Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kao pojedinačni entiteti – bilo kao „titulari“ državnosti balkanskih nacionalnih država, bilo kao manjine unutar njih – balkanski narodi učestvuju jedva primetno u evropskoj i svetskoj istoriji prosperiteta. Za njih je uglavnom rezervisana ona „druga strana medalje“. Individualno posmatrano, relevantnost tih naroda i država marginalna je, a ona je u dobroj meri takva i samoskrivljeno. Međutim, kao celina, makar i samo mehanička, oni tvore čitavu jednu civilizaciju, čije afirmativne sadržaje oni sami uporno negiraju međusobnim sukobima oko opsesivnih „velikih ideja“ državnih samostalnosti, koje se ostvaruju isključivo u međusobnim neprijateljstvima. Jednom ostvarena, uvek uprkos onom drugom, državnost se „štiti“ obespravljivanjem i raznim oblicima diskriminacije „neprijateljskog elementa“, što neprestano održava tenzije i nestabilnost u međusobnim odnosima. Puno je krvi proliveno u destruktivnom otporu normalnosti suživota na Balkanu.

U tom autodestruktivnom tobože „državotvornom“ naporu, kojem nije nedostajala ni spoljašnja intervencija, balkanski narodi došli su do tačke kada je ne samo napredak već i opstanak svakog od njih u neposrednoj zavisnosti od sposobnosti da međusobno sarađuju: privredno, politički i kulturno. Oni jedino mogu da opstanu nadrastajući svoje „velike narative“, u kreativnom jedinstvu različitosti, što je Balkan oduvek uistinu i bio. To je onaj sadržaj koji konačno mora preovladati i time relativizovati značaj državnih granica radi kojih i unutar kojih se perpetuira nasilje nad „drugim“.

Najrazumniji način da se to postigne jeste da se u pogledu granica primeni načelo uti posidetis (odnosno zatečeno stanje) i da sa te platforme otpočnu pregovori balkanskih država za međusobno dugoročno pomirenje, saradnju i odgovarajuću formu povezivanja. To je naročito neophodno utoliko što nema puno razloga da se u skorijoj budućnosti očekuje promena (inače nepovoljnih) međunarodnih trendova, čiji bi novi kvalitet dalje propadanje balkanskih društava u endemskim međusobicama učinio bezopasnim i otklonjivim uprkos njihovoj samodestrukciji: dalje propadanje pa čak i rast nedovoljnih razmera sasvim su neprihvatljiva perspektiva i siguran put u siromaštvo i demografsko pražnjenje, koje je već dostiglo alarmantne razmere.

Jugoslavija je bila svojevrsni iskorak u pravcu tog „nadrastanja sebe“, ali je ona bila politički suviše ambiciozna i na izvestan način ekskluzivna tvorevina, podložna aberaciji rešavanja unutrašnjih problema „na bazi odnosa snaga“ i uopšte neadekvatna da zadovolji neophodnost šire balkanske integracije. To iskustvo je potrebno što pre prevazići i napustiti svaku jugonostalgičnu perspektivu koja zamagljuje pogled, kako bi se otvorio prostor za novo, drugačije, balkansko povezivanje. Jugoslovensko iskustvo zahteva istorijsku evaluaciju sa stanovišta upravo eventualnih budućih integracija, ali već od samog početka zajednica o kojoj je ovde reč bila bi koncipirana na sasvim drugačijim temeljima. U nju bi ušli zaokruženi istorijski entiteti na osnovu autentične odluke njihovih građana i u jednoj po svemu daleko jasnijoj istorijskoj situaciji od one iz 1918. ili 1945. godine.

Danas je svim narodima na Balkanu, kao distinktivnim entitetima, i svakom pojedincu koji živi u ovom kraju Evrope potrebna unutrašnja integracija tog mentalno i geografski raskomadanog prostora, uz evropsku perspektivu sa kojom takva integracija nije u koliziji. Međusobno priznanje (ne samo političko, već i etičko, priznanje širokog korpusa prava onog „drugog“) polazna je tačka od koje bi morala krenuti nova etapa istorije Balkana. Ona će biti put uspeha samo ukoliko svi skupa u narednom periodu (a svakako što pre) pronađemo unutrašnju snagu da osvestimo balkansko iskustvo viševekovne interakcije ovdašnjih ljudi (koja je za sada samo nepobitna činjenica) i toj istorijskoj stvarnosti i nužnosti damo pravo građanstva.

Ta interakcija uistinu je sama suština Balkana i njeno političko artikulisanje predstavljalo bi važnu etapu ka univerzalnom (ne samo balkanskom) kosmopolitizmu, koji ovde mora preovladati upravo kako bi se sačuvali oni aspekti individualnosti balkanskih naroda, koje oni (legitimno) smatraju bitnim. Drugim rečima, nasuprot tvrdnjama da se tobože samo preko nacionalne samosvesti može doći do uvažavanja drugih naroda stoji tvrdnja da ta dva aspekta moraju ići paralelno, a ne fazno. Istovremeno, ne može se bez opake štete po društvo večito diskvalifikovati emancipacija od etničkog sadržaja, kao oblika subjektivizacije pojedinca, tlapnjama o tobožnjem autošovinizmu, „samoporicanju“ i sličnim zaumnim konstrukcijama, koje esencijalizuju etniju kao konačni identitetski smisao čoveka. Na kraju, od najveće je važnosti raskid sa agresivnim privilegovanjem anahronih sadržaja etničkog identiteta: razvoj i isticanje u prvi plan drugih identitetskih sadržaja, koji su politički bitni, a pre svega klasnih, neminovno će se naći u sukobu sa takvim anahronim shvatanjem sadržaja i, naročito – relevantnosti etničkog identiteta.

