Konačno smo dobili predsednika koji zna šta treba da se uradi u Avganistanu i Pakistanu. Nevolja je u tome što mnoge od stvari koje treba uraditi nisu u nadležnosti Amerike.

Predsednik Barak Obama shvata, baš kao što Džordž Buš nikada nije, da se te dve države ne mogu posmatrati odvojeno i da su pretnje sa kojima se obe suočavaju isprepletene. On razume da je Pakistan od ključne važnosti za bezbednost u čitavom regionu i da će njegova sudbina mnogo više pogoditi Avganistan nego obrnuto. Razume i da je politički i ekonomski razvoj važan bar koliko i vojni. Njegov specijalni izaslanik, Ričard Holbruk, okupio je tim savetnika koji vrlo dobro znaju koliko je južnoazijska politika složena. Ali uprkos svom znanju i uvidima koje imaju u tamošnje prilike, uticaj SAD na terenu je ograničen, a mogućnost kontrole događaja skoro nikakva (i većina glavnih aktera tamo to zna).

Predsednik Avganistana Hamid Karzaj i predsednik Pakistana Asif Ali Zardari proveli su dobar deo nedelje na sastancima sa Obamom, Holbrukom, državnom sekretarkom Hilari Klinton i drugim američkim visokim zvaničnicima. Sa ovih sastanaka svi su izlazili sa ohrabrujućim izjavama o neophodnoj zajedničkoj borbi protiv talibana i jačanju demokratskih institucija.

Događaj bez presedana je sastanak američkih sekretara unutrašnjih poslova, poljoprivrede i drugih domaćih agencija sa svojim kolegama iz Avganistana i Pakistana – koji su doputovali u Vašington sa Karzajem i Zardarijem – na kojem su razmatrani problemi urušene civilne infrastrukture u Pakistanu i Avganistanu. Svi učesnici ovih razgovora dobro znaju da je najbolji način da se kod stanovništva izgradi osećaj lojalnost prema vladi koja se bori sa pobunjenicima – pa tako smanji uticaj pobunjenika – pokazati da je vlada sposobna da zadovolji osnovne ljudske potrebe.

Ali na tom putu postoji jedna velika praktična prepreka. Nijedan američki diplomata ili zaposleni Agencije za međunarodni razvoj ne može, niti treba, niti se od njega to može očekivati – da putuje po Avganistanu bez naoružanog obezbeđenja. Nije jasno ko treba da obezbedi to obezbeđenje. Predsednik Obama je naredio povećanje broja vojnika; većina njih će tamo stići do leta. Ali njihov glavni zadatak će biti porba protiv pobunjenika duž istočne granice i zaštita avganistanskih civila. Njih jednostavno nema dovoljno da bi moglida se bave i zaštitom američkih civila. (Za to je potrebno više od šačice telohranitelja; i oko njih treba da postoji bezbednosni prsten, mreža komunikacija itd. To je osnovni paradoks antiterorističkih operacija: za bezbednost je potreban razvoj, ali za razvoj je potrebna bezbednost.)

Naravno, ti civilni savetnici bi mogli biti smešteni u Kabulu. Ali Karzaju, ili bilo kom drugom izabranom predsedniku Avganistana, sada je najmanje potreban glomazni američki aparat – replika Zelene zone u Bagdadu – zbog kojeg će stanovništvo steći utisak da nevernici iz inostranstva upravljaju državom.

Situacija u Pakistanu je još delikatnija, jer tamo skoro i da nemamo ljudi – a po svemu sudeći nećemo ih ni imati. Pakistanci ne vole SAD; prema poslednjem ispitivanju svetskog javnog mnenja istraživačkog centra Pew, Amerikance manje od Pakistanaca vole samo Turci. Možda se naš položaj popravio posle dolaska Obame (brojke još nisu pristigle), ali niko ne veruje da bi američki vojnici mogli biti tolerisani na pakistanskom tlu. Napadi bespilotnih letelica na talibane i vođe Al Kaide samo su doprineli većem preziru prema Americi, jer povremeno od tih bombi stradaju i civili. Vlada u Islamabadu dozvolila je da Amerikanci obučavaju mali broj pakistanskih vojnika, ali samo izvan granica Pakistana, što je klauzula koja donekle obesmišljava obuku, jer se antiterorističke akcije po pravilu izvode na lokalnom terenu, variraju od slučaja do slučaja i moraju se prilagođavati konkretnoj situaciji.

