Radio emisija 13.04.2007, govore: Dubravka Stojanović, Olga Manojlović-Pintar, Nenad Dimitrijević, Žarko Puhovski, Nataša Kandić, Dimitrije Boarov i Nenad Prokić.

Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. Pre dva dana umro je veliki američki pisac, Kurt Vonegat. Posle Kolevke za macu, Klanice pet i drugih knjiga koje je napisao davnih godina, neposredno pred smrt je objavio knjigu Čovek bez zemlje. Pisao je o Bušovoj Americi i rekao da on, Kurt Vonegat, više nema zemlju. Od otadžbine mu je ostalo samo nekoliko bibliotekara i čikaške novine Naše doba. Bilo bi zanimljivo da svako od nas napravi spisak onoga što mu je ostalo od ove zemlje, koja je nekada bila naša, a sada su je uzurpirali najgori među nama.

I ove nedelje imamo iste priče: ne daju 15 odsto teritorije i razgovaraju o stranačkim kvotama u novoj vladi. Predsednik Tadić tvrdi da pregovori o budućem statusu Kosova, koji uzgred ne postoje, ne utiču na neformiranje vlade, ali utiču, kako je rekao naš rečiti predsednik, na plan aktivnosti i filozofiju rada. U tom planu aktivnosti bilo je i potpisivanje sporazuma o viznim olakšicama, ali je filozofija rada Evropske komisije takva da u poslednji čas nisu hteli da potpišu taj sporazum sa nama. Istoga dana vizne olakšice dobili su građani Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore.

U trenutku kada su sve intelektualne, fiziološke, epidemiološke, diplomatske i patriotske snage naše političke elite okupirane diplomatskom ofanzivom na Pretoriju, Katar i ostale velesile, koje će nam u Savetu bezbednosti sačuvati Kosovo, jedan desetogodišnji dečak nagazio je na ostatak upaljača zolje na vojnom poligonu u okolini Požarevca. Komandant tog poligona nam je saopštio da su on i njegova vojska upozorili građane da je to opasno područje i time je skinuo svu odgovornost sa sebe. Najracionalnije bi bilo da vlada i vojska izdaju generalno saopštenje, u kojem će nam reći da je ova zemlja opasna po život i da u njoj živimo na sopstvenu odgovornost. Tako neće morati da nam nešto stalno objašnjavaju, dok Hilandar gori, a Kosovo se raspinje.

Ko se još seća eksplozije u Paraćinu, ko misli na neeksplodirane kasetne bombe širom Srbije, od kojih neke stoje obeležene žutim iskrzanim trakama još od 2001. i zbog nedostatka para nema ko da ih uništi? Ko se još seća koliko je dece, pre svega na jugu Srbije, odlazeći na kupanje na jezero ili terajući stoku na ispašu poginulo od njih?

Ove nedelje doneta je i sramna presuda Škorpionima. Prva vest u svim medijima bila je – Škorpioni dobili najstrože kazne. Ta vest je stinita koliko i vest da je Međunarodni sud pravde presudio da Srbija nema nikakve veze sa genocidom u Srebrenici. Ne razumem, najiskrenije ne razumem vest da su Škorpioni dobili maksimalnu kaznu, 58 godina zatvora. Kakvo je to krvavo sabiranje? Da li je ideja bila da nas mediji ubede da su kazne pravedno visoke i da su nevažni detalji da je jedan od ubica dobio najmanju moguću kaznu od pet godina, a drugi je oslobođen? Možda sam ja opsednuta tim strašnim sabiranjem godina robije, ali ne razumem zašto se to radi. Da li, kada nas obaveštavaju o žrtvama, što je veoma retko, sabiraju godine ubijenih i kažu nam koliko su žrtve imale ukupno godina?

Jedna naša prijateljica je prisustvovala izricanju presude Škorpionima, hvatala je beleške i poslala nam je detalje iz obrazloženja presude sudije Gordane Božilović-Petrović: sud je imao u vidu da je zločina bilo na sve strane, da su optuženi mladi ljudi, neosuđivani, porodični ljudi koji su se našli u vihoru rata. Svoje obrazloženje presude ona je završila citiranjem Hegelovih reči da je sloboda prirodno pravo čoveka. Da ja na kraju opet citiram Kurta Vonegata – da je bog danas i ovde živ, morao bi da postane ateista.

Na početku Peščanika slušate gospođu Natašu Kandić zahvaljujući kojoj je ovo suđenje održano, jer nam je omogućila da vidimo snimak egzekucije šestorice muslimana u Trnovu. Nataša Kandić je zajedno sa Dragoljubom Todorovićem zastupala porodice žrtava.

Nataša Kandić: Nadala sam se da će presuda pripadnicima Škorpiona pojačati sliku o tome šta se događalo u julu 1995. sa ljudima iz Srebrenice i da će otvoriti prostor u kojem će se jasno videti da nije reč samo o vojsci i policiji Republike Srpske, nego da su u tome svesrdno učestvovali i pripadnici regularnih formacija Srbije, odnosno njene policije i vojske tadašnje SRJ. I činilo se, kada je počelo suđenje, da sudsko veće nastoji da prikupi sve relevantne podatke i činjenice kako bi utvrdilo status te jedinice, budući da je tužilaštvo izašlo sa optužnicom u kojoj je ta jedinica opisana kao paravojna formacija. Sudsko veće se u prvoj polovini dokaznog postupka obraćalo mnogim institucijama radi dobijanja podataka i naravno ni od koga nije stiglo ništa relevantno, niko nije imao podatke. Onda smo Dragoljub Todorović i ja, kao zastupnici žrtava, znajući da Haški tribunal poseduje relevantnu dokumentaciju koja se odnosi na status jedinice, predložili da se od njih traži ta dokumentacija. I posle izvesnog vremena ona je stigla, bila je vrlo ubedljiva, to su depeše, razni izveštaji, neki od njih su potpisani od tadašnjeg pomoćnika, pa kasnije ministra policije Republike Srpske, Tomislava Kovača, neki drugi su potpisani od strane predstavnika MUP-a Republike Srpske, koji su bili na vrlo značajnim pozicijama. I u tim papirima, izveštajima, depešama, jedinica Škorpioni se opisuje kao jedinica ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Postoji i najmanje 10-15 dokumenta u kojima se izveštava da su neki pripadnici MUP-a Srbije povređeni na trnovskom ratištu i da se šalju na lečenje u Foču ili na VMA u Beograd. To su toliko jasni papiri, da sam bila uverena da će omogućiti utvrđivanje statusa jedinice. Predložila sam i sud je prihvatio da se kao svedoci pozovu Milan Milanović-Mrgud i Tomislav Kovač. Kovač je danas biznismen, ima velike kompanije uključujući Aleksandriju u Beogradu. On je na pitanje da li je to njegov rukopis na izveštajima i depešama odgovorio potvrdno, ali na pitanje da li je tačno to što piše u tim papirima, da je jedinica Škorpioni jedinica MUP-a Srbije i da deluje u okviru združenih snaga policije Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i Republike Srbije, on je on dao jedno krajnje neubedljivo objašnjenje. To obrazloženje je vrlo rado prihvatio tužilac, ali u tom trenutku nisam bila sigurna kako ga prihvata sud. Naime, Kovač je rekao da nije tačno da su Škorpioni jedinica MUP-a Srbije, da je on to vrlo dobro znao i tada, ali da su on i njegovi saradnici pisali da Škorpioni jesu jedinica MUP-a Srbije da bi podigli moral srpskim borcima na trnovskom ratištu. U to vreme je, kazao je on, bilo važno pokazati da je Srbija sa njima u operaciji Srebrenica. Na pitanje kako depeše koje potpisuje ministar policije stižu na teren gde se nalaze obični borci, on je rekao – svi će oni potvrditi da su čitali te depeše.

