Foto: AP/Shen Xiang
Zemlje takozvane grupe BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) danas su tvrda „cigla“ razvoja (brick na engleskom znači „cigla“, ali kolokvijalno i „sjajan momak“). One svojim visokim stopama rasta daju balans svetskoj ekonomiji, nasuprot krizi. Jedne (Brazil i Rusija), svoj nagli napredak zasnivaju na visokim cenama sirovina, druge na tvrdom radu – nižim cenama radne snage (Indija i Kina). Nivo životnog standarda zaposlenih u zemljama BRIK je nejednak, ali generalno nizak u odnosu na svetske standarde. Tempo kojim se ove zemlje razvijaju daje osnova za procenu da će one – kako njihove političke elite i obećavaju – uspeti da u nedalekoj budućnosti pristignu srednje razvijene zemlje, a u ponečem da premaše i najrazvijenije. Valja imati u vidu da su sve ove zemlje doskora bile na mnogo nižem stepenu uslova rada i nagrađivanja, te da spadaju u retku vrstu zemalja koje imaju jasne perspektive. Proces emancipacije radne snage podrazumeva i masovne proteste zaposlenih te da se u borbi za bolje radne i životne uslove formiraju jaki sindikalni pokreti. Bez sumnje je u tom kontekstu najznačajnija Kina, i kao najbrojnija, i kao najveće tržište (druga ekonomija u svetu), i kao zemlja jasne političke orijentacije na jačanje tržišta rada. Nismo skloni da ove zemlje i njihove sisteme nekritički veličamo, ali je za sada sasvim sigurno da one svojim primerom dokazuju nadmoć realne ekonomije nad „kreativnim“ finansijama koje su dovele do krize svetskih razmera.
Kina – Nevidljiva ruka tržišta i vidljiva država
O Kini se danas dosta piše, a zna još uvek nedovoljno, naročito o onome što kineske vlasti ne vole i sprečavaju da se zna – a toga je mnogo. U pitanju je država koja je prihvatila tržišnu privredu, pritom je i dalje ostala jednopartijska sa svim koncima razvoja u rukama te partije. Savesne u proučavanju iskustava drugih i dosledne u svom racionalizmu, političke vlasti su ustanovile da su u novije doba najveće stope rasta u svetu imale zemlje koje su kombinovale totalitarizam i tržišnu privredu: Jugoslavija šezdesetih godina, Čile pod Pinočeom, uz uočavanje da je do ekonomskog sloma došlo u najvećem broju zemalja koje su tranziciju započele haosom prvih koraka demokratije. Stiče se utisak da je kineskom rukovodstvu jasno da je put ka demokratskom društvu neminovan, ali da smatraju da je racionaljnije ići ka tom cilju postepeno. Dakako, njen glavni oslonac je veoma radno i disciplinovano stanovništvo, uz visoki stepen poverenja ljudi da ih rukovodstvo vodi u dobrom pravcu. Štrajkovi i javni protesti najvećim delom su posledica nestrpljenja, želje da se što pre poboljša ekonomski i politički položaj, a manje sklonosti da se ruši sistem i cepa ogromna država.
Sem što je najmnogoljudnija zemlja na svetu, Kina ima i najveći broj sindikalno organizovanog članstva: 123 miliona 2003. godine, 209 miliona 2008. i 311 miliona na početku 2011. godine, što jeste impresivno, ali i malo s obzirom na još milijardu stanovnika od kojih bi bar trećina mogla biti potencijalno članstvo. Preostali deo stanovništva predstavlja ne samo radni potencijal nego i „samozaposlene“, koji se batrgaju da sastave kraj s krajem, kao i nemali deo onih koji su izrabljivani kako se samo u Aziji još može. Naime, preko 5 miliona Kineza radi bukvalno besplatno, najviše u građevinarstvu. Formalno, oni su na probnom radu i poslodavac je obavezan da im obezbedi smeštaj i hranu (i jedno i drugo najčešće na nedostojnom nivou), ali ne i platu. Vrlo mali broj posle tog staža dobija stalni posao, a ostali odlaze da u istom statusu nađu posao drugde. Čak 317 sindikalnih saveza okupljeno je pod kapom Svekineske federacije sindikata, koja je u dobroj meri i danas „produžena ruka partije“. Kina je od 1950. godine članica Međunarodne organizacije rada, svetskih sindikalnih organizacija, prihvatila je gotovo sve svetske standarde odnosa prema radnicima, ali primenjuje ih onoliko koliko rukovodstvo odluči da je moguće.
