U sveopštoj larmi koja poslednjih dana vlada našim diskusionim prostranstvom, tema Ukrajine je ta koja dominira. A u svim tim razgovorima, s povišenom učestalošću iskače reč „nacionalizam“, u svim iz njega izvedenim oblicima.
Odmah da kažem: ja ne volim nacionalizam. Bilo koji. Mada razlikujem onaj imperijski od antiimperijskog. I razume se, ne trpam ih u isti koš.
Ali ne volim nijedan. Pre svega zato što je nesavremen. Nacionalizam je arhaičan. I zato je on, uzgred rečeno, tako primamljiv.
Dok je u službi boljeg razumevanja istorije ili umetničke stilizacije, svaka arhaičnost je zanimljiva, čak cenjena. A kada je angažovana u aktuelnoj praksi – bilo društvenoj, bilo kulturnoj, bilo političkoj – ona u najboljem slučaju postaje smešno provincijalna, a u najgorem, destruktivna i opasna po moralno i intelektualno zdravlje društva.
Od svih sporova su najčešći oni koje podstiču „jevrejsko pitanje“. A i kako bez njega? I na ove hronično bolne tačke najčešće pritiskaju ljudi koji su u većoj ili manjoj meri zaraženi davnašnjim virusom judofobije, manje-više isti oni koji neprestano prelistavaju spiskove ličnosti naše otadžbinske istorije i crvenom olovkom revnosno podvlače ne prezimena na „-ov“ ili „-in“, već samo ona koja se završavaju na „-man“ ili „-berg“. To su uglavnom oni kod kojih se judofobija u našem domaćem izvođenju naziva „patriotizam“, a u tuđem prosto „fašizam“ ili, recimo, „banderovština“. Liči na ono nekad: naši su obaveštajci, a njihovi su špijuni. Ne daj bože da neko tamo samo nešto pisne o tome. Odmah će biti spaljen svetim ognjem humanizma. A ovde, kod nas, samo izvolte. Može slobodno i o „abažurima“.1 Što da ne? Naši smo.
E vidite, te ljude strašno zabrinjava antisemitizam. Toliko, da od brige ne mogu da spavaju. No njih on zabrinjava isključivo kada se događa negde tamo, na nečijem tuđem terenu, a ne ovde, gde i oni sami žive. Ovde im neka druga, takoreći simetrična osećanja češće ometaju miran san.
Oni vole glasno da tuguju povodom toga što eto mi, njihovi dragi i voljeni Jevreji, možemo sebi da dozvolimo da saosećamo sa žiteljima Litvanije ili, recimo danas, sa stanovnicima Ukrajine kada znamo da su za vreme rata i nemačke okupacije… i dalje već sve znamo. I da nije bilo našeg druga Staljina, tog genijalnog vojskovođe… i dalje ide sve ostalo što takođe već znamo.
Ali povišen stepen zabrinutosti dolazi i sa drugih, udaljenijih obala. Iz Izraela je do mene stiglo sledeće patetično pitanje: „Da li vi uopšte razumete s kim saosećate? Da li vi shvatate da svim tim događajima na Majdanu rukovode nacional-socijalisti i zoološki potvrđeni antisemiti? Zar vi to ne primećujete? Setite se vaše nacionalne pripadnosti! Da je niste možda zaboravili?“
Ma otkud zaboravio! Naravno da nisam. A ako bi mi se slučajno tako nešto čak i desilo, brzo bi me na to već neko podsetio. Neko s ove, ili s one obale.
Očigledno da je moja priroda u neku ruku isčašena i da moj um, dakle i moja sećanja, pate od fatalnog nedostatka veštine da ostanu usredsređena na jednu, i samo jednu vatrenu strast. Njima, mom umu i sećanjima je svojstveno da se nedopustivo široko raspršuju i svoju pažnju razbacuju na razne sitnice i gluposti. I zato moje misli nisu obuzete samo pripadnošću mom narodu, već takođe (čak neuporedivo češće) i mojom pripadnošću, na primer, čovečanstvu ili, recimo, istorijskoj sudbini zemlje u kojoj sam se rodio, odrastao i u kojoj živim, a takođe i jeziku kojim mislim, govorim i pišem, pripadnošću kulturnoj i profesionalnoj sredini u kojoj radim, kao i o svim ostalim sredinama i društvenim grupama koje me okružuju.
Čak i kada bih to hteo, ja sebe ne bih mogao da nateram da mislim samo o svojoj nacionalnoj pripadnosti, zaboravljajući pri tom one „tuđe“, sve one koje tim „tuđim“ pripadaju i za koje znam da misle barem slično što i ja.
I ja takođe znam, čak sam i uveren u to, da na kijevskom Majdanu stoje i neki ljudi koji su spremni na svakojake svinjarije i da među njima ima i „čivuta“ i „kacapa“[2] . Ali tamo ima i drugih. Tamo, izvinite, ima i Jevreja. Tamo ima i muslimana. I nacionalista. I kosmopolita. I koga sve tamo nema. Na primer, prvi poginuli u tim dramatičnim događajima je mladić s jermenskim prezimenom.
Isto je tako bilo i u Moskvi, u onom mnoštvu ljudi koje se okupilo oko Belog doma u avgustu 1991. Tamo su mirno, složno i strastveno gradili zajedničke barikade ljudi koji u „mirno vreme“ jedan drugom ni blizu ne bi prilazili. Ili, možda, tek u nameri da se pobiju.
Da, ponekad se i to događa. Ponekad se događa da osim nas i naših privatnih interesa, naših pogleda na svet, naših težnji i naših „pripadnosti“, postoje i zajednički poslovi takvih razmera, tako oštre i prodorne jasnosti, koji imaju tu sposobnost da, makar i nakratko, objedine i udruže sasvim različite ljude.
Moj otac, koji je od prvog do poslednjeg dana prošao ceo rat, pričao mi je o tome kako se u krugu boraca iz njegovog puka, mnogo puta sudarao s otvorenim antisemitizmom. Par puta je morao i da se pobije. No najčešće je to imalo relativno mirni karakter i po pravilu se završavalo primenom one besmrtne formule „dobar si ti čovek Senjka, mada si Jevrejin“.
No oni su i pored toga ratovali zajedno. Zajedno rizikovali svoje živote. Zajedno spasavali jedni druge. Zajedno ispijali svojih sto grama frontovskog sledovanja. Mada nisu ni suštinu, ni značaj, ni dugo očekivani ishod tog rata, ni izbliza jednako interpretirali.
„E našli ste šta da upoređujete! – reći će neko. – To je bio rat!“ Pa, o tome i ja govorim.
Grani.ru, 27.01.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 10.02.2014.
- Pogrdno ime za ljude ruske nacionalnosti. ↑