Staro sajmište, foto: Ivana Tutunović Karić
Staro sajmište, foto: Ivana Tutunović Karić

Čitalac tu vest nije mogao da izbegne: na Konferenciji Američko-izraelskog saveta Vučić je dobio aplauz na otvorenoj sceni za isticanje jedne zastave i svoj ponos u vezi sa tim. Ovako Vučić: „Ja sam bio i jedini predsednik koji je obeležio 75. godišnjicu oslobađanja Aušvica podizanjem zastave na zgradi Predsedništva. Žutu zastavu sa Davidovom zvezdom i natpisom ’Jevrejin’. To je bio način kako su Nemci obeležavali tokom Drugog svetskog rata Jevreje da bi ih ponizili, a moj način da kažem da je to znak ponosa i da smo ponosni da imamo tu zastavu na predsedništvu.“

Ko god da je aplaudirao Vučiću, o sudbini Jevreja na tlu Srbije morao je ne znati ama baš ništa. Istu sedamdesetpetogodišnjicu u samom Aušvicu Vučićeva administracija obeležila je ovako: „Uoči obeležavanja 75. godišnjice oslobođenja Aušvica, „Jugoslovenski paviljon“ je prazan. Tamo samo stoji natpis da se izložbe ’preuređuju’. U muzeju više nema 20.000 jugoslovenskih žrtava Aušvicа. Sećanje na njihov život i smrt nestaje zajedno sa državom u kojoj su nekada živeli.“

U srpskoj politici Vučić predstavlja kontinuitet sa politikama koje su dovele do toga da u prvim godinama 2. svetskog rata Srbija bude proglašena za prvu teritoriju zvanično „očišćenu“ od Jevreja. Sa tom istinom o sudbini Jevreja na tlu Srbije u 2. svetskom ratu i ovde se teško izlazi na kraj. Ne zamerimo Vučićevim adresatima u Sjedinjenim Državama što je ne znaju. Za razliku od ovdašnje publike, oni nisu mogli čitati izvanredne knjige Davida Albaharija („Gec i Majer“) i Judite Šalgo („Put u Birobidžan“).

Ako se baš i ne poriče tragična sudbina Jevreja na tlu Srbije (a to se radi obično tako što se ona vezuje za stradanje Srba i izjednačava sa njim, baš kao što je to uradio, egzemplarno, Vučić na skupu u Sjedinjenim Državama), onda se odbija svaka veza ondašnjih srpskih kolaboracionista sa tim uništenjem. Nisu Srbi ubijali Jevreje, to su radile isključivo nemačke okupacione jedinice. Logor na Sajmištu, na levoj obali Save, bio je na teritoriji ondašnje NDH. Što je sve tačno, kao što je tačno i to da su tehnologiju gasnih komora u dušegupkama na tlu Srbije usavršavali „Nemci“, a ne „Srbi“.

Ali su žrtve tih grozomornih eksperimenata okupacionim vlastima isporučivali ovdašnji, dakle sprski kolaboracionisti. Isti oni kojima srpski nacionalisti, uključujući i tekući režim na čelu sa Vučićem, već decenijama, sve do danas, tepaju kao „srpskim majkama“ i spasiteljima „srpske biološke supstance“. I koje redom hoće da rehabilituju. Tako su potomci žrtava u Sjedinjenim Državama pljeskali baštiniku ovdašnjih fašističkih tradicija.

Razne postkolonijalne teorije sa svojim lokalnim, balkanskim izvedenicama nisu nam ni od kakve koristi da razumemo ovaj aplauz. Saidov „Orijentalizam“ ili „Imaginarni Balkan“ Marije Todorove ovde malo pomažu. Umesto zavodljivih teorija, koje otvaraju put da se lako porekne, prenebregne, zaboravi vlastita odgovornost, treba se vratiti elementarnim moralnim načelima i istini koju znamo. Takođe, umesto „Orijentalizma“, trebalo bi čitati mnogo manje popularne Saidove eseje i memoare – „Od Osla do Iraka“, odnosno „Nepripadanje“.

Tu se jasno vidi kako je mali korak od identifikacije sa žrtvom do novog zločina.

Peščanik.net, 03.03.2020.

Srodni link: Vladimir Veljković – Američka avantura

TEMA – HOLOKAUST


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)