Kovač nije sporio da su kopije tih depeša i izveštaja autentične, ali to pitanje je postavljeno u Međunarodnom sudu pravde prilikom razmatranja dokaza u vezi sa tužbom Bosne i Hercegovine. Sudije Međunarodnog suda pravde na osnovu kopija ovih dokumenta nisu mogle da zaključe da su Škorpioni bili jedinica iz Srbije, a i tim branilaca iz Srbije je uložio protest da se kao dokazi priznaju dokumenta koja nisu originalna. Ovde se vidi da bosanski tim nije na vreme pribavio relevantnu dokumentaciju. Sa druge strane, sudije ovog suda imaju pravo, po članu 49. svojega statuta, da sami pribavljaju relevantne podatke, činjenice i dokaze, ali oni nisu zahtevali ta dokumenta na uvid iz Haškog tribunala. Tako su Šorpioni poslužili kao jedan od dokaza da Srbija i njene institucije nisu bile prisutne u Bosni i Hercegovini u julu 1995, u vreme ubijanja hiljada i hiljada prethodno zarobljenih ljudi, što u Srebrenici, što na njihovom putu iz Srebrenice prema Tuzli. Domaća presuda Šorpionima pada posle presude Međunarodnog suda pravde. Beogradska presuda ide još jedan korak dalje, jer potpuno negira svaku vezu Škorpiona sa genocidom u Srebrenici. Sudija u obrazloženju navodi da sud nije imao dokaze da su žrtve koje su streljane u Godinskim barama, njih šestorica, dovedeni iz Srebrenice. Kada sam čula to obrazloženje, meni je stao dah. Nisam mogla da verujem da se posle 10 godina upornog poricanja Srebrenice, pa nekog osvešćivanja kada se video snimak pojavio, sada ponovo vraćamo tamo odakle smo pošli.

Na ovom suđenju su majke, sestre i braća žrtava dali iskaz o tome kako je izgledao njihov poslednji susret sa žrtvama, majke sa sinom Azmirom, Safete Muhić sa bratom Safetom, obojica su maloletnici, kako je izgledao poslednji razgovor sina Samira i ćerke Smaile sa ocem koji je ubijen – to je onaj čovek kojem pred smrt ne daju vode. Pomislila sam – znači, sud ne veruje iskazima majki, odriče se njihovog svedočenja pred sudom. Ispoljeno je nepoštovanje i nepoverenje prema rodbini žrtava samo zato da bi se sledila državna politika, a to je – Srbija nema nikakve veze sa genocidom u Srebrenici, pa ni ta jedinica nema nikakve veze, nego su oni pobili neku šestoricu koju su sreli u šumi. Nikako da se dogodi nešto što bi nas povelo napred, nikako da se odlepimo i krenemo napred.

U obrazloženju presude je izrečeno toliko nedopustivih stvari. Na tom video snimku postoji jedna scena koja mi je je strašnije od ubijanja metkom. Naravno, pucati u čoveka koji je već mrtav je monstruozno, van ljudske prirode je i skoro van zločina ta užasna bahatost onih koji su u tom ratu dobili novac, oružje i odrešene ruke. Ali ima ta jedna scena kada pripadnik Šorpiona, koji je kažnjen sa 5 godina, nosi pušku, šeta se i odaje utisak nekoga ko obavlja strašno važan zadatak. On prilazi maloletniku Nasmiru i pita ga – jesi ti prcao, a ovaj kaže – nisam. A on onda kaže – i nećeš. On mu na jedan užasan način, ali vrlo jasno i otvoreno, kaže – nema ti života, nema budućnosti. I posle toga snimka, mi slušamo sudiju koja kaže da su, eto, pripadnici Škorpiona bili porodični ljudi i da se taj Aleksandar Medić tokom suđenja mnogo puta izvinio porodicama žrtava za to što im se dogodilo i izjavio im saučešće. Sudija ga vidi kao čoveka koji se pokajao zbog te slučajnosti da je bio u grupi koja je imala zadatak da strelja. Tu je i deo presude u kojem se kaže da sud nije došao do dokaza da je Aleksandar Vukov na bilo koji način odgovoran za streljanje te šestorice. On je oslobođen, iako video snimak pokazuje kako grupa koja je određena za streljanje čeka tog Aleksandra Vukova, da on dođe sa položaja, zato što je on čovek koji najbolje poznaje taj teren. Grupa ga čeka i stalno komentariše – sada će da dođe Vuk, Vučić dolazi, i on u jednom trenutku dolazi sa još dvojicom ili trojicom svojih vojnika. Na snimku se vidi kako on izdvojeno, veoma tiho razgovara sa vođom te grupe Perom Petraševićem i posle toga odlazi. Ali njegovi vojnici ostaju i oni se kasnije vide u grupi koja puca i ubija.

Naravno da se Aleksandrar Vukov sve vreme branio da nije znao da će biti izvršeno streljanje, ali nam nije rekao – pa šta je on video kada je ugledao zarobljenike, da li je mislio su oni dovedeni u šetnju, izvedeni iz nekog pritvora na svež vazduh, to nam nijednog trenutka nije objasnio. Nije nam objasnio ni svoju tvrdnju da je on sišao da preuzme hranu. Vide se njegovi vojnici sa puškama kako ciljaju u zarobljenike, a nema nikakvih paketa hrane, niti konzervi na koje se on poziva. Sve u svemu, objašnjenje presude je ostavilo mučan utisak i posle njega nisam mogla da pogledam u majke, u Samira ili Behtu Delića, čije reči na kraju svedočenja nikada neću zaboraviti. Na kraju njegovog svedočenja sudija ga je pitala da li ima još nešto da kaže i on je rekao da snimak pokazuje ne samo da su oni prihvatili naredbu da streljaju, već se vide i njihova lica i jasno je da oni misle da obavljaju jedan strašno važan zadatak i da kamera treba da ga ovekovoči. Oni su želeli da ostave trajno sećanje na taj strašno važan zajednički zadatak. Tu niko nije sagao glavu, lutao pogledom, niko se ne sklanja od kamere. Ne, svi oni paradiraju sa tim oružjem, sa svojim kapama i svojim licima koja odaju potpunu privrženost onome što treba da urade. Oni to rade krajnje dobrovoljno, to pokazuju njihova lica, komentari, njihov razgovor. Time što je jedan od tih ljudi oslobođen, a drugi kažnjen sa 5 godina, sud je pokazao da veruje da je to bila jedna mala greška, koju oni više nikada neće ponoviti. U jednom komentaru u Politici autorka teksta dobro kaže – eto, Aleksandar Vukov će se vratiti među nas, pomaziće neko dete, nekoga će potapšati, sesti sa njim i pitati ga kako je. On će ponovo biti među nama. Njegov branilac je na suđenju nekoliko puta ponovio da je reč o divnom borcu, koji je sa 14 godina bio u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, a kada je Srpska dobrovoljačka garda rasformirana, on se kao već iskazani patriota pridružio Škorpionima i krenuo sa njima da pomogne bosanskim Srbima u operaciji Srebrenica, koja je rezultirala genocidom.

Do sada je Vrhovni sud ukinuo tri presude za ratne zločine. Te prvostepene presude su bile rezultat veoma profesionalnog vođenja postupka. Podujevo je bilo jedno od najtežih predmeta, sudija Biljana Sinanović je dobila optužnicu u kojoj su bila navedena samo imena četiri žrtve i to pogrešno. Sve je zavisilo od toga koliko će se ona potruditi u iznošenju dokaza. Njena presuda je bila veoma profesionalna, ona je uložila maksimalan napor da rasvetli događaj koji je policija zapravo skrivala. Njena presuda je ukinuta, ona je bila primorana da ponovo pozove neke svedoke i da pozove neke nove svedoke. Posle toga Vrhovni sud je potvrdio presudu. Isto se dogodilo i sa presudom za Sjeverin, koje je bilo jedno od prvih suđenja za ratne zločine. Tada je uspostavljen standard da neće biti problema ako se sudi običnim počiniocima, ali da se neće suditi onima koji pripadaju oficirskom, odnosno generalskom kadru. Već tada je postalo jasno da su oficiri vojske Jugoslavije, koji su jedno vreme proveli kao oficiri vojske Republike Srpske, pa posle rata opet postali oficiri vojske Jugoslavije – zaštičeni političkim stavom i da neće odgovarati pred sudom. Utvrđuje se odgovornost samo onih koje su ti oficiri onda angažovali, a sada otpisali. Suđenje za Ovčaru je dobilo kredibilitet time što su porodice žrtava bile veoma zadovoljne tokom suđenja. I ta presuda je ukinuta. Onda je istog dana kada je doneta presuda pripadnicima Škorpiona objavljeno da je Vrhovni sud ukinuo presudu Radaku, kojem se izdvojeno sudilo za Ovčaru. Kada se ima u vidu da je Vrhovni sud ukidao dobre prvostepene presude, nameće se zaključak da je Vrhovni sud blizak opciji koja je protiv suđenja za ratne zločine.