Ukratko, u Pakistan možemo da šaljemo novac, oružje, priručnike i tome slično. Ali ne možemo ih naterati da rade to što kažu da će raditi, niti možemo sprovoditi efektivnu kontrolu na tim. Buš je bivšem predsedniku Pervezu Mušarafu poslao 10 milijardi dolara, a ovaj je obećao da će taj novac iskoristiti za borbu protiv terorista. Uglavnom to nije činio.

Istovremeno, pakistanska vojska ne pokazuje preveliku želju da poboljša svoju antiterorističku pripravnost. Mnogi oficiri su lojalniji talibanima nego centralnoj vladi. Iako je vojska krenula u obračun sa talibanima u oblastima Svat i Buner, 80 do 90% pakistanskih vojnika se i dalje nalazi na granici sa Indijom, koju većina oficira i dalje doživljava kao najveću pretnju bezbednosti zemlje. Tu nije u pitanju nikakva ekscentričnost, već sastavni deo pakistanskog poimanja sveta, i datira iz vremena osnivanja nacije i ocepljenja od Indije 1947. Tri rata između dve zemlje, 1947, 1965. i 1971, samo su pojačala ovaj stav, kao i nekoliko potencijalnih ratova koji su jedva izbegnuti u proteklih deset godina. Smirivanju strasti svakako ne doprinosi ni to što i Pakistan i Indija poseduju nuklearno naoružanje.

Možda se ovoga puta pakistanska vojska stvarno uozbiljila. Stanovništvo je bez sumnje manje očarano islamistima nego ranije. Procenat onih koji pod određenim okolnostima podržavaju samoubilačke napade pao je sa 40% 2004. na samo 5% 2008, prema istraživanju Pew objavljenom u martu. (Sa druge strane, od nekadašnjih 50%, sada 34% Pakistanaca i dalje podržava Osamu bin Ladena.)

Političko i vojno rukovodstvo Pakistana ne koristi ovaj preokret javnog mnenja. Konačno su krenuli u obračun sa Talibanima – što je potez koji je sada popularniji nego što bi bio pre nekoliko godina – ali to rade bombardovanjem, granatiranjem i artiljerijskim napadima, od kojih će civili stradati u istom broju kao i pobunjenici. Usled nedavnih borbi u Svatu i Buneru, pola miliona ljudi izbeglo od svojih kuća. Toliki broj izbeglica stvorio je ogromnu humanitarnu krizu i mnogi su postali ogorčeni na vladu isto koliko i na talibane. Ljudi žele samo mir. Manje ih je briga ko će ga doneti.

Da bi smirila krizu i smanjila opasnost od totalnog sloma vlade u Pakistanu, Obamina vlada će morati da bude mnogo odlučnija i brža. Amerika ne može sama da stabilizuje prilike u Pakistanu i Avganistanu, a ni NATO nije mnogo popularan i efektivan. Već mesecima predsednik Obama i njegovi saveznisi govore da je ovo regionalna kriza, koju moraju rešiti zainteresovane strane u sukobu. Kucnuo je čas da se to sprovede.

Sekretar odbrane Robert Gejts nedavno je posetio Saudijsku Arabiju i Egipat. Pitanje AvganPaka je bilo na stolu; nije sasvim jasno da li je postignut neki dogovor. Vreme je i da otpočnu pregovori sa Kinom i Rusijom i da se postigne neki dogovor sa Iranom. Ovo nije puko maštanje. Iran se boji da bi radikalni Suniti, poput talibana ili Al Kaide, mogli da preuzmu vlast ili destabilizuju Avganistan ili Pakistan. Posle 11. septembra, američki i iranski zvaničnici srednjeg ranga vodili su razgovore o udruženoj borbi protiv talibana. Razgovori su okončani u januaru 2002, kada je Buš okarakterisao Iran kao deo „osovine zla“.

Da li neko u međuvremenu pokušava da ubedi Indiju da smanji tenziju na granici sa Pakistanom? Ovo je preduslov da se pakistanska vojska ubedi da ozbiljnije shvati unutrašnje pretnje. Činjenica da je to teško postići ne umanjuje nužnost tih koraka. Sve što mora da se uradi – i to brzo – jeste teško, i ništa od toga ne može da uradi samo Amerika.

 
Fred Kaplan, Slate, 07.05.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.05.2009.