Malo je ekonomskih termina koji su opterećeni s toliko ideološkog prtljaga kao što je to slučaj sa „slobodnom trgovinom“. Ako se danas zalažete za slobodnu trgovinu, proglasiće vas za apologetu plutokrata, finansijskih i korporativnih štetočina. Ako tražite otvaranje granica, reći će vam da ste naivčina ili, još gore, korisni idiot u službi Komunističke partije Kine koji ne mari za ljudska prava Kineza i sudbinu radnih ljudi u sopstvenoj zemlji.
Kao i svaka karikatura, takav pogled na slobodnu trgovinu sadrži zrnce istine. Povećanje obima trgovine u nekoliko poslednjih decenija doprinelo je rastu nejednakosti i eroziji srednje klase u Sjedinjenim Državama i drugim naprednim ekonomijama. Slobodna trgovina je izašla na zao glas zato što su pobornici globalizacije zanemarivali njene loše strane i ponašali se kao da se tu ništa ne može učiniti.
Taj propust je omogućio demagozima poput Donalda Trumpa da priču o trgovini iskoriste kao oružje u kampanji i demonizuju rasne i etničke manjine, kao i ekonomske rivale. Ali negativan stav prema slobodnoj trgovini nije svojstven samo desničarskim populistima. Nešto slično govore i radikalni levičari, klimatski aktivisti, ljudi koji traže zdravu hranu, borci za ljudska prava, sindikalisti, zaštitnici potrošača i grupe koje ratuju s velikim korporacijama. Čak i američki predsednik Joe Biden se distancirao od načela slobodne trgovine. Za njegovu administraciju je izgradnja bezbedne, zelene, pravične i otporne američke ekonomije cilj mnogo važniji od hiperglobalizacije.
Izgleda da predstavnici progresivnih snaga listom veruju da je slobodna trgovina prepreka na putu ostvarivanja društvene pravde, kako god da je shvatamo. Ali nije uvek bilo tako. Slobodna trgovina je bila bojni poklič političkih reformatora 19. veka. U njoj su videli sredstvo kojim će poraziti despotizam, okončati ratove i smanjiti zastrašujuću imovinsku nejednakost. U knjizi Pax Economica: levičarske vizije sveta slobodne trgovine, istoričar Marc-William Palen sa Univerziteta u Egziteru podseća nas da je kosmopolitizam te ere uključivao progresivne ideje kao što su antimilitarizam, borba protiv ropstva i antiimperijalizam.
Nisu se samo politički liberali zalagali za slobodnu trgovinu. Američki populisti su se krajem 19. veka protivili zlatnom standardu i uvoznim carinama za koje su smatrali da donose dobit samo velikim kompanijama na račun običnih ljudi. Tražili su da se carine zamene pravičnijim progresivnim oporezivanjem dohotka. U prvim decenijama 20. veka mnogi socijalisti su verovali da slobodna trgovina, uz odgovarajuće nadnacionalne propise, može otkloniti opasnosti militarizma, ekonomske nejednakosti i monopola.
Tako suprotstavljena viđenja slobodne trgovine stavljaju nas pred dilemu. Da li trgovina doprinosi miru, slobodi i ekonomskom prosperitetu? Ili podstiče sukobe, represiju i nejednakost? Ali ta enigma je više prividna nego stvarna. Oba ponuđena ishoda – kao i svi ishodi između njih – zavise od toga ko se trgovinom osnažuje.
Liberali i reformatori 19. veka zagovarali su slobodnu trgovinu jer su verovali da protekcionizam služi nazadnim interesima vlastele, poslovnih monopola i ratnih huškača. Mislili su da je ekonomski nacionalizam prirodni saveznik imperijalizma i agresije. Palen u svojoj knjizi citira esej iz 19. veka u kom ekonomista Joseph Schumpeter opisuje imperijalizam kao „monopolistički simptom atavističkog militarizma i protekcionizma – bolesti koju se mogu izlečiti jedino silama demokratske slobodne trgovine“.
