srp i čekić na spomeniku

Foto: Predrag Trokicić

Ja sam sidijo za stolom u kužini i doručkovao sam kako sa baškotinima. Moja mama je za špaherom kuvala kavu u kogomi. Moj tata je na drugom kraju stola čitao novine i čekao je da mama mu sipne kavicu u ćikaru. Moj dida je na trećem kraju stola nešto pisao sa penkalom. Isprid njega su bila tri lista papira. Onda je mama njega pitala: „Šta ti to pišeš, čako?“ Tata je promrmorijo: „Biće sastavlja oporuku, već bi bilo i vrime…“ Dida je dignijo glavu prema tati i rekao je: „A šta će mi, zete, tri lista papira za oporuku, kad mi ona stane u tri riči?“ Tata je pitao: „A koje to riči, moliću?“ Dida je rekao: „Sve ostavljan unuku!“

Tu sam se ja nasmješkao pa mi je malo kakaa procurilo po bradi. Mama je tati sipala kavicu u ćikaru i rekla je didi: „Pa dobro, kako oš, al računaj da će ti u tom slučaju unuk sigurno povest računa o mami i tati!“ Dida je njoj rekao: „Ja san, ćerce, planira umrit kad mi unuk već bude zrela i odrasla osoba!“ Mama je rekla: „Ha, pa i ka zrela i odrasla osoba će sigurno povest računa o mami i tati! Jel tako, sinak?“ Dida je zapiljio se u mamu i rekao je: „Biće toliko odrastal da će već pokopat roditelje!“

Onda je tata rekao: „Aj, fosilac, ne zajebaji! Nego stvarno, šta to pišeš?“ Dida je rekao: „Danas je pandurija u svim novinama objavila sliku nekog momka šta ga je snimila video kamera! I rekli su da je on išara Tuđmanov spomenik sa srpom i čekićom! I mole građane ako imaju ikakvih saznanja o toj osobi da to hitno jave panduriji!“ Tata je pitao: „E, i?“ Dida je rekao: „I ja sad pišen svoja saznanja da ih pošeljen panduriji!“ Tati je uletila zbunjoza: „Čekaj malo… Znači, ideš cinkat momka?“ Dida je rekao: „A jebiga bože, to mi je građanska dužnost!“ Mama je uletila: „Ali si ti, čako, tog vandala vidija?“ Dida je rekao: „Naravski da san ga vidija! Sad san ti reka da mu je slika objavljena u novinama! Al pandurija traži dodatna saznanja!“ Tata je pitao: „Pa šta si in napisa?“

Onda je moj dida dignijo list papira sa stola i čitao je: „Evo ovako… Poštovana gospodo iz pandurije! Glede i u svezi vaše zamolbe da van se javimo ako imamo ikakvih saznanja o osobi koja je u noćnim satima mučki nacrtala srp i čekić na Tuđmanovom spomeniku, ja van se ka odgovorni građanin hitno javljan! Prema mojin preciznim saznanjima, osoba o kojoj se raspitujete je jedan divan čovik, pošten, plemenit, požrtvovan i nadasve ispravno orijentiran! Već mu se na faci vidi da je pristojan, dobro odgojen i radišan! Sva moja saznanja govore da ti momak može služit na ponos i diku našoj zajednici…“ Samo tu je mama uletila: „Mukuliti irudovu! O, mukuliti irudovu!“ Dida je pitao: „Šta, ali nije dobro? Mislin, ovo je tek početak, planira san napisat tri lista…“ Tata je dreknijo: „Štaš drobit na tri lista, jebaga jarac?!“ Dida je rekao: „Tija bi bit od šta veće pomoći panduriji!“

Onda je mama sila za stol i sipnila je i sebi kavu u ćikaru. Tata je sa tupajom gledao u dida. Onda je mama didi rekla: „Jebešmi mater, čako, ako si ti imalo normalan!“ Dida je rekao: „Eto ga na! Ponašaš se ka odgovorni građanin i odma nisi normalan! Eeee, nikad ova zemlja neće naprid…“ Mama je rekla: „Je, toliko si odgovoran da će te pandurija doć uhapsit ka saučesnika od onog vandala!“ Dida je dignijo bradu i rekao je: „Nek dođu! Meni nikad nije bilo teško dat život za slobodu!“ Onda je on okrenijo se prema meni i rekao je: „Pogotovo ako san prije toga napisa oporuku!“