U našem parlamentu se otvoreno govori protiv suđenja za ratne zločine i to utiče na pojedine sudije, u smislu da vode računa o tome kakvu presudu će im Vrhovni sud prihvatiti. Ali iz obrazloženja nekih sudija progovara i autentično slaganje sa interpretacijama kao što su – u Bosni se dogodio građanski rat, Srbija nema nikakve veze sa Srebrenicom, Škorpioni su kriminalna paravojna grupa, MUP Srbije nema veze ni sa čim. Mnogi smatraju da je sa presudom Međunarodnog suda pravde Srbija dobila potvrdu da može i treba da nastavi sa takvom interpretacijom uloge institucija Srbije u izvršenju genocida i uopšte u odnosu na zločine počinjene u Bosni. Tako smo došli do iskazivanja razumevanja za ubice i navođenja olakšavajuće okolnosti da su oni porodični ljudi. Bez ikakve svesti o tome da su među žrtvama bila trojica maloletnika i da su njihove majke ostale bez dece, svi optuženi su govorili o svojoj deci, koja će patiti ako oni budu osuđeni. Sudija se nijednom rečju nije osvrnula na žrtve i njihove majke, kako se one osećaju i kakva je njihova budućnost.

Mačkatica je zabranjena tema. Tužilaštvo za ratne zločine je 2005. reklo da su započete predistražne radnje, ali dalje od toga se nije stiglo. To je potpuno zatvoreno kao najveća državna tajna. U međuvremenu sam došla do nekih novih podataka, koji govore da pored Mačkatice postoje druga slična mesta. Oni koji nešto znaju o tome su veoma uplašeni, a javnost gubi nadu da će doći vreme kada će se zločin nazvati zločinom i da ćemo videti lica onih koji su učestvovali u planiranju, organizovanju, donošenju odluka. Danas sam bila na svedočenju Obrada Stevanovića, koji je danima svedočio u Hagu, u predmetu Slobodana Miloševića iznoseći tvrdnje u koje ne bi poverovalo ni dete iz osnovne škole. I danas je ponovio da on misli da su masovne grobnice plod zavere, jer on ne može da poveruje da bi neko mogao da smisli da se tela iskopaju na Kosovu i prenesu ovde. On je i danas, kao i u Hagu, neprekidno govorio o teroristima. Kada sam ga pitala – a kako biste nazvali one koji pale kuće, sela, ubijaju civile u Izbici, one koji su ubili pa spalili ljude u Vučitrnu, ubice svih onih ljudi čija smo tela četiri godine držali zakopana po Srbiji, a onda ekshumirali i identifikovali kao tela ljudi sa Kosova. On nije morao da odgovori na to pitanje, jer je sud rekao – to nema veze sa predmetom optužnice. Mislim da Obrad Stevanović spada u ljude koga treba pozivati kao svedoka sve dok se ne shvati da je njemu mesto na onoj drugoj klupi. Ako želimo prekid sa prošlošću, pre svega moramo da utvrdimo odgovornost ljudi kao što je Obrad Stevanović.

Osećam veliku konfuziju, nisam sposobna da pravilno razlučim šta je tu šta, ali osećam veliki strah. Na suđenjima stalno čujem opomene sudija – držite se predmeta. Da li to znači da Obrada Stevanovića, pomoćnika ministra policije u vreme najvećih zločina na Kosovu, ne treba pitati, kao što sam ga ja danas pitala, pa bila zaustavljena, da li je znao da su za vreme NATO bombardovanja pripadnici lokalne policije oko Bajine Bašte, kada su u Perućcu našli tela koja su isplivala iz hladnjače, pokušali da ih se oslobode tako što su stavljali kamenje o vrat onih koje su našli. Stevanović mi je rekao da nema dokaza za tako nešto. Naravno da nema dokaza zato što se ta tela još uvek nalaze na dnu jezera Perućac i dokle god ih policija ne izvadi odatle neće biti dokaza, ili dok se policajci koji su to radili po naredbi ne odluče da javno progovore o tome.

Svetlana Lukić: To se neće desiti sve dok se, što bi rekao Rade Bulatović, ne promeni društvena klima.

Nataša Kandić: Bojim se da se društvena klima menja, ali na način koji ne vodi uspostavljanju odgovornog društva. Mislila sam da su sudovi i tužilaštva neka oaza budućeg odgovornog društva, ali sada sam u strahu da je stalno političko nazadovanje učinilo da se teško uviđa da suđenja za ratne zločine doprinose uspostavljanju vladavine prava. Mislim da ovde postoji konfuzija oko toga koji je naš pravac, da li mi do demokratije, do odgovornog društva dolazimo tako što ćemo suditi za ratne zločine ili pokušajima da svim sredstvima te zločine zatrpamo, pa da kažemo – evo, od sutra ćemo primenjivati zakon, pa ako neko nekoga ubije, mi ćemo mu suditi. Ali neka masovne grobnice ostanu u prošlosti.

Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Nataša Kandić, komentarisale smo presudu Šorpionima. Mora biti da bi se predsednica Vrhovnog suda strašno ljutila što se neko usuđuje da komentariše presudu. Ne, nego ćemo da primimo sve šta oni napišu bez ikakvih komentara. U vezi sa ovom presudom Škorpionima, da li se sećate da je još u junu prošle godine visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, pravnik Đorđe Mamula, rekao kako se na snimku jasno vidi da su samo dve osobe pucale u zarobljenike, a ne cela jedinica. Mora biti da je on zadovoljan ovakvom presudom. Škorpioni, odnosno radnici ratne industrije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, bi posle ovakve presude od Maje Gojković ‘ladno mogli da dobiju bulevar ili makar ulicu, recimo ulicu Braće Medić. Baš me zanima kako bi u tom slučaju glasali odbornici Demokratske stranke Srbije.

U Beogradu su juče održana dva zanimljiva skupa. U velikoj sali Mašinskog fakulteta čuveni sabor Dveri, omiljena dečica nekih vladika Srpske pravoslavne crkve, organizovao je predavanje čiji naslov glasi Šta se sprema našoj deci, a predavač je bio specijalista za neokortikalni rat, doktor Svetozar Radišić. On je govorio o tehnikama mentalnih agresija na naše građane. A još bolje društvo skupilo se u svečanoj sali Zavoda za izdavanje udžbenika, mnogo akademika i profesora Beogradskog univerziteta. Tamo je održana promocija knjige Milorada Ekmečića, pazite kako glasi naslov te knjige – Dugo kretanje između klanja i oranja, istorija Srba u novom veku od 1492. do, obratite pažnju, 1992. godine. Bilo bi poštenije da je gospodin Ekmečićev završni datum 11. juli 1995.

Iz razumljivih razloga nećete slušati ljude koji su govorili na ova dva skupa, nego ćete čuti šta su Žarko Puhovski, Nenad Dimitrijević, Olga Manojlović-Pintar i Dubravka Stojanović govorili o knjizi gospođe Latinke Perović, koju je izdao Helsinški odbor – Između anarhije i autokratije. To je zbirka tekstova koje je gospođa Latinka Perović pisala u rasponu od 25 godina. Najpre Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Da bi došla do zaokruženog tumačenja srpskog lutanja u poslednja dva veka, Latinka Perović je morala da učini dve stvari. Prva je bila nešto što bismo mogli da nazovemo blowup, dakle, da ugleda nešto što drugi do tada nisu videli. To joj je uspelo na jednoj od najistraživanijih tema svih srpskih nauka, a to je Svetozar Marković. Posle toga, bilo je potrebno da teškim radom na istorijskim izvorima dokaže da se u srpskom slučaju radi o kontinuitetu jedne politike koja direktno povezuje Svetozara Markovića i Vojislava Koštunicu. Ta ideologija ukratko glasi ovako: ekonomske reforme razbijaju socijalno jedinstvo seljačkog naroda, institucije moderne države i pravna država je negacija narodne države koja je ideal, narodne države koja treba da u ime naroda ostvari jedinstvo zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, kao temelj svake diktature. Socijalno homogeno seljačko društvo priznaje samo politički monizam, u kojem se svako ko je drugi ili drukčiji doživljava kao neprijatelj, izdajnik prema kojem je dozvoljeno upotrebiti sva sredstva i otud kontinuitet političkih ubistava u Srbiji. Egalitarna i kolektivistička država izjednačena je sa etničkom državom, koja po toj ideologiji u svojim granicama mora zaokružiti teritoriju do poslednjeg Srbina. Takav koncept zahteva stalne pokušaje teritorijalnih ekspanzija, nemilosrdno trošenje svih, na prvom mestu ljudskih resursa. Država koja je u neprestanoj teritorijalnoj ekspanziji ili u njenom pokušaju, bila je inkopatibilna sa dubinskim razvojem društva i države i, da citiram Latinku Perović – Okviru je žrtvovana supstanca, a zamišljeni okvir, odnosno velika država, vodio je u sukob s realnošću. Takva ideologija obezbeđuje stalno prisustvo vojske u politici i vojsku kao ključni politički faktor tokom dva veka srpske istorije. Tako shvaćena država otvara prostor za stalnu političku ulogu crkve, za koju je, suprotno hrišćanskom učenju, srpsko pitanje oblik religije. Tako je egalitarna ideologija odredila istoriju Srbije u poslednja dva veka, a spojena sa nacionalizmom postala je osnova i za levi i desni totalitarizam, koji su se smenjivali na vlasti tokom ova dva veka. Zato je svaka prilika u kojoj se ukazivala mogućnost promena bila brzo i najčešće nasilno prekidana, poslednji put ubistvom Zorana Đinđića.

