„Tko će čuvati moj grad, moje prijatelje,
tko će Vukovar iznijeti iz mraka.“
Siniša Glavašević
Ovo se dogodilo pre trideset godina tokom opsade i pada Vukovara. U Srbiji su neki pesnici, poreklom iz grada na Vuki, uz logistiku UKS-a napravili fantastične sociopatološke karijere, baš kao i bivši oficiri JNA koji su u godinama nakon Haga imali šta da kažu o svom nečasnom delovanju na teritoriji Vukovara u jesen 1991. Njihove knjige se štampaju o državnom trošku, promovišu se diljem zemlje uz prisustvo vlasti i policijskog obezbeđenja, njihove reči slušamo na svim kanalima. Ako se nastavi ovakvim tempom, uskoro bismo mogli da očekujemo ulazak ove literature u kurikulume za osnovnu i srednju školu. Jednog dana, mural sa njihovim licem ukrasiće neku fasadu u Beogradu. Možda bi najbolje bilo da to bude na zgradi Predsedništva na Andrićevom vencu, u blizini ćutljive biste nobelovca, koji je o igri između života i smrti davno napisao svoje. Za razliku od pesnika apokalipse, generala, pukovnika i majora JNA, koji iz godine u godinu produkuju svoje tomove, Andrić je poput Goje sažimao svoje rečenice i komprimovao stil, ostavljajući kratke prozne zapise univerzalnog karaktera, kao što je priča Aska i vuk, koja nam posredno može pomoći da lakše razumemo ono što se zapravo dogodilo tokom opsade Vukovara.
Trebalo je trideset godina da bi se pravno razjasnila povezanost srpskih paravojnih formacija i JNA, kao što će verovatno biti potrebno još toliko da bi se uspostavila relacija između današnje vlasti u Srbiji i aktera opsade Vukovara 1991. Mnoga svedočanstva o tim danima nastajala su naknadno, većina tog napisanog u Srbiji nestaće jednog dana u pogonima za reciklažu na Adi Huji, gde će svi tomovi Šljivančanina i pesnika apokaliptičara biti pretvoreni najpre u rezance, a potom u kuvanu kašu. Pre svega zato što su odslužili svoje u proteklim decenijama kada su imali samo jedan zadatak, da naprave šum u razumevanju ratne prošlosti i srpske uloge u njoj. Pa ipak, nešto je iz tog grada, uprkos ovim vukovima, uspelo da preživi: Priče iz Vukovara Siniše Glavaševića.
Kao novinar Radio Vukovara, Siniša Glavašević (1960-1991), bio je jedina spona sa spoljnim svetom koju su imali stanovnici ovog grada pod opsadom. Njegovi ratni izveštaji, kao vapaji za zdravim razumom, emitovani su svake večeri na Radio Zagrebu, gde je posrednik bio novinar i književnik Mladen Kušec (1938-2020). Da nije bilo ovog kontakta, do nas nikada ne bi dospele kratke poetske priče vukovarskog novinara, koje su pisane pod opsadom, između otežanog posla u ratnim uslovima, skrivanja u skloništima, pukog preživljavanja na ivici propasti. Kakav je bio život Siniše Glavaševića tokom opsade Vukovara? Odgovor na to nećemo naći u njegovim pričama, ali pouzdano znamo šta je radio 12.11.1991. popodne, između 17:34 i 18:33. U toku tih sat vremena, Glavašević je putem faksa poslao kolegi Kušecu u Zagreb svoje priče, kao što mu je najavio prethodne noći, rekavši mu da će uskoro poslati „nešto što ima i nema veze s ratom“. Poslao mu ih je sa molbom da ih pročita i kaže mu šta misli. Međutim, uskoro će se ispostaviti da je Glavašević iz Vukovara poslao svoje tekstove u zadnji čas i da vremena više nije bilo, jer je njemu, kao i gradu, ostalo još samo šest odnosno osam dana života.
