Umesto na Kongresnom trgu, Janez Janša je pred dan državnosti (25. juna), držao govor za svoje partijske drugove u Domu Sv. Štefana u Celju, gde je izrekao nekoliko pregnantnih misli o tome da Slovenija propada zato što u njoj ima previše Jugoslavije, i da će propadati još više ako se Jugoslavija i dalje bude uvozila. Uz to, da proslavi neće prisustvovati dok na njoj budu uvredljive crvene zvezde (na zastavama istorijskih jedinica vojske i drugih organizacija). Sudski osuđeni bivši premijer nije podrobnije razjasnio iz koje se to Jugoslavije i šta uvozi. Slovenački nadbiskup Stres je takođe izrazio negodovanje zbog crvenih zvezda, ali je uredno sedeo u prvome redu proslave.

Astrofobija (ili asterofobija), složena grčka reč koja označava strah od zvezda, upotrebljava se u psihologiji i psihijatriji za opis tipa straha od prirodnih nepogoda koje dolaze sa neba. Upotreba nije tačna, jer se najčešće odnosi na strah od groma, a za to postoje druga dva precizna grčka složena termina – keraunofobija i astrapofobija. Astrofobija bi dakle morala pokrivati sasvim drugačije područje strahova, i strah od ideoloških asocijacija na zvezdu crvene boje bi tu – bar što se terminologije tiče – sasvim dobro spadao. Inače bi strah od zvezda podrazumevao strah od noćnog neba, zvezda-padalica, kometa, meteora, otpadaka od satelita, kozmosa, sudbine koju zvezde proriču, ili sudbina onih koji su u mitološkim pričama pretvoreni u zvezde i sazvežđa; i konačno, to bi mogao biti strah od “zvezda” u današnjoj popularnoj kulturi. Politička zvezda bi, u tome smislu, morala da pazi da ne pokazuje svoju astrofobiju, a ne da figurira kao glavni astrofob u državi… A pala politička zvezda, osuđena u sudskom postupku, teško da bi smela da nešto imperativno zahteva i ucenjuje celo društvo i državu, posebno u svečanom trenutku.

Zvezda je opšteslovenska reč sa indoevropskim poreklom, i premda etimologija nije sasvim utvrđena, izvesno je da je povezana sa svetlošću. U mnogim jezicima zvezda jednostavno znači – sunce. Prizivati poetična značenja zvezda je skoro nepotrebno kada govorimo o ničim opravdanoj fobiji. Pa ipak – verovatno nema reči, odnosno pojma-slike koji se češće pojavljuje u poeziji svih kultura. Pogled na zvezdano nebo još uvek izaziva uzlet misli i osećanja kao retko koje drugo delovanje ili stanje ljudi. Od egzistencijalne usamljenosti do osećanja pripadnosti svetu, od očajanja i udaljenosti do ljubavnog zanosa i opšte empatije, zvezde uistinu duboko deluju na našu vrstu. Nimalo čudno da su u predstavama ljudi obojene svim bojama. Zvezde, kao i druga nebeska tela, možemo posedovati samo simbolično, i zbog toga je moć u najrazličitijim oblicima tako otvorena za ovakve simbole. Sazvežđa koja vidimo sa različitih tačaka ove male planete često simbolički određuju moć države u kojoj je takva tačka… Ovako patetična značenja ponekad uspešno smanjuje popularna kultura, recimo u liku Asteriksa, koga su u sedamdesetim godinama u jugoslovenskim publikacijama uspešno preveli kao Zvezdoje: tvorci stripa Iderzo i Goskini su izvesno ismejavali francusku samouverenost.

Mogu da razumem strah od zvezde, naročito crvene, kao što mogu da razumem strah od tamne sobe, crne mačke ili nekog drugog simbola sa podrazumevanim pričom (koja varira od kulture do kulture): nekoliko razgovora sa psihoterapeutom bi to moralo da razreši. Zvezde su posvuda, u našem jeziku, znacima, na tkaninama, u knjigama, na zgradama, hrani, pićima. Sa zvezdama, naročito crvenim, svakodnevno se srećemo – recimo na pivu Hajneken. Ovaj moćni holandski koncern je jedan od najuspešnijih prenosnika simbola koji, kako vidimo, deli čitave države i unosi nespokojstvo i sporove sa mogućnim strašnim ishodištima. Kako se boriti protiv ove ideološke pošasti? Ništa manje nego peticija osvešćenih evropskih građana koji znaju koliko su trpeli pod crvenom zvezdom, i zato im je simbol nepodnošljiv, morala bi doći u evropski parlament – instituciju, koju simbolički određuju žute zvezde. Te žute zvezde možemo razumeti kao osnovu evropskog mentaliteta i motivacije – zlato, a možemo ih povezati sa sunčevom svetlošću; na kraju, nije bez smisla setiti se da evropska ideja potiče iz jevrejskih krugova, kao mogućna institucionalna zaštita protiv novog genocida, i da podseti evropske građane da su za vreme Drugog svetskog rata i pre njega bez mnogo reakcija gledali među sobom ljude obeležene žutim zvezdama… I neke političke grupe u Sloveniji su imale žute zvezde, pre nego što je državi uspelo da uđe u to srećno sazvežđe.

