Ne postoje opasne misli, opasno je mišljenje samo po sebi.
Hana Arent

Godina je 2014, tačno stotinu godina otkako je počeo Veliki rat, onaj koji je trebalo da bude konačni. I nesumnjivo nam sledi godina u kojoj će Prvi svetski rat blještati iz svih institucija kulture, kvazi-institucija kulture i ostalih proizvođača državne ideologije. Histe(o)rija je počela baražno, da upotrebimo termin nastao, čini mi se, baš tokom tog rata. U intervjuu koji je dao za B92, predsednik Srbije je krajem godine izjavio, parafraziram, da su se tvrdnji da su Gavrilo Princip i Srbija izazvali Prvi svetski rat priključili čak i oni koji su bili saveznici Srbije u tom ratu. Rečenice koje pre ispadnu no što su planirane, koje skliznu sa jezika više slučajno nego namerno i više da bi popunile neku neplaniranu prazninu nego da bi zaista nešto rekle, sadrže više značenja no ostatak izgovorenog i/ili napisanog. Ili, što bi rekao Derida: nema ničeg izvan teksta. Ova rečenica nam je na tanjiru isporučila razlog fascinacije političke i kulturne elite Prvim svetskim ratom. Istoričarka Dubravka Stojanović je primetila da je opsesija Drugim svetskim ratom veća nego opsesija Prvim, ali ja smatram da je ona donekle pogrešila. Nije u pitanju kvantitet, već kvalitet te opsesije, načina na koji se jedan i drugi koriste, i to kao oruđa i oružja u procesu bitke sa pojedincem kao nosiocem kritičkog mišljenja.

Srbija dobra – Jugoslavija loša

Izjava Tomislava Nikolića nije bila usamljena: tokom novembra bilo je nekoliko slučajeva političkog grebanja o simbolički kapital koji u našoj sredini nosi Prvi svetski rat. Ponovo rečima Dubravke Stojanović: resahranjena je Milunka Savić, oko toga se napravila čitava fešta sa nezaobilaznom ikonografijom: predsednikom i patrijarhom, koji su sa govorničkih mesta prosuli srž kafanskog antijugoslovenskog imaginarijuma, koji se može svesti na prostoproširenu, isto tako kafansku, rečenicu: Srbija dobra, Jugoslavija loša. Jasno je da je antijugoslovenstvo jedan od temelja svih novonastalih nacionalnih identiteta na tlu Jugoslavije i upravo tu treba tražiti razlog kvalitativno različite recepcije Prvog i Drugog svetskog rata. Očigledni nivo u Prvom svetskom ratu da Jugoslavija ne postoji nije jedini. Razlog je daleko dublji.

Prvi svetski rat nije imao komponentu koju je imao Drugi i sa kojom ovdašnje kulturne i političke elite očigledno teško izlaze na kraj: sistem vrednosti. Naime, uzrok i tok Velikog rata bili su obeleženi državom kao neupitnom strukturom i neupitnom vrednošću. Tu su došli u sukob interesi različitih država (faktički isti interes: kolonijalna dominacija), države su zaratile i učestvovale u tom ratu, a biti lojalan i veran državi u tom trenutku značilo je lično učestvovati u njemu. (Takav nivo jednoumlja i oduševljenja je retko kad u povesti zabeležen, i to bi samo po sebi trebalo da bude vredno makar trunke prezira.) Niko se u Prvom svetskom ratu nije (ili, barem, kafanska istorija voli da misli da nije) osvrtao na neke dublje vrednosti, jer taj rat je bio ukratko: država naređuje, a građani svoju vernost pokazuju marširajući u rovovsku klanicu. Stotinu godina stara definicija vernosti huji kroz reči današnjeg predsednika Srbije: odnos prema ratu definisan je stranom na kojoj je “vaša država” učestvovala. Ukoliko on smatra da “oni koji su bili na našoj strani” i danas moraju da brane istu tu stranu, struktura njegovog načina na koji misli taj rat je sasvim jasna: država naređuje, građani ne misle, već marširaju (pre sto godina u rat, danas u nekontrolisani kapitalizam, dodao bih. Ipak se i u prvom i u drugom slučaju političke elite pozivaju na svetlu budućnost koja treba da dođe nakon što istrpimo poslednju muku).

Izvor zla

Onaj rat iz sredine prošlog veka je, međutim, bio radikalno različit. U njemu je postojala jedna temeljno anticivilizacijska strana koja se zalagala za potpuno varvarski sistem vrednosti. Na nekim mestima je bilo potrebno ratovati i protiv svoje države, kao što je bio primer u Italiji, višijevskoj Francuskoj, banana državama na tlu Jugoslavije, a na koncu i u samoj Nemačkoj – Sofija Šol je ikona antifašizma zato što se suprotstavila svojoj državi. U recepciji građana, koji su krajnji primaoci medijskih poruka, ovo je nemerljivo komplikovanija situacija: pouka drugog rata je da se vernost ne iscrpljuje vernošću svojoj državi, da ona nije konačna i neupitna vrlina i da država nije neupitni i vrhovni arbitar. Drugi svetski rat je svom snagom pokazao da država može biti izvor zla, i ne samo to, već je ona bila uzrokom tog najradikalnijeg anticivilizacijskog projekta koji je istorija upoznala. I na kraju da vernost državi može biti zločin po sebi. I zaista kroz razne procese (na primer denacifikacije u Nemačkoj) nakon Drugog svetskog rata revidirana je upravo uloga države u životu i ona gubi, barem za neko vreme, poziciju jedinog arbitra istine. Zato o drugom ratu ne može da se kaže da strana definiše odnos, već je za taj odnos potrebno uključiti, što je uvek nezgodno, savest i kritičko mišljenje.

Anti-antifašistički projekat, raširen po svim državama Evrope, posebno Balkana, u velikoj meri je izgrađen i na otporu prema građaninu koji misli i razmišlja i pored (često uprkos njoj, često njoj uz nos) svoje države. U istom trenutku država, kroz svoje glasnogovornike, institucije, funkcionere i slično, poručuje nam da preferira upravo taj otpor i otklon od građanina koji kritički misli. A država poslednjih nekoliko decenija vraća sebe u lagodnu poziciju u kojoj preferira građanina koji ne misli, koji radi i/ili ratuje i koji, nakon što izgubi snagu za ta dva poslednja, umire što pre da ne bi koštao.

Republika, 570-571, 1-30. april 2014.

Peščanik.net, 09.04.2014.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT