Zamislimo kako odlazim sa detetom u Limanski park u Novom Sadu u kojem je i igralište za decu. Tu su i neki drugi ljudi, a i čovek koji održava i čuva taj prostor. U taj park mnogi dovode i svoje pse i tog dana jedan pas utrčava na igralište. Dete se boji, počinje da plače. Čuvar za početak samo posmatra i ne meša se. Molim vlasnika da odvede psa odatle. On govori da park nije naše vlasništvo, da on ima pravo da šeta svog psa gde hoće. Objašnjavam da je pustio psa na dečje igralište koje ipak nije namenjeno psima.

Što ga lepo ne odvede malo dalje u park? On neće. Pozivam čuvara da odstrani psa sa igrališta, uzrujala sam se, ne znam šta je vlasnik spreman da uradi, a i pas se uznemirio. Čuvar zapoveda vlasniku da ode, ovaj polazi, ali je ljut i glasno negoduje, a u meni u tom trenutku puca struna i uzvikujem, na primer, „klipane, treba sramota da te bude, ponašaš se kao baraba!”.

Zamislimo i epilog: čuvar dečjeg igrališta u Limanskom parku, nakon što je zapisao moje ime i adresu, podnosi prekršajnu prijavu protiv – mene. Zbog remećenja javnog reda i mira, ili vređanja vlasnika psa, a u stvari (to u prijavi ne piše) zato što poznaje vlasnika psa, ili zato što mu se sviđa njegov pas, ili njegov a ne moj nos, šta god.

Neka niko ne postavi u pitanje nijedan detalj iz ove zamišljene priče, jer u zemlji Srbiji je sve postalo moguće, pa i to da policija podnese prekršajnu prijavu protiv Biljane Srbljanović zbog izazivanja nereda na tribini Peščanika održanoj u Pančevu 1. marta 2008. na kojoj je učestvovala kao gošća. Tribinu je prekinulo nekoliko pripadnika udruženja Dveri srpske koji su se, uprkos policijskom obezbeđenju, ušunjali u publiku i u jednom trenutku odlučili da preuzmu reč. Učesnici tribine i publika to nisu hteli da im dozvole. Kako je izgledala borba za verbalnu premoć svako može da vidi na snimku dostupnom na sajtu Peščanika i na Youtubeu. Džaba insinuiranja svih dežurnih i pritajenih mrzitelja BS i „druge Srbije” – BS nije histerisala, nije, rekla bih, bila ni pijana, ni drogirana. Ona je momku iz Dveri rekla da prestane da se ponaša kao baraba, u jednom trenutku ga nazvala klipanom i uzviknula da ga se ne boji i da, ako hoće, dođe da se bije. Publika je upornim glasnim negodovanjem konačno pokrenula prisutne policajce da izvedu ove momke napolje. A Biljani Srbljanović je stigla prekršajna prijava od policije.

Čujem da je Biljana možda imala, a možda i nije imala pravo da u prvi mah, jesenas, reši da se ne odazove pozivu suda da se pojavi na ročištu. Sada slušam da će se, ako joj advokati nisu diletanti, lako osloboditi svake optužbe. Čujem i to da svako ima pravo svakoga zbog svačega da tuži, odnosno protiv svakoga da podnese svaku vrstu prekršajne ili druge prijave – sud je tu da utvrdi činjenice. Čujem i da u malo bolje organizovanim državama ljude od podnošenja kojekakvih prijava najviše odvraćaju drakonske kazne koje im prete u slučaju gubljenja sudskog procesa i protivtužbe. Čujem, dakle, svašta, trošim vreme na prepucavanja – ovaj ima pravo, onaj ima pravo, praktikuje se, ne praktikuje se, tužba-žalba, ići ili ne ići sa Peščanikom u sudnicu, pritiskati sudstvo ili ne…

Prostor za manipulacije i treniranje vijuga u potrazi za pravom strategijom je ogroman – uostalom, to je omiljena igra ne samo političara nego i tzv. javnog mnjenja – a taj privid slobode i poslovične „upućenosti u sve” je tu da zabašuri veliki strah i veliko nepoverenje u pravosudni sistem i policiju. U takvim uslovima, a s obzirom da Biljana Srbljanović u petak ne ide na sud zbog izazivanja nereda nego zbog svojih političkih svetonazora odnosno svega onoga što javno govori, svaka presuda postaje moguća.