Vratimo se ideološki nepodobnom Hajnekenu. Da li bi čvorišta interesa i putevi kapitala omogućili ovakvo zadovoljenje ugroženih evropskih građana, koji su prinuđeni da svakodnevno ispijaju stotine hiljada litara ovog piva? Kakvo bi ekonomsko i socijalno (da o psihičkom i ne govorimo), olakšanje donelo skidanje crvene zvezde sa piva! Nemojmo misliti da je samo alkoholno piće lukavo povezano sa crvenom zvezdom, jer ista takva krasi i italijansku mineralnu vodu San Pelegrino, godinama moju omiljenu: no ako su žrtve neophodne, odmah prelazim na francuski Perije, u istoj najskupljoj klasi.

Šalu na stranu, Hajneken je izvesno jedan od simbola podređenosti Grčke velikom kapitalu. Nemačka dinastija je uvela pivo u svoju malu kraljevinu da bi olakšala svakodnevicu siromašnima, i dakako uvela svoje proizvođače piva. Pred kraj prošlog veka su domaće fabrike propale, kao recimo pivo Alfa, a Hajneken je zauzeo skoro sav prostor. Alfa se nedavno vratila, ali to je daleko od nekadašnjeg uspeha. Samo jedna reklama za ovo pivo bila je dovoljna da svetska publika odmah prepozna u kojoj se zemlji dešava filmska politička drama Z, koju je 1969. režirao Kosta Gavras: odnosila se na grčku vojnu diktaturu. Ukidanje Hajnekenove crvene zvezde bi dakle u Grčkoj imalo itekako jak odjek, jer bi označilo kraj prevlasti stranog koncerna. Ukidanje drugih crvenih zvezda izvesno ne bi – a u Grčkoj ih u polju političkih simbola ima mnogo.

Bez obzira na jaku konkurenciju, recimo mnoge crvene zvezde u heraldici, na grbovima i zastavama zemalja, kraljevstava, republika, muslimanskih, republikanskih država i drugoga što pokazuje bedu ovog tipa astrofobije, priznajem, glavna crvena zvezda je sovjetska. Postojali su i predlozi da bude zelena, ali je tradicionalna boja socijalista iz devetnaestog veka prevladala. Svaka crvena zvezda danas u određenim kontekstima izvesno nosi i to istorijsko značenje, i naš kontekst je jedan od tih. Domaća crvena zvezda međutim označava i otpor protiv sovjetskog pritiska, sem ostalih važnih značenja. Grubo izvezena ili prišivena crvena zvezda na bilo kakvoj kapi je istorijski označila vojsku bez bivališta, plate i garantovane hrane, koja je bila dovoljno uspešna da je priznaju saveznici na obe strane antifašističkog rata. Njeni posleratni zločini su uporedivi (i to ih ne smanjuje) sa zločinima koje su pobednici izvodili nad pobeđenima po celoj Evropi, i na zapadu i na istoku. Krvavi triumfalizam leče samo čvrsto principijelne ustanove i dogovorena i poštovana ljudska prava, ali čak i ako postoje, obično ne odmah, i ne preventivno. Istorija se ne može izbrisati, već zbog toga što će posle svakog ukidanja i falsifikata doći na svetlost dana novi podaci i nove procene: u nauci i normalno funkcionišućim kulturama i društvima oni ne zabranjuju stare, već ih zamenjuju, dopunjuju i šire. A umnožavanje značenja, u kojem zvezda danas dobija potpuno novi smisao, može samo da inspiriše istraživačku, i svaku objektivnu misao. Zabraniti crvenu zvezdu je prema tome čin identičan sa zaboravljanjem svih žrtava. Oni koji ne podnose crvenu zvezdu, i misle da taj prizor treba ukinuti za sve, u svim kontekstima i u svim tumačenjima, bolje da se obrate psihoterapeutu zbog astrofobije.

Peščanik.net, 27.06.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)