Spencer – beli suprematista čiju je frazu „alt-right“ usvojio Trumpov strateg Steve Bannon – magistrirao ni manje ni više nego na Adornu, sa tezom da je Wagnerov antisemitizam sprečio Adorna da uživa u ovoj muzici. Katedra za proučavanje Hitlera iz DeLillovog romana „Beli šum“ preselila se pravo u Vašington.

***

Kada je objavljeno da je Mannova kuća u Los Anđelesu spasena, Frank-Walter Steinmeier, ministar inostranih poslova Nemačke i verovatno sledeći nemački predsednik, izjavio je: „U današnja burna vremena neophodne su nam jake kulturne veze sa našim najvažnijim partnerom izvan Evrope“. Steinmeier je natuknuo da bi Mannova vila mogla biti mesto kosmopolitskog mišljenja u vreme kada su Amerika i Evropa preplavljene nativizmom.

Nema potrebe ukazivati na ironiju u ovoj zameni uloga. Kakav god bio ishod Trumpovog mandata – skretanje u autokratiju, pad u kleptokratiju ili nešto sasvim novo – nema sumnje da se Amerika, bar zasad, odriče uloge svetskog moralnog lidera, koju je dugo igrala sa manjom ili većom uverljivošću. „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ je jedan od mnogih Trumpovih jezičkih karambola, čiji je pravi smisao da Amerika treba da odustane od svoje veličine i međunarodnih obaveza i postane mala i zla.

Nemačka s druge strane sve više preuzima ulogu poslednjeg bastiona liberalne demokratije. Dok je Britanija zaokupljena posledicama brexita, Francuska se suočava sa mogućim naglim skretanjem udesno, a Italija je u rasulu – Nemačka koja je dugo bila sinonim za nacionalističko ludilo, uspešno se odupire političkoj i kulturnoj regresiji. Sasvim očekivano, ona je odbacila libertarijanski kodeks kompanija iz Silicijumske doline, koji ne haje za privatnost, autorska prava i suzbijanje govora mržnje. Dan posle američkih izbora, na 78. godišnjicu Kristalne noći, jedna neonacistička grupa je objavila mapu jevrejskih firmi u Berlinu pod naslovom „Jevereji među nama“. Fejsbuk je prvo odbio da ukloni objavu, ali posle pritiska medija i zakonodavaca je to učinio. I ova epizoda pokazuje da nemački građani još uvek pružaju otpor dominaciji sila koje su opustošile javnu sferu u Americi.

Poraz kandidata desničarske Partije slobode na predsedničkim izborima u Austriji uliva izvesnu nadu: možda su zemlje nemačkog govornog područja podsetnik ostatku sveta na katastrofalne posledice puta kojim su nekada same išle. Ipak, radikalna desnica je u usponu i u Nemačkoj. Od svih izbora koji nas čekaju sledeće godine, sa najviše napetosti ćemo pratiti kandidaturu Angele Merkel za reizbor na mesto kancelarke. Najdublji strah nije strah od drugog Hitlerovog dolaska: istorija se nikada ne ponavlja na tako očevidan način, a stid zbog nacističke prošlosti i dalje je rasprostranjen u svim segmentima života u Nemačkoj. Ne, ono od čega strahujemo je da će antidemokratski talas biti previsok čak i za Nemačku – jedinu zemlju u istoriji sveta koja je nešto naučila iz svojih grešaka.

Alex Ross, The New Yorker, 05.12.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 11.12.2016.

Srodni linkovi:

Branislav Jakovljević – Događanje nezamislivog

Svetlana Slapšak – Bez brige!

Ursula K. Le Guin – Izbori, Lao Cu, čaša vode

Charles Simic – Suvišna Amerika

Masha Gessen: Autokratija – pravila za preživljavanje