Ruže za Jugoslaviju


Autorka govori o svojoj knjizi „Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918-1929“, Clio 2018. Promocija knjige je održana u CZKD-u 1. decembra, na 100-godišnjicu stvaranja Jugoslavije, gde su govorili i Ljubinka Trgovčević, Suada Kapić, Dragan Markovina, Milan Ristović i Božidar Jakšić.

Branka Prpa: Ove ruže simbolizuju dve jugoslavenske države. Prva je Kraljevina Jugoslavija sa 27 ruža, druga je Federativna Narodna Republika Jugoslavija, kasnije Socijalistička Republika‚ Jugoslavija sa 46 ruža – dva buketa za stogodišnjicu rađanja države u kojoj smo se većinom svi mi rodili, u kojoj su se rodili naši roditelji, u kojoj su se u većini slučajeva rodila i naša deca.

Ova knjiga nije istorija Jugoslavije. Ovo je istorija intelektualaca, s tim što je ograničena na srpske intelektualce. Izdvojiću, na primer, Živojina Perića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu. Mislim da malo pravnika danas zna ko je bio Živojin Perić, ali on je jedan od unikuma koji karakteriše tu skupinu koja s pravom može nositi tu atribuciju intelektualaca. On je bio u opoziciji prema Aleksandru Obrenoviću, dakle poslednjem srpskom kralju iz dinastije Obrenović, koji je ubijen u aktu, svi znate, crnorukaške zavere. I Živojin Perić je punih 30 godina, sve do pravne zastare, kao politički protivnik Aleksandra Obrenovića podnosio krivičnu prijavu za njegovo ubistvo protiv crnorukaca. E, to je ono što zaista definiše pojam angažovanosti, pojam društvene svesti i pojam etike, profesionalne i lične, u Platonovom smislu, je l’, težnje ka opštem dobru, a to je da ubistvo ne može biti nekažnjeno. To je jedan od njih koje možete da vidite u ovoj knjizi.

Naravno, oni su različitih ideja, različitog su odnosa prema Jugoslaviji, obliku vladavine, unutrašnjem uređenju, što je potpuno karakteristično za intelektualce, jer su oni u principu kao rogovi u vreći – to je potpuno u redu – i daju taj dinamizam, ili što bi Moren rekao, dijalogiku. Cela evropska civilizacija kojoj mi pripadamo je nastala na toj dijalogici, na neprestanoj kritici Evrope same. Dakle, to je antievropski Evropljanin: kritika Evrope iz same Evrope, u skladu sa evropskim humanizmom. Ali, evo, jednog od njih ću da citiram, prosto zato što mislim da je on na pravi način sublimisao ono što je Jugoslavija u svojoj suštini bila, kao projekat. To je Pero Sljepčević, publicista, pesnik iz Bosne i Hercegovine, koji je 1918. godine rekao: „Nije, po sto puta nije Jugoslavija zemlja. I sutra, kada državne granice opašu sve naše pokrajine, ona je ideal koji će tek trebati stvarati“.

Prema tome, Jugoslavija je bila zadata, ona je bila zadati projekat cele dužine njenog trajanja kroz istoriju, i zapravo nikad nije bila završena, zato što je bila najveći projekat južnoslavenskih naroda. Oni su svi zaista smatrali da je to epohalni uspeh i bili su fascinirani tom promenom koja se dešava. Zato su govorili i o novoj Evropi i novom svetu i društvu nakon Velikog rata, očekujući da će on fundamentalno promeniti svet koji je krvario u rovovima i donio milione mrtvih. Dakle, Jugoslavija je projekt budućnosti, nove budućnosti, humanističkog ideala i zaista, u pravom smislu reči modernizacije koju je nužno zahtevao jugoslavenski prostor.

Peščanik.net, 05.12.2018.

Srodni link: Branka Prpa – Srpski intelektualci i Jugoslavija 1918-1929.

TEMA – JUGOSLAVIJA