Situacija u principijelnoj opoziciji je kristalno jasna. Jedni su za bojkotovanje izbora, drugi su protiv bojkota, pri čemu to ne znači da će izaći na izbore ako se ne obezbedi da oni budu slobodni i fer, dok bi ovi prvi mogli da izađu na izbore ako se obezbedi da oni budu slobodni i fer, na čemu rade ovi drugi, mada im to slabo ide, bar prema mišljenju prvih, a koji ne rade ništa, bar prema mišljenju drugih, pa zato sada nema uslova za izlazak na izbore, što ne znači da ovi drugi neće izaći na njih, mada će ih možda bojkotovati, a prvi će ih bojkotovati, mada će izaći kada se steknu uslovi, što bi trebalo da se desi zbog bojkota, sa čime se ne slažu ovi drugi, jer bojkot nije rešenje, na šta im ovi prvi, odnosno drugi u odnosu na te druge, što znači prvi, mada nije bitno ko je prvi, a ko drugi, jer svi su očigledno zajedno iako nije očigledno da su zajedno, odgovaraju da bojkotovanje bojkota jeste izbor za izbore i da zato bojkotovanje izbora jeste njihov izbor, dok je bojkotovanje bojkota izbora, kao izbor izbora, a koje treba bojkotovati zbog bojkota, odnosno izbora, jer izbor bojkota jeste bojkot izbora, ili obrnuto, odnosno tako nešto. Šta sam ono hteo da kažem? Ma nema veze. Do pobede!
Dakle, to što se danas naziva opozicijom jeste jedan krš. Reći da je to raštimovani orkestar bi bilo pohvalno jer bi podrazumevalo da tu postoji dirigent, koga među njima nema. Kao i u svakom kršu, ima tu i nečega što vredi, a ima i đubreta koje bi trebalo da se reciklira.
Pitanje da li bojkotovati ili ne izbore na proleće je bespredmetno. Na proleće neće biti nikakvih izbora, pa nema potrebe da se o tome razglaba. Hepening zaokruživanja brojeva na glasačkim listićima koji će se tada organizovati sa demokratijom ima veze onoliko koliko i prvomajski uranak sa radničkim pravima. Temu izlaska na te izbore forsiraju oni opozicionari kojima je da dođu do fine poslaničke platice, da bi sa njom u skupštinskom restoranu mogli da klopaju jeftine sarmice. Naravno, oni streme i višim idealima – da jednog dana zauzmu mesta onih koji kisele kupus, gde je prava moć, pa da nas odatle blagodare svojom političkom ozbiljnošću.
Izbori, pre i iznad svega, podrazumevaju mogućnost kompetentnog izbora, za šta je nužno prethodno obezbeđivanje kompletne informacije o svim opcijama. Ako toga nema, a nema, onda nema ni izbora. Ako birač ne zna šta može da izabere, šta mu stoji na raspolaganju, onda to nisu izbori. To je farsa kojom se obmanjuje javnost, a putem koje se građanima Srbije podmuklo uvaljuje verifikacija unapred određenog ishoda. Umesto da dan izbora bude praznik demokratije, nakon mučnog, sveobuhvatnog i permanentnog manipulisanja javnim mnjenjem, to je čin u ravni državnog udara. Sadističko ubijanje demokratije u Srbiji će se na proleće samo formalno završiti mimohodom oko glasačkih kutija, nakon čega će, kako dolikuje, uslediti morbidno slavlje pobednika. Zato ne treba gubiti vreme na priče o predstojećim izborima. Izbora nema.
Upitanost šta opozicija treba da radi dan nakon tih i takvih izbora pokazuje potpuno neshvatanje situacije. Dan nakon tih izbora opozicija mora da radi isto ono što treba da radi i dan pre tih izbora, kao i u sve dane počev od odmah, pa sve dok Srbija ne postane civilizovana zemlja. Biti opozicija sada znači biti protiv svega što je anti-civilizacijsko u Srbiji. Opozicionarstvo ne mora da ima veze sa opozicionim strankama, a nekada i nema, jer one taj termin mogu i nezasluženo da vezuju za sebe. Takozvani izbori koji slede su tek jedan od elemenata anti-civilizovanosti današnje Srbije. Civilizovani građanin, u skladu sa tim što jeste, mora da bude oponent mnogo čemu što se danas dešava u Srbiji i treba da se bori protiv svih tih stvari koje nas odmiču od civilizovanog sveta.