Tekućim petogodišnjim planom predviđeno je da se minimalna plata udvostruči do 2015. godine, što dakako povlači za sobom i rast ostalih plata. Navikli na uravnilovku, a često i na izrabljivanje, kineski radnici ipak stiču svest o vrednosti svog rada i bune se sve više. Dobrim delom je to uticalo da premijer Ven Điabao svoj poslednji nastup pred skupštinom posveti preokretu u opštoj politici Kine, sa orijentacijom na sporiji rast, uz veću pažnju na kreiranje domaće tražnje i političke stabilnosti. Poseban akcenat stavljen je na ambiciju da juan (renminbi) dobije veći međunarodni značaj. Već za ovu godinu predviđen je rast BDP-a od 7,5 odsto, što je ispod do sada alarmantne zone od 8 odsto. Ambicija je da se inflacija sa 6 svede na 3,5 – 4 odsto. Time se pored ostaloga očuvava i kupovna moć plata. Nasuprot smirivanju rasta, ambicije postaju sve veće i jasnije definisane: smanjenje raubovanja prirodnih bogatstava, smanjenje potrošnje energije, smanjenje zagađivanja… Na socijalnom planu težnja je da se smanje tenzije nastale neobuzdanim rastom, poveća cena rada i da se uvede veći stepen pravednosti u raspodeli bogatstva.
Intenzivno povećanje cene rada i naglo smanjenje profitabilnosti multinacionalnih kompanija čini da one počinju da beže iz Kine u Vijetnam, Indoneziju, Maleziju i Kambodžu, gde se još uvek može proizvoditi na gotovo ropskoj ceni rada. Peking je najavio da će od Japana otkupiti 65 milijardi juana svojih dugova (10,3 milijarde dolara), što je do sada slučaj bez presedana. Poslednjih dana marta Kina je potpisala sa Brazilom, Rusijom, Indijom i Južnom Afrikom poseban ugovor o mogućnosti uzajamnog kreditiranja u juanima – time se redimenzionira uloga dolara i evra, od kojih su svi počeli da zaziru. U tom poduhvatu Kina ima jak oslonac na svojim najvećim u svetu rezervama retkih metala, koje dobijaju sve veći značaj i cenu. Valja imati u vidu da je kineska ekonomija na početku svog pohoda iznosila 5, a sada vredi 50 odsto američke ekomonije. Ven Điabao je svoj poslednji govor pred skupštinom završio rečima: „Stigli smo do ključnog zaokreta. Bez političkih reformi nisu moguće ni ekonomske reforme. Bez ovih drugih nije moguć održivi razvoj, a bez razvoja rizikujemo novu Kulturnu revoluciju“. Kineski premijer ni u svom oproštajnom govoru nije govorio ono šta on misli, nego ono što je CK odlučio da bude rečeno. Čovek mora da im se divi, ali i da strepi.
Brazil – Glad za stručnjacima
U grupi BRIK, Brazil je srazmerno najbogatiji i čini se najperspektivniji. To je velika zemlja, bogata sirovinama, zahuktala u razvoju i prebolelih dečijih bolesti demokratije. Nagli razvoj prouzrokovao je toliku tražnju za stručnjacima, da domaći univerziteti zadovoljavaju jedva polovinu traženog broja. Zato Brazil, sem što stimuliše studije na domaćim univerzitetima, stipendira širokogrudo odlazak studenata na strane univerzitete i kupuje gotove stručnjake iz sveta. Visoko postavljeni uslovi razvoja ne mogu se ostvariti bez visoko kvalifikovane radne snage, pa je „uvoz“ stručnjaka prošle godine porastao za 45 odsto, odnosno za preko 70 hiljada. Najveći broj njih stiže iz Portugala, ali i iz Španije zbog relativne srodnosti jezika. Planirano je da se u razvoj infrastruktura na jugu zemlje uloži 500 milijardi dolara u naredne dve godine, što je dvostruko više od BDP-a Portugala, čija je kolonija Brazil bio. Prošle godine Brazil je preoteo od Britanije šesto mesto u svetu po veličini ukupnog BDP-a. Brazilska Banco Itaù je po kapitalizaciji premašila gigante kakvi su Morgam Stanley ili Goldman Sachs. Uprkos prošlogodišnjem smanjenju rasta sa 7,5 na „samo“ 2,7 odsto, Brazil je sa Kinom i Indijom „lokomotiva“ svetskog razvoja.