Svesna sam da sam upravo napisala nešto što izaziva zluradi osmejak svakoga ko je iole potkovan u pitanjima pravosuđa. Znam da na prekršajnoj prijavi jednostavno nema ni reči o političkim svetonazorima, baš kao što znam da to što meni sve ovo smrdi po „verbalnom deliktu” ništa ne znači kada se prevede na jezik danas važećih pravnih akata. Polazim, možda naivno, i od toga da će Biljana biti oslobođena svake kazne. U tom slučaju je potpuno jasno: cilj ove igre bilo je smaranje protivnika, ućutkivanje, zaplašivanje, sluđivanje. A ako ipak bude kažnjena, onda je još strašnije: ne samo što će morati da plati kaznu ili da odsedi u zatvoru, nego će policija+sudstvo=država pokazati svoje užasno lice.

Prekršajna prijava, ma kako bila obrazložena (videli smo šta se na tribini u Pančevu dogodilo, a otkrila sam vam čak par detalja koje na YuTube ne možete videti), i odluka suda da Biljanu Srbljanović pozove na ročište imale bi bez političke dimenzije manje-više identične temelje kao ona malo verovatna pričica s početka ovog teksta.

Teško je zamisliti da neko piše prekršajnu prijavu protiv onoga ko je digao glas na nepristojnog i nezvanog gosta, bez obzira da li dotični gost može da se pozove na zakonsko pravo da se pojavi na mestu incidenta (jer nije ušao u stan Biljane Srbljanović), kao i na pravo slobode govora. Odnosno, zamislivo je da tako nešto uradi neki zlobnik koji se u zgodnoj prilici dosetio rupe u sistemu – ali šta reći kada to uradi policajac, koji je bio tu da čuva domaćine a ne nezvane goste i koji je verovatno znao da se cela tribina snima i da je sala dupke puna svedoka? Kako se bilo kojim rečnikom naziva takav spoj slobode, bezobzirnosti, loše prikrivene očiglednosti, bezobrazluka, apsurda? Šta je to ako ne sloboda da se politički protivnik uništava na sve načine? Odakle mu ta sloboda?

Mogli bismo da počnemo da povlačimo BS po sudovima, kao što je već povlačimo po medijima, očito računajući sa tim da je ili dovoljno blesava i nevična da sâma posegne za pravosuđem, ili sa tim da na sudovima u Srbiji ne bi imala mnogo uspeha ako bi sama počela da piše prijave i tužbe. Mogli bismo, može nam se. Zurim u to „može nam se”. Pravosudna mašinerija je stavljena u pogon ne zbog bilo kakvog stvarnog prekršaja nego samo zato da slomi energiju i ućutka javnu reč Biljane Srbljanović. Dveri srpske su se na svom sajtu zahvalile policiji i poslenicima pravne države u Srbiji zato što, kažu, znaju „kakvim će sve pritiscima biti izloženi zbog svoje profesionalnosti” itd. Kako uopšte sme tako nešto da „nam se može”?

U pozorištu Srbija odavno je na programu jedna predstava poput nekog reality showa, u kojem je ove nedelje glavna uloga dodeljena Biljani Srbljanović. Neki dežurni kritičar od formata, sve blagonaklono i saosećajno odmahujući glavom, već oštri pero da napiše koji redak o neminovnoj tragediji ove junakinje, uslovljenoj njenim komičnim i histeričnim nesaglasjem sa realnošću. Momci iz Dveri u ovoj predstavi pomereni su u off, a policajac dobija ulogu slučajnog prolaznika-heroja koji nehotice, da ne kažem instiktivno, spasava čast, obraz i ostale bitne karakteristike države Srbije. Može im se, Srbija je njihovo pozorište. A vi? Gledate i ćutite, ili čak možda i tapšete?

 
Borba, 19.05.2009.

Peščanik.net, 20.05.2009.

Leave a Reply