Pre dve godine, kada smo na Slavističkom seminaru u Cirihu radili na novom nastavnom programu, jedan kolega me je iznebuha upitao: „Zar ti zaista pristaješ da govoriš jezik-skraćenicu?“. Reč je o nemačkoj skraćenici BKS, koja je ekvivalent engleskog BCS, a na našem jeziku glasi BHS – bosanski, hrvatski i srpski jezik.

Haški tribunal je skraćenicom BCS prvi stavio tačku na prepucavanja o imenu, tj. imenima ovih jezika, ali nije to uradio iz političkih razloga, kao što se ponekad čuje, nego iz pragmatičnih. U Tribunalu se vrlo brzo shvatilo da nema potrebe angažovati prevodioce za svaki jezik posebno, što je značilo smanjenje troškova, ali i dovelo do kovanja objedinjujuće skraćenice za jezike koji su nasledili srpskohrvatski, odnosno hrvatskosrpski jezik. Redosled slova ne predstavlja opadajuću snagu emocija prema pojedinim jezicima, što neznalice takođe umeju da tvrde, nego jednostavno sledi abecedni red. A čim bude objavljen i novi pravopis crnogorskog jezika, zvaničnog jezika Crne Gore, u skraćenicu će uskočiti i M (odnosno CG), i to tamo gde mu je mesto po abecednom redu.

Haški tribunal i moj kolega pogodili su dvojaku srž problema s kojima se i danas suočava i koje generiše jezička politika u četiri nekadašnje jugoslovenske republike. Naime, čim pređete granice kritičnog područja, vas više ne zanima da li se u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji govori jedan ili 25 jezika, nego vas zanima kako sve te različite jezike da stavite pod jednu praktičnu kapu, a da pri tom poštujete lingviste i zvanične dokumente poput ustava u matičnim zemljama koji insistiraju na razlikama.

Ima nečeg ponižavajućeg u skraćenici koja u najboljem slučaju može biti oznaka, ali ne i ime jezika. Upravo na to je kolega hteo da mi skrene pažnju. Mi smo ipak jedan filološki seminar, rekao je, i ako svi ostali slovenski jezici koji se kod nas uče i izučavaju imaju svoja imena, onda ih u našem programu moraju imati i ovi južnoslovenski jezici. Na mnogim slavističkim katedrama širom sveta očito se razgovaralo o ovom problemu jer je malo seminara koji u nastavnom programu nude kurseve BCS ili BKS jezika. Skraćenice se koriste uglavnom tamo gde je tehnički zgodnije prištedeti nešto prostora. Istovremeno, nepristajanje na skraćenicu rezultiralo je veoma indikativnim šarenilom – malo je seminara u čijim programima ćete naići samo na bosanski, hrvatski ili srpski. Najčešće se u programima nudi kombinacija srpskog i hrvatskog, a koji jezik će stajati na prvom, a koji na drugom mestu u dvojcu razdvojenom kosom crtom ili crticom, ponovo je rezultat logičnosti: na prvo mesto, po pravilu, dolazi maternji jezik lektora.

Otkud uopšte ova potreba za mešanjem, ponovnim spajanjem nečega što je, po lingvistima, konačno i za sva vremena razdvojeno? Pa, i nije uopšte reč o mešanju ili o spajanju. Ono što se u matičnim zemljama ili ne vidi ili se prezentuje kao večiti konflikt splašnjava u inostranstvu (ne samo u Hagu) kao izduvani balon: 50 odsto i više studenata južne slavistike na bilo kojem univerzitetu na Zapadu čine „naša deca“, deca nekadašnjih gastarbajtera, izbeglice i emigranti iz bivše Jugoslavije. Ta deca se sita napričaju i pre nego što dođu na časove jezika-skraćenice. A kada se oni pojave na časovima, onda ovoj drugoj deci koja skraćenicu uče kao strani jezik ništa više ne treba crtati, a pogotovo im je nemoguće prodati priču o nepremostivim razlikama pojedinih slova skraćenice.