I uspešne zemlje imaju svoje probleme, pa je tako velika muka Brazila inflacija od 6,5 odsto prošle godine. Ona utiče na visoke kamatne stope (9,75 pa do 12 odsto), što privlači spekulativni kapital. Priliv kapitala održava nacionalnu monetu (real) visoko u odnosu na dolar, što opet koči izvoz, pa vlada predsednice Dilme Rusev ima „pozitivne“ muke kako da uspostavi ravnotežu. Ovde je u pitanju i delimično nesnalaženje, jer je sadašnja predsednica bila ubeđena da je njen prethodnik Lula sve sredio, pa je njoj dovoljno da uključi „automatskog pilota“ i leti bez većih trzavica. Rast cena sirovina se i dalje nastavlja, a Kina je „pohlepni“ uvoznik brazilske robe. Kafa, voćni sokovi, piletina, soja – produkti prehrambenog sektora, u čemu je Brazil najveći proizvođač u svetu, nadopunjuju se izvozom čelika, bakra i industrijskih proizvoda kao što su automobili, zbog kojih preti raskid ugovora o slobodnoj trgovini sa Meksikom, koji zatrpava brazilsko tržište dampinški jeftinim vozilima.
Ekonomski uspeh Brazila traje neprekidno od 1994. godine, od „Plano Real“ kojim je obuzdana inflacija i počeo napredak na čvrstim osnovama, ali se sučeljava sa korupcijom, kriminalom, endemskom nepismenošću i siromaštvom. U proteklom razdoblju, oko 25 miliona stanovnika prešlo je iz kategorije siromašnih u kategoriju srednje klase. Neprekidno raste potrošnja, ali je sve to nedovoljno da savlada dotadašnju zaostalost i inerciju. Presudno i najintenzivnije razdoblje ekonomskog i socijalnog razvoja nastaje u doba vlade predsednika Lule, od njegovog izbora 2002. do njegovog odlaska sa vlasti 2010. godine. Njegovi planovi socijalnog razvoja „Pomoć porodici“ i „Glad na nuli“ posledica su vere da se ekonomski uspeh ne može graditi bez jasne brige o ravnopravnosti svih građana. S druge strane je Lula, bivši sindikalac, ekonomiju vodio pod jakim uticajem neoliberalne koncepcije bespoštednog sukobljavanja na tržištu. To se pokazalo vrlo efikasnim.
Lula je inače potekao iz okrilja katoličkih sindikata i Radničke partije, koji su tokom njegove vladavine bez odstupnice prihvatili kapitalističke principe. Još sredinom prošlog veka predsednik Getulio Vargas (18 godina na vlasti), uprkos žestokom protežiranju kapitalizma postavio je prve osnove socijalne pravde u Brazilu, pa je zbog toga nazvan „Otac sirotinje“. Njegov „Vargist Model“ je osnova sindikalnog i socijalnog poimanja, na koje se samo nadovezao Lula kada je došao na vlast i obnovio pokret koji je nasledio. A to znači da je postojala samo jedna sindikalna organizacija, da država reguliše položaj i aktivnosti sindikata, pravo sindikata da određuje minimalne plate i da onemogući pojavu konkurencije novih organizacija. Lula je tu zavisnost sindikata doveo do maksimuma i time uspostavio žestoku kontrolu nad mogućim organizovanjem nezadovoljstva radnika. Pod vladavinom njegove naslednice Dilme Rusev sindikati pokušavaju da se osamostale, pa su već januara prošle godine, kao probni balon, proglasili bojkot uvoza sofisticiranog oružja iz Izraela, kao zbog nasilja nad Palestincima, a u stvari zbog straha da bi taj uvoz umanjio poslove brazilske vojne industrije, koja je devedesetih godina doživela pravi kolaps i sada se oporavlja zahvaljujući odluci vlade da investicije u vojnu industriju u narednih pet godina budu oslobođene poreza.
