Protekli period je protekao u znaku akademskog karavana posvećenog stogodišnjici balkanskih ratova. Možda će neko jednog dana napraviti analizu analiza, a posebno selekcije učesnika na svakom od ovih skupova. Na primer, na velikoj međunarodnoj konferenciji u Solunu nije bilo nikog iz Makedonije, dok su u Istanbulu vrata bila širom otvorena. Neke od stranih zvezda (the usual suspects) su bile rasprodate na više mesta, pa su se ostali organizatori snalazili sa onim što je preostalo. Kolko je meni poznato, kod nas jedino MANU (Makedonska akademija nauka i umetnosti) u decembru planira skup sa ovom temom, a u pozivu za učešće najviše govori poslednja rečenica: „radni jezik skupa je makedonski“. Dakle, još jedan skup na kome ćemo sami sebi pričati našu priču, jer naši sugrađani Albanci imaju sasvim drugačiju. Ove godine, oni su se se rastrčali, što po regionu što po dijaspori, a domaće obeležavanje stogodišnjice albanske države odvija se pod parolom „Da slavimo zajedno“. Nema dileme o tome ko je obuhvaćen onim „zajedno“. Makedonci ne vide pravi razlog za obeležavanje balkanskih ratova, jer im oni samo bude sećanja na doba kada su bili ratni plen i vide ih kao najveću nacionalnu tragediju. Ni komemoracija stradanja nije oslobođena od samocenzure i straha da ne budu doživljeni kao iredentisti kоji sanjaju o nekakvoj „velikoj Makedoniji“ u njenim etničkim granicama. Politička korektnost nalaže pažljivo rukovanje patosom.
Upravo sam se vratila sa konferencije u Oxfordu, gde sam izbegavajući zamku kvazi-istorijske analize, iz pozicije politologa i istraživača mira i konflikata, pokušala da izložim percepcije, kolektivno sećanje i debate o tom delu makedonske istorije. Pre nego što sam krenula na put, neke strane kolege su me pitale šta ću ja tamo i u čije ću ime da govorim o balkanskim ratovima, u kojima Makedonija nije postojala kao zaraćena strana, pa čak ni Makedonaca nije bilo. U stvari, makedonsko učešće u tim ratovima obavijeno je ne samo velom zaborava, nego i negacije, pa i odricanja (u zavisnosti od toga ko je kakvu uniformu nosio). Čak su i stradanja civilne populacije opisane kao ne-naše (nego uglavnom bugarske). Sto godina i nije toliko veliki period da ne bi bilo sećanja na njega, barem u porodicama. Ipak, jedan vek je i više nego dovoljan da se utvrde nacionalni mitovi. Kada sam dobila poziv sa Oxforda, rekla sam sebi: evo mene, unuke Ugrina Vankovskog, vojnika nekoliko armija iz tog vremena, kako sada treba da govorim u njegovo ime i u ime mnogih sličnih njemu, ali sada sa pozicije univerzitetskog profesora iz zemlje koja se zove Republika Makedonija! Priča mog dede je nalik mnogim drugima koji su bili, najčešće nasilno, regrutovani. Ona je zanimljiva samo zbog jednog detalja: moj deda nije bio junak! Njegova taktika preživljavanja bila je da namerno zaostane na kraju kolone, kao da veže obuću, da izvadi belu maramicu i preda se nadolazećoj vojsci. Oni bi ga preobukli u svoju uniformu i ponovo ga slali na front. A on bi opet koristio istu „fintu“… Jednostavno, čovek nije video razloga da gine za nešto što ne razume. A bio je i čovek kome je bila draža bila njegova koža. Zahvaljujući njegovom kukavičluku ili instinktu za preživljavanje, evo mene, malo hrabrije, da usred Oxforda progovorim o „našizmu“ kao strategiji odolevanja tuđim asimilacijama u vreme kada je bilo opasno po život izjasniti se o svojoj etničkoj pripadnosti, kada je horda popova i paravojski silom dokazivala da si „njihov“. Mada mi je na vrh jezika bilo da citiram stihove Marka Cepenkova starih stotinak godina, one o bludnici vavilonskoj, ipak sam svojim sagovornicima izgovorila stihove Nikole Madžirova da „ovde je ono tamo, gde istorija nikada ne postaje prošlost“. Iskoristila sam i repliku iz filma „Pre kiše“ (pucaj, brate, pucaj), i prizemnog Jona iz filma „Pirej“ o tome da smo svi mi jedno isto g…о, da svi isto smrdimo. Poenta mi je bila da Makedonija zaista želi kraj, završnicu (closure) balkanskih ratova, ali da joj drugi to ne daju. I danas susedi tvrde da nema Makedonaca, ni kao nacije, a još manje kao nacionalne manjine u njihovim zemljama; traže da se odreknemo naše i prihvatimo njihovu nacionalnu imaginaciju kao svoju, ne priznaju nam jezik, niti crkvu. Ono što je nekada bilo poznato kao Velike sile danas se zove Evropska unija (plus, naravno, SAD), a one se i dalje upliću u „rešavanje“ makedonskog pitanja tako što nastoje da ga prekrste, preimenuju. Dubravka Stojanović je objavila snažan tekst o srpskoj nacionalnoj interpretaciji balkanskih ratova pod naslovom „Sto godina fantazije“. Nije da smo mi oslobođeni takvih fantazija, ali se meni za makedonsku verziju zgodnijim čini naziv „Sto godina samoće“.