Mladen Kušec je ove priče, zajedno sa poslednjim Glavaševićevim novinarskim izveštajima i fotografijama iz razorenog Vukovara, objavio godinu dana kasnije. Knjigu je uredio tako da svaka priča započinje faktografskim otiskom sa faxa, koji beleži vreme slanja kao i telefonski broj sa kog su tekstovi poslati. Kao poslednju (u 18:33) Glavašević je poslao „Priču o igri“ koja počinje sledećim rečima:
„Ako mi se ikada dogodi da me netko optuži za neozbiljnost, ako u mene budu prstom upirali govoreći da sam djetinjast, ako njihov gnjev zbog toga bude imao snagu svemira, znat ću da još ima nade za mene. Učinit će mi njihova ljutnja veliku radost, smatrat ću to osobnom pobjedom nad neusporedivo jačim neprijateljem, mnogo opasnijim od moje neozbiljnosti.“
Ovako je Glavašević u svojoj poetskoj ratnoj prozi (kakav oksimoron!), opisao svoju poziciju u zaraćenom svetu, svestan razmera opasnosti koja dolazi izvan zidina grada, tragično svestan slabosti onih koji su ga branili. Pa ipak, on je pronašao načina da se odupre, prepuštajući se onome što je najbolje znao, odnosno igri kao umetnosti pripovedanja o tom strašnom času, koji se sve više trošio najezdom onih koji kažu da je to njihova zemlja u kojoj oni komanduju. Oklopnoj ratnoj mašineriji JNA Glavašević se suprotstavio onim najvrednijim što je nosio: sećanjem na detinjstvo, more, rane ljubavi, pripovedao je o značaju zagrljaja u ratnim i predratnim vremenima, o razlici između dobra i zla, o zvezdama i malom čoveku pod njima, o ratnicima, prijateljima i neprijateljima, o deci, ali uvek o gradu koji je postao nešto nalik na fugu u njegovim lirskim zapisima. Bile su ovo teme kojima se obraćao čovek u egzistencijalno graničnoj situaciji, kada je svaki njegov dan bio poslednji, a svaki zapis igra kojom je želeo da produži svoj život pred senkom smrti koja se nadvijala nad Vukovarom.
Njegove priče, pored ličnih sećanja koja su se odmah po spuštanju na papir pretvarala u lirske univerzalije, u tonu imaju još nešto autobiografsko, a to je njegovo obraćanje nekome ko ga sluša, tj. nama, danas i ovde. Kao radijski novinar, Glavašević je neprestano govorio nekome izvan svog studija, govorio je u prostor koji se širio izvan linija opsade, uveren da će ga neko čuti i da će, s jedne strane, stići pomoć, a da će se s druge, neko dozvati pameti. Nažalost, takvi pomaci nisu zabeleženi tih dana. Zato je Glavašević bio prinuđen da odgovore potraži u samom sebi, da u gradu na izdisaju pronađe nove vrednosti. I on ih je video u iskrenosti:
„Vukovar je zasigurno najiskreniji grad na svijetu, jer se svaka riječ može gotovo isti tren ogledati u srcu. Više vam se u Vukovaru ne može dogoditi da vam netko poželi dobar dan, a da to i ne osjeća. Kada vas pitaju za zdravlje, ne misle na prehladu, reumu ili što slično. Oni zapravo misle o vašem životu i ranama koje ste mogli dobiti čak iako disciplinirano sedite u podrumu.“
Ovakvo shvatanje realnosti neminovno je uticalo i na samu promenu u Glavaševićevom pripovednom jeziku, koji više nije bio puko sredstvo komunikacije već konop za uspinjanje iz rupe u koju je sve propadalo iz dana u dan. Stoga kad on kaže da je najveća sreća „dodirnuti svoju zvijezdu“ to je zapravo mnogo više od puke metafore, jer se radi o postavljanju novog utopijskog horizonta koji je on pokušavao da dosegne iz ruševina svojom pričom. Otuda se kao lajtmotiv javljaju teme intime; nedosegnute, sanjane, željene, propuštene, projektovane. Zagrljaj, rukovanje, pogledi, spavanje pored nekog, pričanje priča, podizanje dece – zapravo je niz neočekivanih tema u svetu koji se raspada. Kao takve, one predstavljaju deo Glavaševićeve poslednje pripovedne igre sa nemani koja ga vreba i pred kojom on nema drugog izbora osim da igra. Nema više ni vremena, što bi rekao Andrić u svojoj priči, zapravo „njega ima toliko malo da više ne liči na vreme“. Upravo u tom trenutku, Andrić prepoznaje snagu za pokret. Ali taj poslednji pokret više nije mogao biti pokret odbrane. On je mogao da bude još samo igra.
Znamo šta se dogodilo kada je vuk olinjalog krzna, zelenkastog i smeđeg, ušao u Vukovar, gde on komanduje. Glavašević se po svemu sudeći sklonio u Vukovarsku bolnicu, odakle je izveden 18.11. i deportovan na Ovčaru, sa koje se više nikada nije vratio. U noći između 20. i 21. novembra 1991, prekinut je Glavaševićev uspon prema zvezdama. Ostala su 24 kratka poetska zapisa; po jedan za svaki sat u danu.
„I nemojte biti sami u budućnosti“, poručio je Glavašević iz Vukovara kome je posudio svoj glas. „A grad, za nj ne brinite, on je sve vrijeme bio u vama. Samo skriven. Da ga krvnik ne nađe. Grad – to ste vi.“
Peščanik.net, 20.11.2021.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORAVUKOVAR
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