Meni je opet od kesa procurilo malo kakaa po bradi. Onda je dida dignijo penkalu uzrak i podviknujo je mami i tati: „Tri iljade partizanskih spomenika su u ovoj zemlji srušili i unakazili, a pandurija nikad nikog nije uvatila! Ne samo da nije uvatila, nego nikad nikog nije ni tražila! Jedini šta je dolija pravdi je oni šta ga je spomenik Rade Končara sam poklopija i spešta mu nogu! Jel tako ili nije?“ Mama i tata su šutili. Dida je rekao: „I sad se ta pandurija ide kurčit i pravit veliku hajku na dragog i poštenog mladića šta je nacrta srp i čekić na Tuđmanovom spomeniku! Na jednog talentiranog slikara! Jak im je kriminalac, u pičku materinu! Jel tako ili nije?“ Mama i tata su šutili. Dida je rekao: „Ili da to malo zaoštrin…“ Tata je zakolutačijo sa očima i rekao je: „Nemoj molinte!“ Mama je rekla: „Nemoj molinte!“

Dida je škarpunijo se po faci i govorijo je: „Ili da to malo zaoštrin… Jel iko ikad vidija u novinama sliku neke osobe za koju pandurija sumnja da je počinila, štajaznan, ratni zločin u Pakračkoj Poljani, il u Lori, il u Gospiću, il u Sisku, il u nekoj šestoj pizdi materini… I da onda pandurija traži od građana da dojave ako imaju saznanja o toj osobi! Jel to ikad iko vidija?!“ Mama i tata su šutili. Dida je rekao: „E, al zato ćemo organizirat veliku potragu za ulovit mulca šta je sa sprejom nacrta srp i čekić! Talentiranog slikara! Iskrenog rodoljuba! Cila zemlja se triba pritvorit u policijsku stanicu, svi moraju postat panduri i dojavnici za uvatit dobroćudnog skojevca šta je popravija Tuđmanov spomenik! Pa jel to nije za izrigat?! Il da to malo zaoštrin…“ Tata je viknijo: „Nemoj molinte!“

Samo onda je mama uletila: „A dobro čako govori, čoviče! Šta ne vataju prave kriminalce i zlotvore? Šta ne objave u novine slike onih likara šta prave kažin po bolnicama! Dica in umiru ka muve, jebate led! Starci rikavaju od obične plaurite! Ako im ne pljuneš lovušu, nema šanse da će te uzet na operaciju! Nego idu vježbat strogoću na momku sa sprejom! Sramota!“ Dida je rekao: „Tako je, ćerce! Viš kako si tačno ubrala šta oću reć!“ Mama je vikala: „Svi znaju da je kardiologija u spliskoj bolnici leglo korupcije! Šta ih ne hapse koji kurac?!“ Dida je rekao: „Tako je, ćerce! Svaka rič ti je ka sveto pismo! Jedino šta bi poštedija onog smišnog kardiokirurga sa bradicom…“

Mami je uletilo čudilo: „Kojeg kardiokirurga?“ Dida je rekao: „Onog šta mi je preklani posli infarkta ugrađiva stent! Taj je vrhunski maher, čoviče! Je da san mu posli operacije da deset litri maslinova ulja, al mirita, brale, zaslužija je svaki dec!“ Onda je tata uletijo: „Nemoj me jebat, fosilac? Da si mu deset litri ulja šta ti je ugradija stent?“ Dida je rekao: „Kakvi stent, čoviče božji? Pa neću valja ozbiljnom kardiokirurgu davat vrhunsko maslinovo ulje za pišljivi stent!“ Tata je pitao: „Nego zašta, jebate?“ Dida je rekao: „A šta ti misliš, zete, zašto je meni srp i čekić na srcu?“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 18.01.2019.

The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić
Rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.
Viktor Ivančić

Viktor Ivančić (Svi tekstovi)