Sve to nije baš bajkovito, ali to su nam ponudili za Božić državni poglavar i njegovi savetnici – takozvani državni vrh.

Bliže je sve objasnio čovek za koga kažu da je ministar spoljnih poslova, što se ne bi moglo reći po onom što čini – i to liči na bajku ako je njemu verovati. „Ako bi u ne znam kakvoj bajci – tako kaže I. Mrkić – međunarodni sagovornici prihvatili u celini dokument o Kosovu koji je sastavio državni vrh, a koji se u medijima naziva Platforma, mi bismo bili zadovoljni“. A ta Platforma je tajna, jer niko ne zna njen tekst konačni. To se iz dana u dan menja, nešto se dodaje nešto oduzima a ko je saglasan i ko nije, u to niko živ nije siguran. Liči to na one ruske „babuške“, pa izvučeš jednu, pa drugu i tako redom i tako je od dokumenta ostalo nešto kao krpice. U istoriji je poznato to sa onom „riječkom krpicom“ oko nagodbe 1876. I do danas nije jasno – toliko je bilo nalepnica – da li je po tom dokumentu Rijeka autonomna ili u sastavu Austrije, Mađarske ili Trojedne kraljevine Hrvatske čiji je Sabor napokon tu krpicu usvojio. Pustimo istoriju, jer ovo se zbiva sada i sa nama. Ministar Mrkić je u pravu da je to nešto kao bajka. Za Božić je moglo i nešto ozbiljnije, a ovo je sada smetnja i muka svima i u Briselu ne znaju šta će s tom Platformom. U vladi je Platforma postala jabuka razdora, jer premijer Dačić kaže da se bez toga ne može, a Gospodar Vučić ćuti.

Sa krpicama od dokumenta igra ne prestaje i nije baš bajkovita i od nje se pravi sada neka Rezolucija – videćemo šta će biti dalje.

Svi znaju da tu ničeg nema, ali važne su „igrice“ božićne i svi se zabavljaju. U Crkvi Platformu neće, ali su igrice i u njoj postale zabava i to ide dalje. Nudi nam šef države jedno ništa za dva ili više ništa, pa dalje jedno nešto za dva ništa, ali opet se sve svodi na ništa. Zna to i vojvoda Toma N, ali bajka je bajka i igra je igra. Pohitao je neki veseli iguman iz Hilandara da podrži tu Platformu, ali ni njemu samom nije jasno o čemu se radi – on jednostavno kaže da je to ništa „maksimum onoga što se sada može“. Nešto slično je kazao i patrijarh Irinej, iako je kleo sve one koji nas lišavaju Jerusalima. U božićnoj poslanici u kojoj ništa nije rečeno, sve se to ponavlja, uz nove kletve i poziv na strpljenje, poput Jevreja koji su dvadeset vekova čekali i dočekali – da Jerusalim bude i hrišćanski i islamski i njihov. Mi treba da čekamo, poručuju oci i učitelji Crkve, ono što imamo već danas tamo na Kosovu. Besmislica za besmislicom, ali u bajkama i igricama to tako ide. U poslanici ima još nečeg – šalje nam SPC jednu poruku negde iz IV veka koja glasi – Extra Ecclesiam nulla salus. Nema spasenja izvan Crkve, a ni sama SPC ne zna kako i čime da spase, jer su duhovni lekovi gori od bolesti. Barem oni koje nam prepisuje mitropolit Amfilohije kome je sud u državi u kojoj deluje izrekao javnu opomenu da više ne čini kako je do sada činio.

U Srbiji se svi igraju države i Crkve i ta igra nikako ne liči na bajku – tu je ministar Mrkić u pravu.

Malo malo pa neko pomene De Gola, jer navodno takav nam je danas potreban u ovim mutnim vremenima. Smešno. Kad je bilo ono oko Alžira – bilo se tragično zaplelo – smislili su ljudi iz vlade Gija Molea neku platformu. Zvala se Loi-cadre: da svi u Alžiru budu Francuzi i da Alžir bude francuski, drevna „zemlja francuska“ i kolevka i tako dalje. Umalo ih De Gol nije pohapsio, pa se zakuvalo do zla boga: atentat na Generala – rafali na Malom Klamaru – i umalo da Generala ne bude. Mi opet gnjavimo istorijom. A istoriju imaju narodi koji se snalaze u realnosti. Kod nas je i to zabava i igra ne baš mnogo bajkovita. Ako usvojimo Rezoluciju – to je jedna „babuška“ iz Platforme – šta će u njoj biti niko ne zna. „Platforma nije neophodna“, kaže I. Dačić koji pregovara i u Briselu. Gospodar Vučić ćuti i tu je u pravu jer šta reći o ovakvoj besmislici, osim još jedne besmislice, da se igra nastavi i da „bajka“ potraje. Ministar Mrkić kaže da bi bio zadovoljan ako bi se ta naša bajka usvojila u Briselu. A neće. „U bajkama se pripoveda ono što ne može biti – to je čuvena Vukova definicija – a u pripovetkama ono što gde gde i biva“. A ova Platforma da je bar bajka nego nije ni bajka ni pripovetka, a nije ni u vezi sa istorijom. A vojvoda Toma N. neće drugačije i samo bi slušao liturgiju u Gračanici. Kao da nije ista i u Beogradu. I ne ide nikako. A ni prištinske vlasti nisu mudro postupile, jer ako neko hoće da ide u Jerusalim da sluša liturgiju u nekom hrišćanskom hramu to mu izraelska vlada ne bi branila. Sigurno ne bi. Ima u liturgiji i divnih mesta koja su opomena ljudima: „Vonmen bratije“ recimo, što će reći da razmislimo mi ljudi o svemu, gde smo i kako smo.

I tako – igra traje u nevreme.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 07.01.2013.

NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)