Predsednica Dilma Rusev oseća da mora da obezbedi snažnu podršku sindikata kako bi sprovodila dalje reforme. Situacija se izmenila: Lula je vladao sindikatom, sadašnja predsednica vlada onoliko koliko je sindikat podrži. Ključna mera je povećanje minimalne plate za 11 odsto u 2012. godini, uz obećanje povećanja i prosečne plate, bar za nivo inflacije, koja će, kako Centralna banka tvrdi, biti svedena na 4,5 odsto. Po procenama analitičara, smanjenje stope rasta u Brazilu ne dovodi u sumnju da će ta zemlja ponovo iskočiti u svetski vrh, zahvaljujući bogatstvu sirovinama, stabilnoj politici i velikom rezervoaru radne snage. Zahuktali proces obrazovanja od elementarne pismenosti do najviših kvalifikacija, ubrzano će pripremati radno sposobne ljude da se uključe u proizvodnju.
Indija – Protodemokratija
Za Indiju važi da je najstarija kontinuirana demokratija na svetu. Nastala je navodno 6 vekova pre nove ere kao „sangha“ – zajednica jednakih. Dakle na začetku budizma (koji je više pogled na svet nego religija, jer, pre svega, ne propoveda postojanje Boga) te kao njegova primena u kolektivnim odnosima. Budući da s tim „ko je prvi“ nikada ne izađe na dobro, ja ću preskočiti vreme sve do 1885. godine, kada indijski parlament ne usvaja formalno „Liberty Bill“, ali prihvata suštinu zaštite ljudskih prava izrečenu u njemu. Još je jedan ključni trenutak za Indiju – 1936. godina i osnivački kongres ICLU (Indijske građansko slobodarske unije) i biranje Rabindranat Tagore za njenog predsednika, čime počinje moderno političko doba zemlje. Jedan od argumenata za veru u kontinuitet sa protodemokratijom, oko koje se Indija spori za primat sa prapočecima demokratije u antičkoj Grčkoj, jeste da i jedna i druga nisu važile za sve građane, što se u Indiji, s obzirom na kaste, očuvalo do danas.
Radni odnosi u Indiji precizno su regulisani još od vremena kada je bila britanska kolonija. Zna se sve: radno vreme, plata, godišnji odmori, beneficije za prekovremeni rad i produktivnost… ostaje samo činjenica da malo od toga postoji u praksi. Ogroman broj pretendenata na zaposlenje unosi permanentan strah kod većeg dela zaposlenih da bi mogli ostati bez posla, pa zato uglavnom niko od njih i ne pokušava da koristi ono što mu po zakonu pripada, kao na primer godišnji odmor. S druge strane govoriti o zaposlenima, analizirati njihov položaj daje potpuno nerelevantnu sliku, jer je u Indiji u regularnom radnom odnosu samo 8,6 odsto radno sposobnog stanovništva – oni koji rade u državnoj službi i 7 odsto zaposlenih u velikim kompanijama. Preostalih 84,4 odsto čine: „samozaposleni“ 51 odsto i povremeno zaposleni 33,4 odsto. Taj najveći deo radnog stanovništva, uglavnom obespravljen, broji 422 miliona ljudi, od ukupno 457 miliona onih koje radna evidencija prati. Iz toga proizlazi da klasu povlašćenih ne čine samo: najbogatiji Indus Mukeš Ambani (deveti u svetu sa 20 milijardi USD), Ratan Tata (vlasnik 65 odsto u 9 kompanija, čija poreska prijava za 2011. iznosi 970 miliona USD, dok ga nezavisni indijski izvori procenjuju na bogatstvo od 70 milijardi US) i slični, već oni zajedno sa 32 milona stalno zaposlenih čine klasu koja vlada Indijom. Istovremeno, lakše je ustanoviti koliko tigrova još živi u Indiji nego koliko njenih građana vegetira umesto da živi. Statistike kažu da se broj siromašnih smanjuje po stopi od 7 odsto godišnje i da ima samo 9,4 odsto nezaposlenih.