Sklonost lingvista da se ponašaju kao čuvari nacionalnog jezičkog blaga razumljiva je, baš kao što se poštuje i naučna preciznost kojom se beleži svaka razlika ili sličnost bilo koja dva jezika. Ipak, kao što je odluka o usvajanju imena srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski bila politička, tako je i čin mrvljenja gorostasnog konstrukta na četiri standardna jezika tek razumljiva posledica političkih zbivanja. Samo zamislite to Sarajevo gde bi se danas govorio srpskohrvatski jezik! I što smo dalje od ratnog vihora devedesetih godina, to je na Zapadu zamornija i dosadnija svaka usijana rasprava o tome. Daleko je zanimljivije porediti ove bivše varijante jednog standarda i proveriti da li neko ko, na primer, uči srpski može danas da pročita hrvatske novine, hrvatski roman, ili da se snađe u Zagrebu.

Treba dodati da ovo zapadnjačko insistiranje na sličnostima nema veze s loše prikrivenim srpskim hegemonizmom pod plaštom nekakvog „jugoslovenskog i srpskohrvatskog nasleđa“. Sve sličnosti i razlike vidljive su kako u praksi tako i na papiru, s tim što najkasnije kada pređete granicu svoje Bosne, Crne Gore, Hrvatske ili Srbije samo uz tešku muku možete ignorisati zdravorazumski zaključak da dokle god se držite standarnih jezika i ne govorite ili ne slušate dijalekt sličnosti odnose ubedljivu pobedu nad razlikama. Upravo zato je u inostranstvu moguće ove jezike gurnuti u jednu skraćenicu i jedan nastavni predmet.

Smešna strana naših jezičkih politika pokazuje se najjasnije kod prevoda. Činjenica da je skraćenica BCS rođena baš zbog prevođenja i baš u Hagu baca tragikomično svetlo na sve nas. Ima li nekoga da se ne seća Jergovićevog teksta o zagrebačkoj premijeri srpskog filma „Rane“ 1999. godine? Podsetiću vas: Vežite se, polećemo“, kaže lik s filmskog platna, a ispod piše:Vežite se, polijećemo“. Baš tako. Onda se na platnu pojavi latinični natpis „Beograd, jesen 1991“, a ispod njega nam latinični titl objašnjava: „Beograd, jesen 1991“. U kinu ludilo. Smijeh, suze radosnice i oduševljeno pljeskanje po koljenima, a još nije prošla ni prva minuta filma. Nema zbora, ovo je valjda najluđe filmsko ostvarenje u povijesti filma, usporedivo možda tek s otvaranjima filmova iz američke nijeme komedije. 

Samo pripazite, ako ste se upravo nasmejali ludim Hrvatima, grešite. U pisanim medijima na celom području famoznog BCS uvrežilo se prevođenje s jezika na jezik, pa tako i kod nas, recimo, hrvatski predsednik Mesić ne govori hrvatski nego srpski. Evo nasumično odabrane prošlogodišnje vesti na B92, u kojoj Mesić na čistom srpskom kaže: „Zna se ko je bio agresor i ko je počinio najveće zločine, a zna se da je Miloševićev režim imao ratni plan za uzimanje tuđih teritorija i proterivanje nesrpskog stanovništva s njega kako bi bio etnički čist“.

Čekajući četvrto slovo skraćenice kao kofu vode koja će najzad ugasiti vatru rasprava o nazivima ovih „naših“ jezika, posmatrajući to jezikoslovno zamešateljstvo sa izvesne distance, ceri nam se u lice BCMS kao logična posledica cepanja. Ona je pravi odraz realnosti: bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski nisu i jesu jedan jezik, sve zavisi od aršina kojima merimo. Kako u nauci, politici i prevodilaštvu, tako i u životu.

 
Autorka je lektorka za srpski/hrvatski/bosanski jezik na Univerzitetu u Cirihu.

Borba, 09.03.2009.

Peščanik.net, 10.03.2009.

Leave a Reply