Latinka Perović je kao istoričar doživela nešto što njenoj struci nije svojstveno. Ona je od kraja 80-ih mogla da prati kako se njena istraživanja prošlosti dokazuju u sadašnjosti, kako je ideološki sistem koji je ona definisala, istražila i opisala na terenu devetnaestovekovne Srbije, počeo da dobija nove oblike, da iz opšteprihvaćenog komunizma pređe u opšteprihvaćeni nacionalizam, da iz levog pređe u desni totalitarizam i odvede u novi rat kao rezultat svega toga. Zato je ova knjiga pisana naopačke, od pozadi, ona je pisana od kraja XX veka prema dubini XIX veka ili, kako sama autorka u predgovoru kaže – od epiloga. Ova knjiga ide unazad i vodi čitaoce u uzbudljivo otkrivanje političko-ideološkog sistema, koji je Srbiju ostavio na koloseku koji sada izgleda više ne vodi nikud.

Olga Manojlović-Pintar: Suočavanje sa prošlošću koje u Srbiji podrazumeva najpre fizičko suočavanje sa samo nekoliko godina ranije počinjenim masovnim ubistvima, sa leševima u dvorištima policijskih objekata u predgrađu Beograda, ovom knjigom usmereno je ka traganjima za uzrocima, prećutanim kontinuitetima i procesima koji su na kraju XX veka Evropu još jednom suočili sa užasima genocida. Otvoren je prostor za preispitivanje politike koja je iskoristila istorijske činjenice sa ciljem da pripremi i kasnije opravda užase rata iz devedesetih godina prošlog veka, ali i za preispitivanje nauke, pre svega istorije, koja se našla u službi takvih političkih projekata i koja je inventovala tradicije, kreirala kolektivna sećanja i manipulisala istorijsko mišljenje. Podsećam na jednu od najčuvenijih izjava Adorna iz 1949, da je varvarski pisati poeziju posle Aušvica. Meni se, pak, čini da je potrebno postaviti pitanje da li je posle Srebrenice moguće pisati istoriju onako kako je do sada pisana. Čitanje ove knjige će ponuditi odgovor.

Nenad Dimitrijević: Latinka Perović je pokazala da je istorijska konstanta u Srbiji to da su neprekidno upitna sva tri nivoa identiteta: individualni, politički i komunalni. Mi ne znamo ko smo, a ova konfuzija ide iz dominacije jednog zastrašujućeg kulturnog i političkog inženjeringa, koji je angažovao ogromne snage, od obrazovanja i nauke preko medija, do političkih govornica i instrumenata represije. To modernu Srbiju identitetski utemelje u prošlosti koje nikada nije bilo, odnosno, nameće nam interpretaciju prošlosti koja je usmerena na falsifikovanje onoga što se dogodilo i taj falsifikat treba da postane osnov za odgovore na sva bitna pitanja našeg života. Danas je reč pre svega o zauzetosti naših elita prekrajanjem i prevrednovanjem onoga što se dogodilo u neposrednoj prošlosti i onoga što smo učinili ili što je činjeno u naše ime – mislim na kolektivni zločin. Činjenice o našoj prošlosti su poražavajuće i ovo su doista teška vremena u Srbiji. Nemojmo se zavaravati okolnošću da je masovno ubijanje prestalo. Zoran Đinđić ubijen je nakon pada kriminalno-zločinačkog režima, a ubijen je rukom tog režima. Nasilna smrt nevinih i dalje je naša realnost, naša konstanta ili srpska istorijska kontroverza, veli Latinka Perović. Ovde vlada jedna vrsta neprestanog rata za poziciju političke vlasti između dve opcije: opcije moderne državnosti zasnovane na vladavini prava i opcije etničke svesrpske, narodne države zasnovane na mitskom, romantičarskom nacionalizmu.

Suštinski sukob, pokazuje gospođa Perović, uvek se ticao delatne političke interpretacije dve kategorije – suvereniteta i identiteta. To je kod nas stalno na dnevnom redu. U ovom sukobu češće je pobeđivala ona opcija koja se samolegitimira odbranom autentičnih narodnih interesa, to su oni za koje je vlast sistemska pozicija koju valja okupirati kako bi se s tog vrha izgovorilo obavezujuće tumačenje prošlosti, prema kojoj će se potom, više ili manje nasilno, oblikovati realnost. Za ovaj, kako bi ga Žarko Puhovski nazvao, delatni idealizam, za ovu epsku svest, kaže Latinka Perović, ključno je bilo pitanje kako se razvijati, a ostati u korenu svoj, ne izneveriti zavetne ciljeve o jedinstvu naroda. Znači, biti koreno-svoj, dati oficijelni primat jedinstvu naroda, to je naš zavet i to je naša politička obaveza. Latinka Perović fokusira čitalačku pažnju na tezu o posebnosti, koja se po pravilu tumači kao izuzetost iz sveta. Time se opravdavaju politika i ideologija izolacionizma. Mi smo uvek bili drugačiji, uvek neshvaćeni u toj izuzetnosti, te konsekventno uvek u sukobu sa svetom, sukobu za koji naravno ne snosimo i ne možemo snositi baš nikakvu odgovornost. Tako imate neprekinut kontinuitet politike koja se zasniva na različitim ideologijama samoizuzeća iz civilizacije. To je kao neka crvena linija koju možemo pratiti u ovoj knjizi, od Svetozara Markovića, Adama Bogosavljevića, Nikole Pašića i Narodne radikalne stranke do komunističkog egalitarizma, memorandumskog nacionalizma i njegovog političkog ovaploćenja, antibirokratske revolucije i događanja naroda. U tom kolažu je ideološko utemeljenje današnje srpske politike. Kao neko ko ne zna dobro istoriju, bio sam impresioniran saznanjem da se i u XIX veku, tačnije u dva navrata, 1887. i 1889, desilo događanje naroda, zvalo se – veličanstveni narodni odisaj. Detalji su prilično morbidni, kao što ova knjiga zorno pokazuje. Obilato su korišćeni mediji, to jest novine, pa bi neki istoričar možda mogao da se lati zadatka da istraži kontinuitet Odjeka i reagovanja od Nikole Pašića do danas.

Čitajući ovu knjigu kao da vidite neko kretanje u krug, u kojem nas ideološki inženjeri vodaju od patrijarhalnog nacionalizma do patrijarhalnog komunizma i natrag. Prirodnost naroda, autentični interesi klase, pa opet neposredovano srpstvo, od radikalske mržnje prema kaputašima u XIX veku do miloševićevske mržnje prema foteljašima i antibirokratske revolucije, od veličanstvenog narodnog odisaja do događanja naroda. Kod nas su uvek bili na vlasti ili jako blizu vlasti oni koji mrze uređenu, modernu džavu, te civilizacijska ograničenja koja ona propisuje. Ne mogu da odolim iskušenju, a da ne posegnem za Alisom u zemlji čuda. To vam je ono kada se Alisa nađe na nekom raskršću, pa zbunjena pita mačka – a koji put sada da izaberem, a mačak odgovara – zavisi od toga gde hoćeš da ideš. Znači, gde hoćeš da ideš. Naša je moderna istorija, istorija pogrešno izabranih puteva, jedan niz pobeda pogrešnih političkih opcija. S druge strane, iz ove ćemo knjige naučiti da je uvek postojala alternativa i uvek su postojali ljudi koji su odbijali da datost prihvate kao fatum, kao usud, koji su insistirali na tome da Srbija ima kapaciteta da prihvati demokratiju i modernost, da je štaviše ovaj put nužan kao civilizacijski iskorak iz jedne loše beskonačnosti i razaranja, bede i nasilne smrti. U ovom pogledu, briljantno je poglavlje knjige o čoveku modernosti, Milanu Piroćancu. Na kraju, rekao bih samo da nam ova knjiga razotkriva istoriju moderne Srbije kao istoriju dominacije tradicionalizma. Svi naši ideološki inženjeri, pokazuje Latinka Perović, insistiraju na idealu organske zajednice krvi i tla, koja u sebi ujedinjuje državu i društvo. Ova država-društvo ima se konstituisati kao dom za naciju, upravo kao prirodno stanište za sve Srbe. Nacija je sama shvaćena kao nekakav mistični organizam sa sopstvenim duhom, voljom i ciljevima. Konsekventno, država je kod nas Srba dobro po sebi, a pojedinac je dobar i vredan u meri u kojoj je lojalan državi kao takvoj. Odavde se konsekventno izvodi i odnos prema nesrbima, koji su samom svojom egzistencijom problem. Kako ćemo se prema tom problemu odnositi, zavisi od okolnosti i od procene naših političkih elita, kojima naravno uvek treba verovati.

