Foto: James Emery/Wikimedia Commons
Foto: James Emery/Wikimedia Commons

Prikaz dve nove knjige u saradnji sa Leonardom Benardom iz Fondacije za Otvoreno društvo: 1. Shlomo Ben-Ami, „Prophets without Honor: The 2000 Camp David Summit and the End of the Two-State Solution / Proroci bez časti: Samit u Kempu Dejvidu 2000. i kraj rešenja sa dve države“, Oxford University Press, 2022; 2. Walter Russel Mead, „The Arc of a Covenant: The United States, Israel, and the Fate of the Jewish People / Zavetni kovčeg: Sjedinjene Države, Izrael i sudbina jevrejskog naroda“, Knopf, 2022.

Mada to traje već tri četvrt veka, metafizička uloga Izraela u međunarodnim odnosima i centralni značaj izraelsko-palestinskog sukoba u globalnoj politici još uvek zbunjuju posmatrače. Kako ovaj mali komad zemlje izaziva toliki emotivni intenzitet i vrši tako ogroman uticaj na spoljnu politiku SAD?

U knjizi Zavetni kovčeg, proslavljeni američki istoričar diplomatije Volter Rasel Mid, koji često piše o spoljnoj politici u idiomu velike strategije, polazi baš od tog raskoraka. Kao rezultat decenijskog projekta reinterpretacije jevrejske i izraelske istorije u Sjedinjenim Državama, ova knjiga nudi široku analizu koja razbija ustaljene predstave, preispituje stare hipoteze i pruža nam nove uvide u preuređenom okviru istraživanja.

Svojom ranijom knjigom Posebno proviđenje (2001) Mid se etablirao kao najređa vrsta spoljnopolitičkog mislioca, igrajući ulogu odgovornog ikonoborca koji nastoji da obrazuje Amerikance o dubljim korenima njihove spoljne politike. Mid je tu opisao 4 spoljnopolitičke tradicije koje su u svoje vreme definisale američki nacionalni interes: vilsonovsku, kojoj je cilj svet bezbedan za demokratiju; hamiltonovsku, koja prioritet daje američkim ekonomskim interesima; džefersonovsku, koja za cilj ima da zaštiti Ameriku od koruptivnih uticaja spoljašnjeg sveta; i džeksonovsku, koja Ameriku zamišlja toliko moćnom da joj nisu potrebna uplitanja u poslove drugih zemalja i koja je fokusirana na probleme na domaćem frontu.

Za Mida, stalna interakcija ovih tradicija čini Ameriku onim što jeste. Pojedine tradicije mogu imati prednost u određenom periodu, iako su sve kontinuirano prisutne u američkoj spoljnopolitičkoj misli. Midov prikriveni cilj je da pripremi SAD za period kada bi moglo doći do uspona mešavine džefersonizma i džeksonizma. Kao kolumnista lista Wall Street Journal Mid se bavio svim ključnim pitanjima od značaja za velike sile, kao što su rivalstvo zapada i Kine, preraspodela globalnih političkih snaga i svetske krize poput klimatskih promena.

Pa ipak, u trenutku duboke krize međunarodnog post-hladnoratovskog poretka, kada se većina komentatora fokusira na povratak geopolitike 20. veka, Mid se neočekivano okreće jednom regionu i sukobu koji je u velikoj meri napustio središte globalne pažnje. Fokusirajući se direktno na prirodu američko-izraelskog saveza, Mid insistira na tome da je razumevanje fundamentalnih faktora koji definišu američku spoljnu politiku moguće samo ako uvažimo značaj koji u njoj ima Izrael.

Za Mida, Izrael „zauzima čitav kontinent u američkom umu“. On nije ni „najvažniji saveznik Amerike ni njen najvredniji trgovinski partner“, piše on, „ali ideja da će se Jevreji vratiti u biblijske zemlje i tamo izgraditi državu dotiče neke od najvažnijih tema i intimnih nada religije i kulture u Americi“. Midova ambicija je da produbi razumevanje američke hrišćanske prošlosti i uđe u trag njenim neočekivanim ukrštanjima sa spoljnom politikom SAD.

Zato se Mid vraća u period pre osnivanja države, otkrivajući ličnosti poput Inkrisa Metera, bostonskog propovednika iz sredine 17. veka koji je Izrael smatrao domovinom 12 lutajućih plemena. S obzirom na to da je u predrevolucionarnoj Americi bilo vrlo malo Jevreja (uglavnom Sefarda), interesovanje ranih američkih protestanata za pitanje Izraela čini se neobičnim. Ali Mid pouzdano prati tu liniju sve do 1840. godine, kada su prvi talasi evropskih imigranata počeli da menjaju prirodu tih odnosa i kada „drugost“ Jevreja počinje da dominira u američkom javnom životu.

