Biti levičar ili tražiti pravdu u jevrejskoj državi smatra se zločinom, civilno društvo se smatra izdajničkim, istinska demokratija zlom. Najveći problem nisu skinhedi – to su pobožni prevrtači očima, barabe, ekstremni desničari i naseljenici.
Palestinsko stanovništvo podeljeno je na „terorističke ćelije“. Tamo nema uplašenih roditelja, nema dece koja se upišavaju od straha, nema nikog ko pati od anksioznosti.
Zašto su šokirani oni koji decenijama odbijaju da oslobode palestinske zatvorenike, koji ignorišu štrajk glađu 125 pritvorenika koji već nedeljama umiru od gladi. Tako je Izrael naručio otmicu trojice svojih učenika.
„Kad imamo kretanje oklopnih vozila i hiljada vojnika, ljudi se sklanjaju. U mestima gde smo značajno smanjili intenzitet obuke, namnožio se kukolj“, rekao je on, misleći na palestinske zajednice.
Abas će u palestinsku istoriju ući kao saradnik okupatora. Odlazili smo kao ovce na klanje, a sada tražimo da Palestinci kao ovce pristanu na okupaciju.
Mizrahija je ubio palestinski terorista, a Šavamru izraelski vojnik. Oba ubistva su podjednako kriminalna.
Neverovatan grupni portret: izraelski vojnici i palestinski aktivisti na krovu okupirane kuće.
Svet koji je već očajan zbog izraelske politike, sa osmehom bi dočekao novu nasmejanu vladu.
Naše brojne bolesti nije moguće izlečiti pre nego što se donese najvažnija odluka: da se završi okupacija.
Sedeo sam sa švedskom novinarkom i gledao naš predizborni TV program.
Novi sukob je zatekao Izrael na vrhuncu negiranja postojanja palestinskog problema.
Izraelu je potreban odlučan američki predsednik. To je poslednja šansa da se spasemo od prokletstva okupacije.
Kada izraelski vojnik ubije teroristu, to je rutinska stvar. Ali kada devojka vojnik ubije teroristu, cela zemlja poludi od oduševljenja.
Obama sada dela kao vođa i prijatelj, spasavajući Izrael od njega samog. Šaljemo mu zahvalnicu iz Tel Aviva što nas je spasao od napada na Iran.
Najtiražniji izraelski dnevnik objavio je da bi Izrael mogao napasti Iran pre američkih izbora.
Naseljenici traže saosećanje od Izraelaca, ali nisu ga zaslužili.
Stvaranje vlade nacionalnog jedinstva prenosi samo jednu poruku građanima: prevara je način vladanja, laž je pouka mladima.
Švedski pisac Hening Mankel je učestvovao u dve mirovne flotile ka Gazi i oba puta na sramotan način proteran iz Izraela.
Mladi Tel Aviva imaju pravo da čuju ratni plan Netanijahua pre publike u staračkim domovima na Floridi.
Na putu za Hermon, Golanska visoravan izgleda kao da je oduvek izraelska i kao da su svi njeni stanovnici Izraelci.
Ona je dobra učenica i smerno dete: „Volim da hvatam ljude bez dozvole za boravak u Izraelu“.
Kako je dobro i prijatno kada se nađe tema za protest koja neće naljutiti većinu.
Kao i uvek, i sada možemo da zapevamo: “Dok šetamo, ima nas troje / ti i ja i sledeći rat” (Hanoh Levin, 1968).
Danas je zabranjeno pozivati na bojkot proizvoda sa okupiranih teritorija, sutra će biti zabranjeno pozivanje na kraj okupacije.
Izraelski đaci treba da uče celu istinu o danu kada su Palestinci proterani iz svojih domova 1948. godine.
Naš diplomatski kor je vojska propagatora, bez savest i vrednosti.
Živimo u državi u kojoj verski predstavnici određuju pravila o sticanju državljanstva.
Žrtve Goldstonovog izveštaja nisu optuženi vojnici, već njihove zlostavljane žrtve.
Direktni razgovori Obame i Netanijahua bili su sami sebi cilj. Stav Izraela u ovim čudnim pregovorima ostao je nepoznat.
Blokada? Neka. Nema blokade? U redu. Sve prolazi u društvu koje je utonulo u komu ravnodušnosti.
Pravo je vreme da se postavi pitanje: šta mi, u stvari, hoćemo od naših arapskih građana? Iskreno, najviše bismo želeli da nestanu, ali bez svojih humuserija.
Većina Izraelaca misli da demokratija znači: izbore svakih nekoliko godina; da je dovoljno da potrebna većina podigne ruku u parlamentu za svaku nepravdu i zločin i oni su automatski dopušteni.