Moglo bi se reći da će Srbija ući u modernu, tek kada se ova bitno autoritarna, autolegitimacijska matrica isključi iz političkog života. Pitanje ko smo mi, zašto smo zajedno, ultimativno je predpolitičko pitanje. Ljudska sloboda, demokratija, vladavina prava, civilizovana modernost, jednostavno ne trpe da se identitetska pitanja postavljaju kao dnevno-politička pitanja. Latinka Perović nam demonstrira kako politička utakmica oko identiteta u stvari drži konstantno otvorenim jedno drugo pitanje, pitanje o tome ko je suveren. U ovakvoj utakmici, suverena nacija dobija metafizička svojstva, što nužno vodi jedino mogućem pravno-političkom ishodu: onaj ko govori u ime suverena, ovde i danas, pravno je i politički neograničen i konsekvence su nam poznate.

Žarko Puhovski: Zašto bi nekoga zanimali svi ti Jovanovići, Markovići, Piroćanci, Atanasijevići i tako dalje? Zašto bi to zanimalo netkoga tko nije nacionalist? A sasvim očito Latinka Perović nije nacionalista. Meni se čini da je odgovor u onom stalnom pokušaju da se dokuči tamna strana Mjeseca. Ovo jest knjiga o tamnoj strani srpskog Mjeseca, i u tom pogledu najviše što mogu reći jest to da su mačo Srbi, patrijarhalni Srbi doživjeli to da im ulogu velikog osnivača novog mišljenja igra jedna žena, Latinka Perović. Ona je vratila, u srpskoj verziji, tu priču o cirkularnosti, o preobraćanju koje se stalno vraća natrag. Ključna rečenica u toj knjizi jest – konstante se po svojoj naravi ne mjenjaju. To zna svaka šuša, ali ovdje je ta opća konstatacija ključ za razumjevanje nečega što je prošlost bez povjesti. Ovdje nema povjesti, u onom smislu u kojemu na samom početku naše civilizacije Homer kaže – prošlost znamo, budućnost ne znamo, dakle, prošlost je pred nama, a budućnost je iza nas. Mi idemo natraške, od onoga što znamo, koliko toliko, ka onome što ne znamo. Srbi su išli natraške, dezorijentirani, jer nisu vidjeli svoju prošlost, jer ju nisu učinili povješću.

Ovdje se, dakle, radi i o pokušaju da se iskupi srpska historiografija za ono što nije radila, iz pozicije nekoga kog je ta istoriografija, kao što su kolegice rekle, zapravo gurnula u opoziciju marginalne osobe. A ta marginalna osoba je onda rekonstruirala središte koje nju marginizira. Latinka Perović je umjesto olimpijske objektivnosti jasno pokazala simpatije prema, na primjer, Piroćancu. Još jedna paralela koju vidim tiče se Tertulijana, čovjeka koji je napisao nekoliko divnih knjiga, a poznat je po samo jednoj rečenici – credo quia absurdum est, vjerujem jer je apsurdno. Ono što se ovde vidi jest da autorica vjeruje u nešto što je politički apsurd, vjeruje da je postojala alternativna mogućnost koju su šamarali, bacali u ugao, s balkona i na razne druge načine s njom se ophodili, a ipak je ona nekako preživjela. Moja treća asocijacija, jedna potpuno nepristojna, je asocijacija na Džejn Ostin, Mensfild park, u kojem svako poglavlje završava – a moglo je biti i drukčije. I tu je priča, moglo je biti drukčije, nije bilo, možda čak nije ni moglo biti drukčije, ali mora se misliti s pozicije te izgubljene, poražene, a ne sasvim zaboravljene alternative. I ovdje se opet vidi da jedino što se iz povjesti može naučiti jest da se iz nje ne može ništa naučiti, jer se iste greške neprestance ponavljaju. Još puno gore, iste greške se neprestance ponavljaju kao navodni uspjesi. Posljednji kojeg se sjećam je legendarna izjava jednog lokalnog vođe koji je rekao da je Srbija pobjedila NATO 1999. O tomu je riječ u ovoj knjizi, u kojoj je iz utrobe nacije derivirana protonacionalistička opozicija dovela do toga da se razotkriju male tajne jedne nacije. To je kao ono malo dijete kod Hansa Kristijana Andersena koje viče – car je gol. Malo djete je oznaka autsajdera. U tom pogledu, hvala svima onima koji su Latinku Perović gurali u autsajdersku poziciju.

Ono što mi se, međutim, čini jako važnim jest jedan obrazac koji Latinka Perović citira iz teksta Skerlića o Svetozaru Markoviću, a koji pokazuje njezinu poziciju prema Piroćancu – Netačnost njegovih ideja nije umanjila njihovu vrednost. Ne radi se dakle o tomu da se pripisuje važnost jednome Piroćancu, nego da se vidi koliko je to alternativno bilo važno. Taj neuspješni političar ostaje ona mala uporišna točka u kojoj se ono Arhimedovo mjesto može pronaći za oslonac promjene. Ja ću ovdje upozoriti samo na jedan problem koji se meni kao starom ljevičaru, ne mogu tu pomoći, čini najozbiljnijim. Strašno mi smeta što se iz ove tradicije s punim pravom, naglašavam, s punim pravom može govoriti o teroru ideje socijalne jednakosti. Nama koji smo odgojeni u uvjerenju da je ideja socijalne jednakosti velika vrednost po sebi, teško je prihvatiti život u sredini u kojoj se socijalna jednakost pojavljuje kao način da se jedan potencijalno briljantni ljevičar kakav je Svetozar Marković utopi u zadružnu prošlost svoje nacije. I to je nešto s čime će se ne samo Srbija, a sada se govori o njoj, morati suočiti, a to je realnost u kojoj je socijalna jednakost postala psovkom umesto programa.

Svetlana Lukić: Slušali ste Žarka Puhovskog, Nenada Dimitrijevića, Olgu Manojlović-Pintar i Dubravku Stojanović, koji su govorili o knjizi gospođe Latinke Perović. O njoj je nedavno u Vremenu pisao i Dimitrije Boarov. Povod za razgovor sa gospodinom Boarovim je potpisivanje ugovora o koncesiji naše tehničke vlade sa špansko-austrijskim konzorcijumom za autoput Horgoš – Požega. Ugovor je vredan milijardu i po evra, međutim skoro ništa pouzdano ne znamo o uslovima tog ugovora. To zna jedino gazda Velja, ali neće da nam kaže. Samo nam je pre neki dan rekao da je taj ugovor svakako dobar, jer će Španci sada navijati za nas u vezi sa budućim statusom Kosova. Samo još jedno podsećanje: znate da su Bojan Kostreš i nekoliko vojvođanskih političara pretili da će blokirati autoput, jer smatraju da je Vojvodina ovim ugovorom drastično oštećena. Slušate Dimitrija Boarova.

Dimitrije Boarov: Vidite, moje stanovište se ne poklapa potpuno sa vojvođanskim oficijalnim stanovištem, da je to krađa 450 miliona evra od Vojvodine. Međutim, ja isto smatram da je taj ugovor skandalozan. Prvo što izaziva sumnju je to što je tako krupan posao, ukupno vredan milijardu i po evra, uprkos samim vladinim izjavama da je ona samo tehnička vlada, pa ne može da primi Ahtisarija, ipak sklopilo to super ministarstvo i požurilo da izgura taj koncesioni posao u poslednji čas. Čini mi se da su koncesionari dobro osetili da je vladi jako stalo da taj posao zaključi, pa su rastezali još mesec dana i, bojim se, ucenjivali vladu Srbije. I posebno se plašim da su u toj završnoj fazi oni dobili određene privilegije, koje ministar Velja Ilić krije od javnosti i izgovara se da ugovor ima 1.300 strana, pa ne može da ga dostavi vojvođanskim vlastima. Znači, tu nešto nije u redu, ugovor očigledno ima suviše aneksa i mi ne znamo sve o tome. Uslovi koncesije koji su nam poznati su prilično pogodni za investitora, jer on dobija stalne izvore prihoda odmah i relativno dug period izgradnje, tako da se može pretpostaviti da će on taj autoput graditi prihodima koji se već ostvaruju i jedino što on donosi je garancija nekih stranih banaka koje Srbija ne bi mogla dobiti, a taj špansko-austrijski konzorcijum može. Nije ni to malo.