Pripovedajući o toj ranijoj istoriji, Mid koriguje pretpostavku da neobični savez konzervativnih američkih Jevreja i evangelističke desnice počinje od tele-evangelista poput Pata Robertsona 1980-ih. Štaviše, dok otkriva dublju istoriju američkih stavova prema Jevrejima, Izraelu i cionizmu, Mid iznosi svoju ključnu konceptualnu poentu: potrebno je shvatiti kako je unutrašnja politika integrisana u spoljnu. Za razumevanje američkih stavova i politike prema Izraelu treba mapirati ogromnu ulogu koju su Jevreji i Izrael zauzimali u američkoj imaginaciji u različitim istorijskim momentima.

Ta uloga je bila vidljiva u gotovo svim periodima američke istorije, predstavljajući potcenjeni ideološki konsenzus koji se provlači kroz razvoj američke spoljne politike. Realisti, tvrdi Mid, pogrešno veruju da je izraelski lobi ono što određuje spoljnopolitičke izbore SAD, dok liberalni internacionalisti smatraju da je američka politika vođena tobožnjim prednostima izraelske demokratije. Mid smatra da su oba gledišta empirijski pogrešna i pogrešno zasnovana, jer previđaju mesto koje Izrael i Jevreji dugo zauzimaju u američkoj političkoj svesti.

Istražujući kako su ideja i stvarnost Izraela oblikovale američku politiku, Mid nastoji da ispravi mnoge aistorijske, apolitične, reduktivne i antisemitske argumente koji se često pojavljuju u debatama o američkoj spoljnoj politici. On pokazuje da ne postoji nikakva skrivena sila, ni svemoćni lobi koji bi politiku SAD prema Izraelu skrenuli u bilo kom posebnom pravcu. Mid ukazuje na slučajeve kada je američka politika prema Izraelu bila ravnodušna, kao i one kada je bila navijačka. Odlučujuće varijable ne čine zaverenici u Njujorku i Holivudu, niti mrzitelji Jevreja iz srednje Amerike. Bitni su politika i moć, a oni su uvek u dinamičnom pokretu. Svako uverljivo objašnjenje, zahteva Mid, mora se naći u tom domenu.

Mid je svakako u pravu kada kaže da je za razumevanje mnogih istorijskih žarišta imperativan nepristrasan pristup koji isključuje sve šumove i pušta dokaze da govore sami za sebe. Usvajanjem ovog metoda, on dolazi do iznenađujućih i neočekivanih istorijskih otkrića. Na primer, Mid pokazuje da treba zanemariti poznatu priču o tome kako je predsednik Hari Truman bio pod pritiskom da prizna Izrael u maju 1948. i da ga je za to preklinjao njegov prijatelj Jevrejin iz Independensa u Misuriju, gde je predsednik odrastao. Naprotiv, Trumanova računica odražavala je složeno balansiranje različitih političkih snaga koje je kulminiralo njegovim zaokretom od ratne politike Franklina D. Ruzvelta ka novoj hladnoratovskoj realnosti. Herojska uloga koju mnogi američki Jevreji pripisuju Trumanu pogrešno je locirana. On nije bio nikakav slučajni filosemit kako su mnogi pretpostavljali.

Međutim, suptilna reinterpretacija istorijskog pamćenja ponekad zarobljava Mida; to je rizik s kojim se suočavaju svi ikonoborci, čak i oni odgovorni. Na primer, Mid je toliko nestrpljiv da razbije mit o svemoćnom „izraelskom lobiju“ da iskrivljuje veoma vidljivu ulogu koju izraelski zagovornici zaista igraju u američkoj politici. Legitimno je pitanje američke nepokolebljive, rastuće podrške Izraelu u poslednjim decenijama. Midovi odgovori tu su nezadovoljavajući.

Na primer, Mid primećuje da „tokom godina nije manjkalo knjiga u kojima se tvrdi da ‘izraelski lobi’, koji daje prioritet interesima Izraela nad interesima Sjedinjenih Država, kontroliše i javnu diskusiju o američko-izraelskim odnosima i stvarnu politiku“. Ali ne navodi nijednu knjigu koja to tvrdi, dok uopšte ne pominje napis Stivena Volta i Džona Miršajmera od 12.600 reči (i kasniju knjigu) iz marta 2006. koja je pokrenula debatu o uticaju Američkog izraelskog komiteta za javne poslove (AIPAC) u SAD. Umesto toga, Mid se obračunava sa utvarama (citirajući marginalne komentare o Jevrejima koji kontrolišu Holivud i Vašington) i nudi konvencionalne argumente o tome kako interesne grupe funkcionišu u američkoj politici.