Suština stvari je, dakle, u tome da se etnički kriterijum liši bitnosti, naročito političke. Ma koliko izgledalo paradoksalno, tek tada se etnički identitet oslobađa stega koje mu objektivno (i sa punim pravom) nameću savremeni obrasci političke kulture. Najkraće govoreći, političko-pravni okviri i politički diskursi morali bi biti postavljeni dovoljno široko da neutralizuju političku relevantnost etničkog sadržaja, bez ikakve potrebe da ga sistematski potiskuju i poništavaju. Ovo se može ilustrovati jednim primerom: ustavno postuliranje pojedinačne etnije kao titulara države politički je neprihvatljivo i diskriminatorsko u odnosu na pripadnike drugih naroda u toj državi, koji tu takođe vekovima žive, ali tvrdnja da je određena država nacionalna država konkretnog naroda, lišena pomenute ustavno-političke manifestacije, sasvim je legitimna kao deo istorijskog pa i političkog diskursa (iako, po mom uverenju, otežavajuća za širu društvenu integraciju).

Iza ovakve platforme stoji jedna temeljna i, kako je već rečeno, samo na prvi pogled paradoksalna koncepcija: međusobno uvažavanje svake etničke i državne posebnosti na Balkanu, uz istovremenu depolitizaciju (značaja) tih različitosti. Etničke i državne individualnosti moraju, dakle, biti uzajamno priznate, kako bi izgubile mobilizirajući potencijal za sukobe.

Budući balkanski savez država mogao bi se razvijati po modelu Evropske unije, na onim idejama na kojima je Unija otpočinjala svoju istoriju, uz pokušaj da se izbegnu njene krize. Takvo povezivanje balkanskih država bi nesumnjivo dovelo do sinergije koja bi omogućila da sve zajedno brže postanu članice EU, onda kada sama Unija kristalizuje svoju poziciju, kako u odnosu na sebe, tako i u odnosu na perspektivu proširivanja.

Svaka od država buduće Balkanske unije mogla bi, razume se, biti samostalno članica OUN, ali bi one preko zajedničkih institucija (uključujući i političke i sudske: parlamentarnu skupštinu, izvršni organi, sud pravde) koordinirale poslove od opšteg interesa. Pokazalo se da su isključivo ekonomske veze (CEFTA) nedovoljan okvir i da ekonomsko povezivanje mora biti praćeno i političkim institucijama. U suštini – kao EU, ali sa znatno nižim stepenom političke integracije, o čemu bi se države članice dogovorile i to definisale osnivačkim ugovorom. Pored zajedničkog sudskog tela za ostala pitanja, nadzor nad poštovanjem ljudskih i manjinskih prava ne bi bilo pogrešno prepustiti i nekom međunarodnom forumu, sa iskustvom u tim pitanjima, budući da je to jedna od najvećih slabosti svih država potencijalnih članica te integracije.

Odsustvo povezivanja (ovde skiciranog samo u najopštijoj ideji), a koje je racionalno i korisno za sve, indikator je postojanja nepremostivih sukoba, o čijem rešavanju onda odlučuju faktori izvan Balkana. Ta vrsta političkog starateljstva je neminovnost ukoliko u što skorijoj budućnosti ne preovladaju razumna rešenja i saradnja. Konačno, ukoliko balkanske države nisu sposobne za takvu saradnju, kako će biti sposobne da sarađuju unutar EU, gde sve deklarativno žele da se jednog dana nađu i gde bi takođe kao region morale snažno da brane sopstvene, zajedničke regionalne interese, a ne da se neprestano međusobno potkazuju, prepiru i podbadaju? Takva zajednica postala bi značajan faktor evropske politike, sa snažnim subjektivitetom i sposobnošću da partnerima predstavi svoje interese sa više autoriteta nego što to može učiniti bilo koja od balkanskih država samostalno.

Konačno, na spoju Istoka i Zapada, sa niskom gustinom naseljenosti i populacijom koncentrisanom de facto u nekoliko velikih gradova, balkanski prostor će postati odredište budućih migracija, o čemu takođe treba razmišljati i na šta treba biti (za početak makar mentalno) spreman. Od naroda koji danas žive na Balkanu zavisi da li će tu potencijalnu, čak verovatnu promenu dočekati spremno i benevolentno ili haotično i agresivno. Drugim rečima – da li će u slučaju takve eventualnosti postati poprište sukoba starosedelaca i došljaka ili neka varijanta – evropske Amerike.

Pred balkanskim državama nalaze se epohalni izazovi. Ni njihove istorije ni njihova istorija ne pružaju dovoljno razloga za velika očekivanja u pogledu sposobnosti da se sa tim izazovima nose. Njihov potpuni civilizacijski slom čini se neuporedivo izvesnijim od bilo kakve međusobne saradnje na izbegavanju takvog sloma. Ali je takođe izvesno da kao nikada pre balkanske države nemaju pravo na pogrešne izbore, ako žele da njihovo postojanje ne bude puko vegetiranje u nekakvoj istorijskoj nigdini. Pogubno je i poražavajuće da se ponavlja iznova i iznova iskustvo da se baš svaka etno-patologija evropske istorije neizostavno realizuje i na Balkanu i to u svom naročito devijantnom obliku.

Peščanik.net, 29.04.2019.