Treća stvar koja objašnjava ovu žurbu je famozni septembarski ustav Srbije, u kojem se kaže da će se zakonima odrediti šta je to imovina autonomnih pokrajina, u ovom slučaju samo Vojvodine. I očigledno se požurilo sa tom koncesijom da bi se ona izvukla iz potencijalne imovinske mase, koja bi po prirodi stvari trebalo da bude imovina pokrajine Vojvodine. To govori u prilog oficijelnom vojvođanskom stavu da je to pljačka imovine Vojvodine, koja je izgradila taj autoput, a sada joj se uzima prihod, a imovina bez prihoda nije imovina. Kada imate neku imovinu, ona je imovina samo zbog toga što donosi prihod. I četvrta stvar koja baca senku sumnje na ceo posao i odnos Velje Ilića prema Vojvodini je to što u drumove Vojvodine, sem na pravcu Beograd – Novi Sad, ministarstvo gospodina Ilića nije uložilo ni žutu banku. Sramota je da jedan tako razvijen kraj kao što je Vojvodina ima toliko lošu drumsku mrežu i to racionalizuje kampanju iz Vojvodine protiv te koncesije, jer Vojvodina je očigledno bila nahoče tog ministarstva, za razliku od niza drugih ministarstava na čiji rad Vojvodina ne može da se požali. Mislim na investicije u zdravstvene centre i neke druge oblasti. Prema tome, koju drugu imovinu treba da ima jedna autonomna pokrajina, koja po ustavu treba da je ima, ako ne drumove na sopstvenoj teritoriji. Sada je odjednom ostala bez značajnih prihoda od te imovine.

Za razliku od oficijelnog stava iz Vojvodine, ja smatram da je taj drum koji Velja Ilić zagovara potreban i mislim da i vojvođanska drumska mreža manje vredi kada nema autoputa prema moru. Može nam se dogoditi da se cela vojvođanska privreda vozi hrvatskim drumovima, ako Hrvati i Bosanci izgrade autoput do Dubrovnika: Osijek – Sarajevo – Dubrovnik. I onda će Vojvođani plaćati putarinu na tom drumu, ukoliko zariba ovaj projekat prema crnogorskom primorju. Ministarstvo građevine, saobraćaja i telekomunikacija je najcrnje ministarstvo prethodne vlade. I mislim da neozbiljnost ministra finansija, Dinkića, najbolje ilustruje njegova izjava da je to najbolje ministarstvo u toj vladi. Ja gluplju rečenicu u protekle četiri godine od Dinkića nisam čuo.

Taj ogromni posao kupovine oko 80 odsto kapitala telefonije Republike Srpske je isto tako neobičan, ali tu postoji jedna bitna razlika u odnosu na ovaj posao sa drumom. U njemu značajnu ulogu igra jedna ugledna i uticajna bankarska grupa kakva je američka City grupa i ceo posao će zapravo biti pokriven njihovim kreditom. Ne spadam u fundamentaliste tržišnog poslovanja, koji kada City grupa uđe u neki posao u tome vidi samo ekonomiju. Ja smatram da su oni skloni da poslušaju savet američke ili neke druge administracije, naravno ne srpske, i tu se može špekulisati o nekom velikom aranžmanu, čak i o nekoj velikoj kompenzaciji Srbiji. Ono što racionalizuje ceo posao je to što neposredna istorija pokazuje da nema pogrešne investicije u telekomunikacije. Ta banjalučka kompanija ima značajne klijente i licencu za celu Bosnu i Hercegovinu. Tako da postoji politička konotacija na relaciji Banjaluka – Beograd, ali potencijalno, ako se svi jednog trenutka nađemo u Evropskoj uniji, znači i cela Bosna, ta licenca uopšte nije skupa. Ako vi platite 600-700 miliona evra za licencu za mobilnu telefoniju za celu Bosnu i Hercegovinu, vi imate odskočnu dasku za tržišnu utakmicu na vrlo značajnom i nedovoljno zasićenom tržištu. I ne treba tih 600-700 miliona evra mešati sa našim prihodima od Telenora i državnim investicionim parama, jer to ipak nisu uporedivi poslovi. Naravno da je taj posao lako spojiti sa shvatanjima zvaničnog Beograda, dok je glavni lider zvaničnog Beograda premijer Koštunica. To je ideja da se Republika Srpska privuče Srbiji, u okviru inače dozvoljenog statusa specijalnih veza. Malo je poznata ideja da Naftna industrija Srbije kupi rafineriju u Bosanskom Brodu i fabriku ulja u Modriči, ali Naftna industrija Srbije to nije učinila, jer nije dobila transparentnu sliku o imovinskom stanju te rafinerije. To je inače rafinerija koju naftaški lobi u Republici Srpskoj uporno sabotira. Ona je pred bosanskohercegovački rat uvezla vrlo savremenu opremu, čiji je samo jedan deo instalisan, tako da je ona samo delimično u funkciji. Ali taj naftaški lobi, usudio bih se čak da kažem lobi ratnih profitera, uporno sabotira revitalizaciju te rafinerije, jer mu je zgodnije da uzima veće profite na uvoznim derivatima. Oni se plaše da će, kada ta rafinerija bude revitalizovana, doći do zaštitnih carinskih mera i da će njihovi profiti biti smanjeni. A to je najmodernija tehnologija na Balkanu, upravo kupljena za rafineriju u Bosanskom Brodu. I sad se i tu javlja jedna misteriozna akvizicija: tu rafineriju za smešno nisku cenu od 110 miliona dolara kupuje ruska naftna kompanija u državnom vlasništvu koja, ako pogledate na internetu, ima sitnog kapitala u dvadesetak zemalja u svetu, svuda sa malim učešćem. Nema sopstvenu veliku proizvodnju nafte, tako da se prosto nameće utisak da je to državna kompanija više nadležna za posmatranje svetskog tržišta nafte ili možda paravan za neke druge poslove u oblasti prikupljanja informacija, nego za trgovinu i bavljanje samom naftom.

Činjenica da nije došlo do ozbiljnijeg inflacionog udara, da država bez vlade otplaćuje dugove prema Međunarodnom monetarnom fondu, pokazuje da se Srbijom i ne vlada preko zvaničnih institucija, nego da tu postoje određeni uticajni pojedinci, centri moći koji svršavaju te poslove – bilo vlade, ne bilo vlade. Znači, način na koji Srbija ipak funkcioniše govori nam da postoji uhodana praksa da se krupne odluke donose van vlade, koja je samo promoter tih odluka. To signalizira jedan dosta ozbiljan problem Srbije, i delimično objašnjava probleme u sastavljanju nove vlade, a to je da se u krugu od nekoliko ljudi odlučuje o suviše velikom broju stvari. Znači, kada se pravi kolektivni sporazum o novoj vladi ne dogovara se tehnologija donošenja odluka nego se stavlja na sto sve živo. Očigledno je taj spisak ogroman i on upućuje na zaključak da mi nemamo uhodan mehanizam vladavine, to jest da je ukorenjen jedan partitokratski sistem u kome partije odlučuju o svemu, od portira u Naftnoj industriji do isporučenja Mladića Haškom tribunalu. U takvoj situaciji pregovori su veoma mučni i dugi. Evo, danas smo čuli od predsednika G17 plus da on i ne zna da postoje pregovori, što verovatno nije tačno i govori nam da i sam Dinkić ne zna ko sa kim pregovara. Ja sam siguran da nije bilo sastanka Koštunice i Tadića, znači premijera i predsednika, ali oni očigledno imaju svoje ekipe koje negde pregovaraju. Te dve stranke je teško definisati kao stranke iz istog bloka i čini mi se da je tu suština problema. Da su DSS i DS doista stranke jednog bloka, pregovori bi bili jednostavniji. Tu očigledno postoje krupne razlike, koje na površini izgledaju kao psihološke ili međuljudske razlike, ali ja se bojim da su u pitanju duboko ideološke razlike među njima.