U nedogled bi mogli da se nabrajaju primeri pojava i postupaka koji su nezamislivi u civilizovanom svetu. Nikada nigde tamo nije bilo moguće, i neće biti moguće, da se u praksi sprovode stavovi Jozefa Gebelsa o propagandi, kao što je to slučaj na RTS-u. Tamo nije moguće da se medijska sfera toliko zagađuje manijakalnim pojavljivanjem predsednika, kao što je to slučaj u Srbiji. Tamo nema takvog besomučnog lažiranja realnosti kao u našim medijima. Pri čemu sve to toliko dugo traje da su svi već oguglali. Tako niko nije bio šokiran kada je predsednik danima pričao o nečijim kratkim gaćama. Nigde u civilizovanom svetu ne može da se desi da se predsednik države sroza na nivo nečijeg donjeg veša. Kod nas može i to nas ne čudi.
Informativno-politički program se toliko izvitoperio da je prerastao u dramski, a nekad i u zabavni. Amaterski odglumljena zabrinutost, banalnost iznetih mišljenja i apsurdna glorifikacija prirodno izveštačenog predsednika neizostavno prate ovaj program na glavnim režimskim televizijama. Na Pinku zadrigli stručnjaci beskrajno grokću u pokušaju zataškavanja afera vlasti. Na RTS-u preferiraju humaniji pristup, pa dobro paze da gledaoce ne povrede time što bi ih informisali o dešavanjima u Srbiji.
Kontinuirano iznenadno gostovanje predsednika po raznim televizijama humoristička je serija par ekselans. Pompezno nagovešteno pametovanje, kada zamišljeno spusti pogled i sav se uprepodobi misleći da se tako postaje mudrac, predsednik završava urnebesnim samoblamiranjem zbog ispoljene slaboumnosti. Nekada bi te emisije trebalo zabraniti za mlađe od 18 godina jer muževni voditelji, u stanju nepristojnog uzbuđenja, pokušavaju da izvuku priznanje od predsednika da je on neotklonjivo savršen. Nemilosrdno ga satiru i na kraju primoraju da poklekne pred tom konstatacijom.
Zbog takvih medija koji dezinformišu građane i brutalno lažu, koji otvoreno navijaju za vladajuću garnituru i grade kult predsednikove fiktivne ličnosti, dobar deo stanovništva nije u mogućnosti da kompetentno bira na izborima. Zato to što ćemo imati na proleće uopšte nisu izbori. Izbori ne postoje dok se mediji ne dovedu do nivoa civilizovanosti. Tek nakon toga ima smisla diskutovati o tome kakvi su izborni uslovi i da li su izbori slobodni i fer.
Zastrašujuća nenormalnost je postala naša svakodnevica. Dok građani SMS-ovima pomažu finansiranje lečenja dece, za izgradnju stadiona se baca 250 miliona evra, jer populistički ološ bez ikakvih skrupula gleda samo kako da se održi na vlasti. Pomahnitale raspikuće u Beogradu razbacuju pare na svakolike kičerajske idiotizme. Dan nakon davanja 30 hiljada evra upirlitanom šund pevaču u jednoj vesti je rečeno da za plaćanje lečenja jednog deteta u Turskoj nedostaje upravo toliko novca. Nikome u gradskoj upravi nije palo na pamet da je to što rade ravno zločinu.
Stanje u Srbiji je neprihvatljivo. U nekim segmentima do te mere da zvoni na uzbunu i zove na pobunu, a nekada teško da može da se ospori legitimnost sabotiranja pervertiranog funkcionisanja državnog aparata, uzurpiranog od strane svakolikog ološa. Zato ni priče o izborima ni priče o bojkotu nemaju mnogo smisla. Jedina priča koja ima smisla je priča o pobuni.
Peščanik.net, 30.12.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.