Foto: Netflix
Foto: Netflix

(Film Romena Gavrasa, 2022.)

Kada su počeli nemiri u Francuskoj, posle ubistva sedamnaestogodišnjeg Naela, rekla sam sebi da sam taj film gledala. I jesam, godinu dana ranije: snimio ga je Romen Gavras, sin Koste Gavrasa. U naselju u pariskom predgrađu, policajci pretuku trinaestogodišnjeg dečka, koji umre u bolnici. Najstariji brat, vojnik, organizuje tugovanje po običajima, srednji izaziva nered na ceremoniji, i nastaje pakao. Iz naselja evakuišu starce i decu, srednji brat sa ostalim dečacima svog uzrasta napada policijsku stanicu, krade sanduk sa oružjem koji ne može da otvori: mladim ratnicima ostaju petarde i batine. Policija napada, u haosu polubrat – diler pokušava da sakrije nešto robe i da pobegne, u dogovoru sa nekim iz policije sa kojim sarađuje. U naselju je i nekadašnji terorista, sad mirni ludak koji sadi cveće. On će deci bez teškoća otvoriti sanduk sa oružjem i minirati glavnu zgradu u naselju. Najstariji brat bez uspeha pokušava da urazumi srednjeg, i uz to spasava policajca koga su dečaci zarobili. Srednji brat gine, najstariji ubija polubrata-dilera ali ne i zarobljenog policajca, koga njegovi zatim hapse i tretiraju kao i ostale uhvaćene. Najstariji brat i terorista ginu svojom voljom u eksploziji. Film se završava videom koji je postavljen na internet, i koji prikazuje ubistvo najmlađeg brata: u nastavku videa, koji nije na internetu, policajci odlaze u šumu, skidaju uniforme i spaljuju ih. Ubistvo su izveli pripadnici desničarske grupe, pozirajući kao policajci, da bi izazvali ono što se desilo. To je prijatelj policajac rekao najstarijem bratu, ali nije mogao dokazati.

U filmu junaci bez prestanka trče ili brzo hodaju, govore/urlaju isključivo u psovkama. Sva braća su pristojna jedino kada telefoniraju majci, onoj koja je u dva dana izgubila četiri sina. Film se izuzetno teško gleda, uvredljiv je i izaziva bes i mučninu: drugim rečima, postavlja gledaoca na mesto događaja 2005, 2012, 2018 i 2023. I u budućnosti, naravno. Film gledaocu, udarcima u glavu, dokazuje da je iza svega užasna, okrutna i jednostavna laž o životu ne samo francuskog, nego – sa malim izmenama – svakog društva na planeti. U Francuskoj je burna reakcija građana sa uličnim ratovima upisana u kolektivno sećanje i svakodnevicu. Na drugim mestima reakcije su drugačije, ali fenomeni su slični.

O uzrocima socijalnih nemira u Francuskoj raspravljaju već godinama. Nezaposlenost je svakako jedan od razloga, posebno nezaposlenost i nezapošljivost stanovništva predgrađa, pretežno muslimanskog opredeljenja. Naselja oko centralnog Pariza puna su omladine koja ne nalazi poslove, ne odlučuje se za školovanje i tone u drogu. Opšte siromašenje srednjih nižih klasa obuhvata jednako njih i ostale; školovanje je besplatno ili sa minimalnim troškovima upisa, ali produžava borbu za preživljavanje i ne nudi mnogo perspektiva. Što se droge tiče, mladima ne odgovara da sede sa čilagerima u prostoriji sa šišom i slušaju klokotanje vode: njima odgovara brza i moćna droga, koja donosi brzu i moćnu opasnost. Radikalni Islam je isto tako brz i moćan. Francuska je nerasistička republika – između dva svetska rata tamo su bežali crni intelektualci i umetnici, posebno muzičari, iz SAD. Stanovnici predgrađa u ogromnoj većini su francuski državljani i to po nekoliko generacija nazad. Glavni junak filma je vojnik, njegovi pretci bili su vojnici republike. Upravo odomaćenost u republici toliko nervira mlade, posebno kad se radikalizuju. Republika prema običajima i verama – svim verama – ima strogo laičke stavove, posebno u školama. Što se vela, odnosno pokrivanja glave i lica tiče, republika je neumoljivo protiv, muški predstavnici grupa, takođe neumoljivo za; ženama ostaje da se snalaze. I na sve to, desne stranke uporno održavaju večni plamen rasizma, imaju svoje simpatizere i svoje aktiviste, pa i teroriste. Za mladu osobu, naprosto suviše pritisaka spolja i iznutra. Magrebska predgrađa mnogo su češće žarišta društvenih nemira nego azijska predgrađa, gde su unutarnja povezanost i neprobojnost povezane sa odličnom adaptacijom prema spoljnom svetu. Otvorenost ima neočekivane posledice…

Nesumnjivo je da je republika u burnoj posleratnoj i kolonijalnoj istoriji načinila ogromne greške, uglavnom ne poštujući republikanstvo kao princip. Nije ustanovljena nula tolerancije prema rasizmu, nisu uvedeni društveni mehanizmi političke korektnosti i pozitivne segregacije. Nedostatak republikanske politike u odnosu prema migrantima (beguncima) odrazio se i na duže prisutne grupe građana. Svetski mediji su svaki put oko pobuna u Francuskoj suvereno trućali o migrantima. U francuskoj praksi pobuna, migrantima se savetuje da se na manifestacijama nikako ne pojavljuju, jer mogu da, ako ih uhapse, unište svaku mogućnost ostajanja. „Rušilačke horde“ kako vole da ih prikazuju desni mediji, isključivo su francuski državljani: upravo to čini pobunu ponekad tako oštrom, posebno prema privatnom vlasništvu.

Loran, moj prijatelj i saradnik, u prolazu prema Beogradu i Dalekom Istoku, svedoči o tome šta se događa. Loran je mnogo mlađi, njegovi studenti u Parizu dobrim delom su upravo mladi stanovnici predgrađa. On sam je liberalni republikanac. Pitam ga čega se najviše boji, i njegov odgovor je – ekstremne desnice. Ona se u poslednje vreme širi po vladama i državnoj vlasti u Evropi, a sposobna je i voljna da priprema incidente koji joj donose glasove i moć. Imamo četiri koliko-toliko predvidljive godine, a onda…

I ništa ne može da pokrene mase kao ubistvo deteta.

Peščanik.net, 14.07.2023.

Srodni linkovi:

Kenan Malik – Poricanje društvene stvarnosti

The Economist – Požar u predgrađu

Mijat Lakićević – Francuska: Koreni gneva


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.