I dok je Mid potpuno u pravu kada kaže da američka politika prema Izraelu nije rezultat nikakve zlokobne jevrejske zavere, to ne znači da moćni izraelski lobi ne postoji. Posmatrajući samo ovogodišnje izbore za Kongres nemoguće je ne uočiti moć raznih pro-izraelskih lobi grupa. U Mičigenu, AIPAC je uložio 8 miliona dolara u poraz Endija Levina, aktuelnog kongresmena iz redova demokrata, inače Jevrejina, čija je greška bila to što je natuknuo nešto o izraelskom maltretiranju Palestinaca. Na desetine miliona je potrošeno na poraz drugih kandidata za oba doma. Efekat ovih napora nije izostao: suviše je primera koji pokazuju da kritika Izraela nije vredna izbornog rizika.

Mid je u pravu kada ističe da se američka politika prema Izraelu često razlikuje od političkih uverenja američkih Jevreja. Na primer, 63% američkih Jevreja želi rešenje sa dve države i zaustavljanje naseljavanja. Ali potom propušta da objasni zašto su uzastopne američke administracije bezvoljno (u najboljem slučaju) radile na ostvarenju tih ciljeva. Mora da se nešto isprečilo na putu, a nije velika misterija šta je to. Često ispadne da je velika misterija u stvari veliki novac.

Kao sugestivan pandan Midovoj knjizi javljaju se Proroci bez časti, sećanja bivšeg izraelskog ministra spoljnih poslova Šloma Ben-Amija na samit u Kemp Dejvidu 2000. i prekid svih napora ka ostvarenju dve države. Umesto da Izrael stavi u kontekst američkog spoljnopolitičkog identiteta koji se permanentno razvija, Ben-Ami ga postavlja u centar politike na Bliskom istoku. Dok Mid zahvata široko, Ben-Ami, koji je takođe školovani istoričar, usmerava se na pojedinosti.

Ipak, nakon što se iscrpno pozabavio detaljima mirovnih sporazuma koji su zamalo potpisani 2000. i 2001. godine, Ben-Ami izvodi prilično uopšten i iznenađujuć zaključak: naime, da je rešenje o dve države na umoru i da „sve zainteresovane strane“ stoga treba da „preusmere pažnju na druga moguća scenarija“.

Ben-Ami dosta detaljno analizira turbulentni kontekst takozvanog mirovnog procesa od presudnih dana u Kemp Dejvidu i Tabi do Avramskih sporazuma iz 2020, krajnjeg proizvoda „pogodbe veka“ Donalda Trampa. Autor nas podseća na dugu istoriju predloženih ekonomskih podsticaja, osmišljenih da ohrabre normalizaciju odnosa u Izraelu. Ali u sporazumu koji su Bahrein i Ujedinjeni Arapski Emirati na kraju prihvatili Palestina se uopšte ne pominje. (Isto se desilo i kada su Sudan i Maroko potom normalizovali svoje odnose sa Izraelom.) Ben-Ami time daje za pravo Hezbolahovom opisu sporazuma kao „pogodbe srama“. Dobro je poznata prljava tajna arapskih država da zvanično zalaganje za palestinsku državnost služi kao dimna zavesa za podršku korumpiranim oligarhijama kod kuće. Ali sada su, kako pokazuje Ben-Ami, maske pale.

Veliki strateg Mid verovatno vidi Avramske sporazume kao dokaz da se Amerika prilagođava stvarnosti postameričkog sveta. Ton lamenta koji se provlači kroz Ben-Amijevu prozu ukazuje da je i on sa time saglasan. Njegova i Midova knjiga su relevantne za doba u kome identitetske politike kod kuće i u inostranstvu dramatično menjaju značenja političkog realizma i ideala liberalnog internacionalizma.

Za realistu kao što je Mid istorija sadrži pouke za budućnost. Dok Amerika prolazi kroz uznemirujuću fazu još jedne velike promene paradigme, Mid nastoji da razume izbore sa kojima je ova zemlja suočena. Fukujamin osporavani lajtmotiv kraja istorije zamenjen je jednim više eshatološkim sentimentom, dok politike identiteta i narativi o dekolonizaciji smenjuju dugogodišnji okvir Hladnog rata. Pod ovim promenjenim uslovima, Mid nudi realnost propasti kao mogućnost spasa za SAD.

Project Syndicate, 21.10.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 16.11.2022.