Gostovanje u Oxfordu je trebalo da bude velika akademska satisfakcija, ali sam se vratila razočarana. Deo britanskih i drugih zapadnih učesnika sam videla kao ljude koji su ostali zarobljeni u vremenu, „oguglali“ na ratove i stradanja drugih, o kojima govore sterilnim jezikom klasične istoriografije (ko, kada, kako, s kim i zašto). Nisam mogla da verujem sopstvenim ušima kada sam čula uvodničarku skupa kako postavlja pitanje da li su tadašnje Velike sile bile vođene logikom realne politike (svojim nacionalnim interesima) ili liberalnim idejama (humanizam, empatija za stradanja lokalnog življa pod otomanskom imperijom). Pa i crnogorski kralj Nikola je bio pametniji od ovoga: u intervjuu sa danskim novinarem još je 1907. rekao da su balkanski narodi samo novčići za potkusurivanje u transakcijama Velikih sila! Još više me je dojmilo to što je uvodničarka za čitav serijal dešavanja (mirovnih konferencija i dogovora), koji je počeo još od velike Istočne krize, upotrebila metaforu „simfonije u četiri stava“, pa je sve zvučalo kao kulturno-umetnički program. Meni su u glavi tutnjali ratni bubnjevi i zvuk vojnih truba, marševa i rekvijema. Najljudskija je bila prezentacija jednog pametnog čoveka koji je izgledao kao da je pao s Marsa kada je izložio medicinsku istoriju, to jest istorijat i statistike masovnih pogibija zbog kolere i tifusa. Etničke deobe, otimanje i asimilacije se i danas opisuju kroz „neutralnu“ terminologiju state-buildinga i nation-buildinga. Drugim rečima, kada su već podelili plen, tadašnje države su „morale“ da stvore jedinstvene nacije od prvobitne mešavine, pa su sva sredstva i sve metode bili opravdani.
Kroz angažman za REKOM znam koliko je teško utvrditi činjenice o tome ko je koga ubijao, proganjao i „čistio“, čak i ako su događaji od pre samo 20 godina. Nakon 100 godina, svako ima svoju „istinu“ koja isključuje sve druge. Kao što kaže Niče, država nikada nije zainteresovana za istinu, osim ako od nje ima koristi. U toku sto godina, ratne traume su se akumulirale, uz povremene periode primirja, а da pomirenje nikada nije bilo tema. Zato i sada živimo u svetu stereotipa i nepoverenja. I u Oxfordu je bila ponovljena fraza o Balkanu kao o regionu koji stvara više istorije nego može da je podnese, bez ijedne reči o ulozi onih koji su vukli konce iza scene. Lokalci su krivi za sve svinjarije, pa čak i danas im je potrebno disciplinovanje, civilizovanje kroz evropeizaciju. Volela bih da smo, nakon 100 godina, mogli da govorimo o drugačijem Balkanu, o Ničeovom shvatanju zloupotrebe istorije i o „plastičnoj moći“ čoveka oslobođenog stega istorije. Ali danas ničeanski govore zapadni političari, kada poručuju: gledajte samo napred u svetlu budućnost, nemojte se okretati ka prošlosti. Upravo tu je i zamka, jer prema mudrom filozofu velika je greška verovati da je prošlost nešto što je iza nas. Naprotiv, mi znamo šta se desilo i zato je prošlost uvek ispred nas, spremna da nas ponovo saplete. Prošlost je poznata zemlja, a ono što ne znamo je budućnost, koja u mnogome zavisi od toga kako ćemo izaći na kraj sa prošlošću. Nažalost, i „moja“ konferencija je samo pokazala koliko je Hegel u pravu – istorija nas uči da iz nje ne možemo naučiti ništa!
Nova Makedonija, 22.10.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 23.10.2012.
MAKEDONIJA