To je vizija kojom je bio inspirisan međunarodni trgovinski poredak posle Drugog svetskog rata. U veri da će slobodnom trgovinom osigurati svetski mir, američki arhitekti Međunarodne trgovinske organizacije (ITO) išli su stopama Cordella Hulla, državnog sekretara u administraciji predsednika Franklina D. Roosevelta. Hull je bio ekonomski kosmopolita i sledbenik Richarda Cobdena, radikalnog zagovornika slobodne trgovine iz 19. veka. Suprotno prethodnim režimima, posleratni poredak bio je zamišljen kao sistem globalnih pravila koja će ukinuti bilateralizam i imperijalne privilegije.
Američki Kongres na kraju nije ratifikovao ITO, ali neka od ključnih načela iz ovog projekta – uključujući multilateralizam i nediskriminatorne prakse – opstala su u Opštem sporazumu o carinama i trgovini (GATT) kojim je pripremljen teren za osnivanje Svetske trgovinske organizacije. Ipak, trgovina se lako može iskoristiti za autoritarne i militarističke ciljeve. Poznat je primer Amerike u periodu pre Građanskog rata, kada je ideja slobodne trgovine iskorišćena da se zaštiti robovlasnički sistem. U vreme pisanja Ustava 1787, južnjački robovlasnici su se pobrinuli da se u tekst ustava unese zabrana oporezivanja izvoza. Znali su da će režim slobodne trgovine osigurati profitabilnost njihovih plantaža i zaštititi robovlasnički sistem.
Kada su severne države porazile jug, ropstvo je ukinuto, a slobodna trgovina je zamenjena protekcionizmom koji je više odgovarao poslovnim interesima severa. Slično je bilo s britanskim imperijalistima. Posle ukidanja Zakona o kukuruzu 1846, britanska vlada se deklarativno odrekla protekcionizma, da bi predvodila Evropu u potpisivanju ugovora o slobodnoj trgovini. U zemlje Afrike, Bliskog istoka i Azije slobodna trgovina je stizala na topovima, gde god su Britanci pronašli dovoljno slabu vladajuću klasu koja kontroliše vredne lokalne resurse i tržišta. Britanija je polovinom 19. veka vodila zloglasne Opijumske ratove da bi naterala kineske vladare da otvore tržište za robu iz Britanije i drugih zapadnih zemalja (glavni izvozni proizvod bio je opijum), da bi onda zapadne zemlje mogle da kupuju kineski čaj, svilu i porculan i pritom ne umanje svoje zlatne rezerve.
Opijum se uzgajao u Indiji. Britanski monopol je primoravao zemljoradnike da rade pod užasnim uslovima, što je ostavilo duboke ožiljke, kao što pokazuje Amitav Gosh u novoj knjizi Dim i pepeo. Slobodna trgovina je kroz istoriju služila ciljevima represije i rata, i obratno. Režim multilateralne slobodne trgovine uveden posle Drugog svetskog rata pod patronatom Sjedinjenih Država doneo je bolje uslove. U režimu GATT-a ratovi su zamenjeni trgovinskom diplomatijom. Mnoge nezapadne zemlje, poput Japana, Južne Koreje, Tajvana i nadasve Kine, brzo su ojačale svoje ekonomije zahvaljujući otvorenom pristupu globalnim tržištima. Ali do 90-ih godina 20. veka trgovinski režim je postao žrtva sopstvenog uspeha.
Osnažene ekspanzijom globalne ekonomije, velike korporacije i multinacionalne kompanije su sve direktnije upravljale trgovinskim pregovorima. Životna sredina, zdravlje, ljudska prava, ekonomska sigurnost i jednakost potisnuti su u drugi plan. Međunarodna trgovina se udaljila od izvorne Cobdenove i Hullove vizije i ponovo postala izvor međunarodnih trvenja, umesto da bude garant mira. Istorija pokazuje da trgovina, da bi delovala kao pozitivna sila, mora biti demokratizovana. To je jedini način da osiguramo da služi opštem dobru, a ne uskim interesima. I to je važna lekcija koju moramo imati na umu kada u godinama koje dolaze budemo rekonstruisali svetski trgovinski režim.
Project Syndicate, 08.03.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 21.03.2024.