Ako mi dozvolite malo filozofiranja, imam osećaj da je Srbija umorna, suviše dugo zabavljana pogrešnim temama, koje nisu u vezi sa našim životom. Posle novog ustava potreban je polet. Meni se on uopšte ne sviđa, ali je donet i važno je da se onda društvena energija baci na sprovođenje tog ustava, jer on ipak znači pomeranje u temeljnim društvenim odnosima. E, te energije nema, možda je uzrok i u samoj sadržini tog ustava, jer on nije aktivirao, nije potrefio one energetske resurse u društvu koji bi nešto pokrenuli. To je jedan od dva krupna uzroka tome što nema poleta, jer ustav ne donosi ništa bitno novo, ne otvara nove prostore, pa da se pojavi pritisak da se ustav što pre sprovede. Drugi uzrok je ta pat pozicija u rasporedu političkih snaga kao rezultata izbora. Naprosto, nužno je pokušati skrpiti još strpljenja za još najmanje četiri godine i sa tom pat pozicijom u naredne četiri godine u datom rasporedu političkih snaga pokušati nekakav prelom ka novom rasporedu političkih snaga, koji bi omogućio rađanje novih ideja, pronalaženje mesta Srbije u Evropi i rekonstrukciju identiteta Srbije. Ali ne starog identiteta Srbije, jer primećujem kod raznih ljudi stav da kada smo, eto, sticajem okolnosti ponovo Srbija, hajde da gradimo identitet Srbije od pre 1914. To je smešno, treba tragati za novim identitetom. Ono što je razočaravajuće je da sedam godina posle 5.oktobra Srbija nije provetrena. Kada vi pustite da krupni problemi trule, da se pomognem metaforom gospođe Pešić, kada slučaj Mladića ne ide ni napred, ni nazad, onda trune. Obračun sa prošlošću trune, nismo odstranili ta trula mesta i, naravno, Srbija još uvek smrdi od tih zločina, nikako da se provetri, jer to stoji, nije rešeno, nema nedvosmislene političke osude, jer se politička elita ne odvaja od prošlosti. Značajni predstavnici te političke elite se motaju po salonima oficijelne vlasti, uz skut naših lidera. Ti ljudi ne dozvoljavaju da se svede bilans zločina za koje smo mi krivi. Došlo je do užasne simplifikacije presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, do njene kafanske interpretacije u našoj javnosti. To je jedna ozbiljna presuda, a na tom Pravnom fakultetu u Beogradu nema simpozijuma o njoj. Kada prostorija nije provetrena, vi se onda gušite.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dimitrije Boarov, koji je govorio o identitetu. U novom broju Pravoslavlja nam je ponuđen odgovor na pitanje zašto gubimo identitet. Jedan neuropsihijatar, na pitanje novinara zašto je Srbija toliko na udaru, kaže – zato što Srbija ima svoje specifičnosti, to su ćirilica, pravoslavlje i to što svaki Srbin zna svoju kućnu slavu. Eto lepog i kratkog odgovora. Na kraju Peščanika slušate narodnog poslanika, Nenada Prokića.

Nenad Prokić: Kosovo je toliko puta pominjano i svi pitaju ko je za nezavisnost Kosova. Pa ja nisam za nezavisnost, ali to je realnost. Nisam ni za to da su mi roditelji mrtvi, ali su mrtvi, ja tu ne mogu ništa. To je posledica određene politike i to će se odvijati na određeni način. Mislim da će Ahtisarijev plan prerasti u ustav Kosova, bez obzira da li će biti ruskih pritisaka u Savetu bezbednosti ili ne. U slučaju da ih i bude, u šta ne verujem, onda će se doći do toga da skupština Kosova proglasi nezavisnost i doći će do pojedinačnog priznavanja. I vrlo je začuđujuće i frapantno da je Srbija u opasnosti da ponovi jednu istu propast. Koji god kamen pokreneš u Srbiji, iza njega stoje Matija i Dobrica. Meni je to uvredljivo, kada neko tvrdi da više voli moju zemlju od mene ili od bilo koga drugog. Da je neko od njih sposoban, valjda bismo malo drugačije i bolje živeli. Tvrdim odgovorno da Kosovo uopšte nije bitno u njihovom sistemu razmišljanja, ono je samo alat, sredstvo za ostvarivanje određene politike, koja je pri tom doživela poraz. Ali njih nije slomio ni sopstveni poraz, ta žilavost je tolika i tu žilavost plaćaju drugi. To je politika pre spremna na kompromis sa zločinom nego i za najmanju promenu.

I ta priča o Evropi, to je isto krajnje neiskreno, Koštunica ne želi u Evropu, pa to je valjda svakom očigledno – šta će on u Evropi. Mislim da je Srbiji potrebna jedna vulgarna pamet, koju treba primeniti i na Kosovo. Treba voditi brigu o ljudima koji su dole i brigu o budućnosti, o tome kako ćemo sa Albancima u sledećem veku, kako da sa njima gradimo partnerske i prijateljske odnose. Ta vulgarna pamet neminovno podrazumeva i suočavanje sa svim zločinima koji su rađeni, suočavanje sa svim porazima u svim ratovima u kojima nismo učestvovali, ali smo ih izgubili. I sva beda koju smo preturili preko glave poslednjih 20 godina, bez toga ne može, to mora da se uradi. Kada sam bio mali, negde sam pročitao, mislim da je to bio neki strip X-100, o nekom Indijancu koji je iz nekog razloga sedeo u preriji i nešto čekao i kaže – čekao je kao niko! Sedeo je, nije se pomerao, gledao je u jednu tačku. I on je sačekao to nešto i sećam se da je to bila – mudrost. Meni se to činilo kao ideja pakla, da neko sedi 30 dana, šest meseci, ne jede, ne pije ili mu nešto malo donesu i sedi i čeka. I ne mogu da pronađem ni u ovom čekanju čitavog jednog društva, koje sedi i čeka kao neki Indijanac u preriji, kao ni u Koštunici, koji je trenutno simbol tog čekanja, ne mogu tu da pronađem nikakvu mudrost. Mi više nikad ne smemo da imamo takvog premijera.

Mi grešimo, nećemo to da priznamo i onda prizivamo nesreću i drugima i sebi i na neki perverzan način to proglašavamo svojom pobedom. Pa zato smo i propali, propao je i Milošević, propašće i Koštunica, jer jednostavno zemlja ne napreduje, ljudi su nezadovoljni i pre ili kasnije dolazi do sloma, njegovog pre svega, pošto smo mi već slomljeni. Svaki problem koji se takne, kada počneš da ga analiziraš, ti upadaš u neke strašne dubine, mrak, ponor. Jednostavno, mislim da treba imati taj razumni stupanj nespokojstva, ne treba ići previše daleko, nego rešavati stvari na površini – i onako se sve dešava na površini. I gea, spoljašnji zemljin omotač, on je taj koji daje život. To je opet neka uteha, to da je u poslednjih nekoliko miliona godina procenat kiseonika u zemljinom omotaču isti, 20 odsto, bez obzira na klimatske promene i industrijsku revoluciju. Znači, postoje neke konstante na koje moramo da se oslonimo u trenucima velikih kriza. Ali ta konstanta nije kosovski boj. Bitna i najveća vrednost jeste budućnost ovoga društva. Hajde sada da kažemo – nećemo da imamo rečnik Rambujea, nećemo da ponavljamo iste greške, istu vrstu politike, istu vrstu tvrdoglave gluposti, kada je reč o bilo kojem srpskom problemu sa svetom. Nije taj svet u svemu u pravu, ali nismo ni mi.

Mi smo neuspešno društvo. Mi smo najneuspešnije društvo na kraju XX i početku XXI veka u ovom delu sveta, u Evropi sigurno. Ne postoji niko ko je toliko puta pogrešio, ne postoji niko ko je platio toliku cenu, ko je imao tolike lomove i ko se nije promenio ni za milimetar i čije političke elite pričaju i dalje istu priču i tvrdoglavo nas ubeđuju da su u pravu. Toliko je to jedna velika smutnja, toliko je to ružno, pokvareno, bezizgledno, besomučno, da je svaki čovek koji ima neku dobru intenciju toliko potreban, toliko važan. Hajde da se vratimo na neku osnovnu plemenitost, da hoćemo da se razvijemo, da hoćemo napred, da hoćemo da nam bude bolje. Osnovno ljudsko pravo je potreba za srećom i mi moramo da obezbedimo prevagu otvorenog i progresivnog koncepta, sve ostalo vodi u dalje propadanje. Može da se propada beskonačno. Ljudi se pitaju – bože, kada ćemo više da propadnemo? Pa propali smo, sada živiš u propasti, ovo se zove propast. Ovo društvo je propalo, ima propale političare, propale političke partije, propali parlament, propalu vladu, ne može da formira novu, ne zbog toga što je to nemoguće u političkom smislu, nego zbog toga što ne postoji nikakva ideja. A kada ne postoji nikakva ideja, onda je sve mogućno. I mislim da su to neki osnovni problemi, nije samo problem Koštunica, šta me briga za Koštunicu, ko se nada da će s njim išta biti, ko to glasa za njega, hajde, baš da vidim, zbog čega, šta je on to uradio. Pa ja bih se tako loše osećao da dva meseca držim jedno društvo u neizvesnosti oko toga da se formira ono zbog čega smo ga terali na izbore i obećavali svašta. Pa to je minimum odgovornosti, ja ne bih mogao da spavam da to zavisi od mene kao pregovarača ili bih izašao i bio politički pošten i direktan i rekao ko smeta, ko to ne da. Ja bih stvarno izašao, pa baš me briga, neka me izbace iz LDP-a, neka me izbace iz parlamenta, neka nikad više niko ne glasa za mene. Zaista verujem u tu neku čisto životnu mogućnost, čisto ljudsku mogućnost koju ovo društvo poseduje. Ovde u istim ljudima postoji sposobnost za realnu politiku onda kada treba da se nešto strpa u sopstveni džep i postoje potpuni fantazmi i fanatizmi kada je reč o celom društvu, ne znam kako to staje u iste ljude. Treba stegnuti zube. Sve smo naopako okrenuli, sve civilizacijske vrednosti, i moral i pravdoljubivost i etičnost, i onda se čudimo što ne možemo da napravimo vladu. Pa ne možemo.