Indijsko radno zakonodavstvo nastalo je na osnovu „British Raj“ (radž znači pravilo) donetog 1948. godine koje „garantuje“ i za današnje uslove vrlo jasna i široka prava radnika. To pravo predviđa da u kompanijama sa više od 100 zaposlenih, radnici mogu biti otpušteni jedino ako se za to dobije odobrenje od države i automatski ako su osuđeni kao kriminalci. Tim pravom regulisano je precizno čak i na koliko radnika mora da postoji toalet, ali ima i 10 definicija šta podrazumeva reč „plata“. Ako se tome doda da 200 saveznih država ima svoja odvojena zakonodavstva, da postoji čak 311 kategorija minimalne plate, onda je u pitanju s jedne strane apsurdno pravo, koje, sa druge strane, niko ne poštuje, a sa treće strane, sve to se odnosi na samo 15,6 odsto ukupno zaposlenih. Kako kaže Robert Vandersfort, šef ekonomista za Aziju pri Credit Suisse: „Potpuno je nejasno kako Indija može da bude tako uspešna, iako nikada nije prošla kroz bilo kakvu industrijsku revoluciju.“
Rusija – Obećanja, a po neko i ostvareno
Mega država SSSR, samonazvana „Шестая часть суши“ (Šestina površine sveta) koja je proklamovala svu vlast radnicima, a u kojoj su vladali jedino KP i KGB (GPU), ušla je u tranziciju, odnosno počela da se raspada 1985. godine kada je za Generalnog sekretara KP postavljen reformski nastrojen Mihail Gorbačov. Njegovi potezi obezvlašćivanja Partije i Crvene armije, buđenje demokratije pod parolom Glasnost, uz naivno uverenje da je narod uz njega, koštalo ga je kraha pred moćnim savezom politike, policije i kapitala ujedinjenih u osvajanju vlasti. Turbulencije se smiruju i razdoblje „stabilnosti“ počinje tek kada je predsednik Jelcin „abdicirao“ u korist Vladimira Putina 1999. godine. Za šefa svog izbornog štaba 2000. godine Putin postavlja Dimitrija Medvedeva, docenta prava iz Petrograda i člana stafa Gazproma. Njega 2005. godine, tokom svog drugog predsedničkog mandata, Putin protežira za premijera te ovaj biva izabran većinom od 72,28 odsto glasova. Putin postaje „хозяин“ (газда) kome se sve može. Za vreme njegove vlade što kao predsednika, što kao premijera, BDP u Rusiji je porastao za 72 odsto, stopa siromaštva pala za 50 odsto, a prosečna mesečna plata porasla sa 80 na 877 dolara. Njegova energetska politika, istina uz stalni rast cena energenata na svetskom tržištu, učinila je Rusiju ponovo velesilom.
U Rusiji su radnici gotovo automatski sindikalno organizovani. Krovna organizacija je Sveruska kofederacija rada, (VKT) koja je od 1995. godine uključena u Svetsku konfederaciju rada, a država je potpisala sva dokumenta koji se tiču zaštite radničkih prava. Država je VKT ohrabrivala da ulazi u pregovore o ustanovljavanju kolektivnih ugovora sa vlasnicima, ali ju je istovremeno angažovala da sprečava štrajkove, kolektivne proteste i rađanje novih nekontrolisanih sindikata. Naravno da je proces demokratizacije, koji se odvijao odvojeno od želja vlasti, uticao na pad popularnosti tandema Putin – Medvedev, a još više na pad uticaja VKT u njihovoj senci. Taj pad poverenja članstva učinio je VKT slabom u pregovorima sa poslodavcima. Otuda nastaju tendencije nicanja novih „divljih“ sindikata. Međutim, valja malo razgrnuti propagandu da bi se uočilo kako Putin ima još uvek visoko poverenje radnika. Na proteklim izborima jeste dobio manje glasova, ali dovoljno da bude izabran u prvom krugu. Kad pobeđeni ne bi uvek kukali kako su pokradeni na izborima, mogla bi se ozbiljnije shvatati ruska opozicija koja to tvrdi. Činjenica je da su tokom izborne kampanje hiljade radnika izlazile iz fabrika na ulice da bi demonstrirale u korist Putina. Dobrim delom iz straha da bi im pod nekim drugim bilo gore. To je i nama poznati izbor manjeg zla.