I da se odbaci više taj strah od modernosti, strah od slobode, da se odbaci iracionalnost i da se na kraju krajeva potvrde ideje koje su nadahnule gesla demokratskih revolucija. Tako živi današnji svet, prosperitetne zemlje. I mora da postoji neka vera u novi dan, mora da bude vere u izlazak iz nacionalne neuroze, a ne da je pothranjuješ, moraš da imaš neku nadu u neki ispunjeni i srećniji život, a ne da mi ljudi kažu – šta ćeš ti u politici, koji ćeš đavo tamo. Mene se često optužuje za onu rečenicu da će Srbija postati moderna država sa Srbima ili bez njih. Ali ja sam to izgovorio na teritoriji opštine Stari Grad, koja je najstarija opština na svetu po proseku godina svojih stanovnika, na svetu, a pokušavamo da iz te centralne beogradske opštine zanemarujemo činjenicu da je prosek godina na Kosovu 24. Izvinite, imam pravo da sumnjam u konačni ishod toga da li ćemo mi ovde preživeti kao narod i da to ne bude samo metafora, meni daju za pravo brojke. Završena priča. Šta, da šaljemo na Kosovo ove babe i dede što čekaju red za besplatnu korejsku ili filipinsku masažu u Staklencu na Trgu Republike. Hajde da vidimo gde smo, da vidimo u kakvom stanju su nam institucije, hajde da vidimo gde je ta vojska, policija, bolnice, univerziteti. U paramparčad je sve otišlo! Ovde se sve plaća, nema ničeg više besplatnog u državi zato što nema para, više ne šalju ljude u banje, nema para za to. A oni se bune, kažu – e, kako je nekad bilo. E, pa bilo je dok nisi 20 godina davao podršku pogrešnim ljudima i dok nisi na kraju izabrao ovoga koji stalno čeka. I šta ćemo, to da ponavljamo, ponavljamo, očekujući da konačno propadnemo. Pa nećemo nikad propasti. Stalno će nas nešto lupati po glavi, pa kad nam dosadi jednoga dana, a onda pamet u glavu. Hajde da se umorimo što pre, ja ne volim da me stalno udaraju po glavi. Mislim, vređe me, boli me.

I neću da budem defetista, ali ni na koji način, ali apsolutno neću da budem defetista, ne zanima me da budem defetista. Neću, to je greh protiv života, ja hoću da imam veru da će sutra biti bolje, da će sutra biti bolje, da će sutra biti bolje… Da ću ja doprineti tome koliko god mogu, tako piše u pametnim knjigama, tako se živi, to je ljudska civilizacija, tako se napreduje, tako se i greši, ali to je jedna osnovna uklopljenost u svetski sistem. Mi smo skrenuli sa tog puta, mi smo stvarno poverovali ovim našim guslarima. U stvari, nismo mi poverovali, kao što ni glasači ne veruju političarima, ni političari glasačima, nego se tu negde zajednički lažu. Glavu u pesak, dupe uza zid, čekaj da prođe, šta te briga. To je to čekanje, Indijanac u preriji. Ne volim ljude koji mnogo ćute, možda ja previše brbljam, ali ne volim ljude koji mnogo ćute, jer kada progovore, oni obično nešto lupe. Takvi su i ovi koji ne rade, kada nešto urade obično urade pogrešno. Radi, radi, radi, pa ćeš nešto da uradiš. Mi smo osnovali LDP pre godinu i po dana, postali smo u međuvremenu jedina politička snaga koja se suprotstavlja ovom bezdušnom lukavstvu poraženih lažnih patriota u ovoj čudnoj Srbiji, koja sada životari u sopstvenim ekstremnim postnacionalističkim fanatizmima. To je moja definicija trenutnog stanja u Srbiji, to više nije nacionalizam, jer nisu glasači radikala više nacionalisti, nego su to žrtve neuspešne tranzicije, to su ljudi koji teško žive, koji se osećaju prevarenima i koji onda nalaze utehu samo u tom arlaukanju i vikanju da je neko drugi kriv, jer nisu sposobni da shvate da su sami krivi, a da je partija za koju glasaju direktni krivac i direktni saučesnik i promoter propasti koju je Srbija živela od 90-ih na ovamo. Moraju to da dovedu u vezu, moraju da razmisle, moraju da mućnu glavom, ne može to da se odvaja večito, to je nemogućno odvojiti. Što se mene tiče, ako treba da bude gubitnički koncept neka bude moj gubitnički koncept, ali da se priklanjam nekom opštem gubitničkom konceptu na koji me teraju iz navodnog patriotizma, e, to mi ne pada na kraj pameti. E, baš me briga. To neko ko je dokon, ko uživa u propasti i u guslarenju i zanovetanju, eto, pa neka to oni rade. Meni je smisao u nadi. Postali smo parlamentarna stranka sa užasno nepopularnom pričom. Svi su bili protiv nas, svi su nešto podmetali. Evo, sad se ujedinjujemo pre neki dan, dakle, ukrupnjuje se pravi demokratski blok, a ne ovaj nepostojeći koji postoji samo na želji zapadnih saveznika da ovde imaju partnere. U LDP se uliva jedna fina, plemenita struja, Građanski savez Srbije – i to se ne objavi nigde u novinama. Pa šta je to, kakva je to vrsta straha, ignorancije ili prezira.

Svaki narod dobije onoliko koliko zaslužuje, koliko se zauzme, niko ti ne poklanja ništa. Tu neozbiljnost prema evropskim integracijama sam doživeo u Sava centru na rođendanu 50 godina Evropske unije. Tu su bila tri govora, nemački ambasador, pa zatim predsednik Tadić, pa onda predstavnik Evropske unije. Prvi i treći govor su čitani i u tim govorima je svaki zarez proveren hiljadu puta, da se ne bi slučajno potkrala neka politička poruka koja ne bi bila jasna, jedan jako izbalansiran politički pristup. Naš predsednik je govorio iz glave. To nije rođendan njegovog sina na kojem on može da improvizuje. Nepristojno je govoriti iz glave. Da bi dokazao iz svoje sujete da znaš da govoriš i da se ne zbunjuješ pred masom, ti improvizuješ. Znači, tu je važnija sujeta, jer ja sam relaksiran, opušten, frajerski onako, a oni su štreberi koji sriču.

Svetlana Lukić: Stalno se vraćamo na to prokleto pravosuđe, presudu Škorpionima, završetak suđenja za atentat na Đinđića, to je da se čovek smrzne.

Nenad Prokić: Bolje da me to nisi pitala. To je krajnja konsekvenca bede. To ja Srbima da komentarišem neću. Ako ni to ne mogu da shvate, onda neka žive u neznanju.

Svetlana Lukić: Završena je i ova emisija, nadamo se da niste imali problema sa prijemom. Uzgred, tražili smo i dobili zvanično objašnjenje od B92, kažu da kada vam šušti, to ne znači da neko ometa ovu emisiju i delove programa B92, nego da su u pitanju razni tehnički problemi. Zbog toga smo se dogovorili da od subote, dakle, od 14. aprila Radio 021 reemituje Peščanik. Novosađani, dobro nam došli. Pozdravljaju, vas i sve ostale, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 13.04.2007.

Peščanik.net, 13.04.2007.

TEMA – SREBRENICA