Februara 2002. godine donet je Zakon o radu u Rusiji, ali je ostala nesuglasica oko slova zakona i prakse, jer u pitanju je ogromna zemlja u kojoj su, na primer, prosečne plate u Moskvi oko 2.000 dolara, a u Kazanu 400. Normalno radno vreme je 8 sati, radna sedmica 40 sati, a prepreke za prekovremeni rad skoro nepremostive. Razlozi za otpuštanje radnika su u zakonu striktno nabrojani, uz pravo radnika da se obrati sudu ukoliko je zakon povređen. Na početku izborne kampanje duet Putin – Medvedev delovao je skladno obećavajući radnicima još svetliju budućnost. Medvedev je predstavnicima krovne i još pet zvaničnih granskih sindikalnih organizacija obećao da će država indeksirati radničke plate, povećavajući ih. Standard radnika je prioritet vlasti, međutim postoji bojazan da bi ulazak Rusije u STO (Svetsku trgovinsku organizaciju) doveo do navale multinacionalnih kompanija u Rusiju te i do njihovog ignorisanja nacionalnih radnih propisa. Putin je još određeniji: „Rad u Rusiji mora biti bolje plaćen, naročito rad stručnih kadrova… zajedno sa sindikatima moramo ustanoviti koje zakone valja menjati da bi radnici dobili ne samo veće plate nego i više kontrole nad radom kompanije (participacija)… Moramo stvoriti radničku aristokratiju, a to će se postići time što ćemo u razdoblju 2013/18 udvostručiti prosečne plate.“
Valja opet podsetiti da je cinični Čerčil konstatovao da se „samo budala kad dođe na vlast drži svojih predizbornih obećanja.“
****
Pisati o poziciji zaposlenih i sindikata u zemljama BRIK nameće potrebu za izvesnim objašnjenjima. Pre svega, u pitanju su velike i prevelike zemlje u kojima je sve relativno, kako zbog prostranstva, tako i zbog nemogućnosti primene zakonskih propisa u kompanijama koje su dalje od centra, jer državni apart loše funkcioniše. Podaci su krajnje nepouzdani, što se da zaključiti iz mase kontradiktornih brojki o istom pitanju. Na primer, u Rusiji, koja spada u administrativno organizovanije zemlje, podaci o prosečnoj plati kreću se između 640 (mediji) i 1.700 (statistika) dolara. Zato je bilo najuputnije odlučiti se za podatak Sberbank (Štedionice) koja važi za pouzdan izvor. Sindikalne organizacije gotovo u svim tim zemljama nalaze se na prekretnici od državnih štićenika ka stvarno nezavisnim organizacijama koje se bore za prava radnika. Njihova uloga raste iz prostog razloga što savremena ekonomija ne funkcioniše dobro bez njih. Dakako, postoji tendencija da budu manipulisani, pa zato stalno niču novi, sve „nezavisniji“ sindikati u koje se ima više poverenja, bar na početku.
Karakteristično je da su sindikati u zemljama u naglom razvoju inicijatori najvećeg broja bojkota strane robe. U Brazilu pozivaju na bojkot izraelskog oružja i meksičkih automobila, u Rusiji bi da bojkotuju robu iz Belorusije, u Indiji tekstil iz Kine. Samo se u Kini tek bore za pravo na nezavisne sindikate, a kad to postignu verovatno će postati avangarda u bojkotu multinacionalnih kompanija. Ovakvi bojkoti su uvek uvijeni u političke razloge, a pravi razlog je strah od konkurencije jeftinije i kvalitetnije robe koja se uvozi. Ostaje još pitanje da li bi zemlje BRIK mogle da budu samodovoljne u okviru svoje grupe. Iako sve organizovanije međusobno trguju, one su zahvaljujući globalizaciji (kojoj duguju svoj razvoj) postale međuzavisne od razvijenog sveta, pre svega zbog potrebe za visokom tehnologijom, ali i od nerazvijenih zemalja, zbog sirovina. Svet zahvaljujući i njima postaje (ne samo informatičko) Makluanovo „globalno selo“.
Biznis i finansije, broj 86, april 2012.
Peščanik.net, 18.04.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020
