Nobelova nagrada za književnost, ove godine dodeljena rumunsko-nemačkoj književnici Herti Miler, već dugo izaziva oprečne reakcije.  Mišljenja se razilaze ne samo u pogledu književnih kvaliteta opusa mnogih laureata, nego i po pitanju vanknjiževnih kriterijuma koji prilikom odlučivanja očigledno igraju sve značajniju ulogu.

Još osamdesetih godina – otkako je 1982. Gabriel Garsija Markes, prijatelj Fidela Kastra, postao nobelovac – nagovešteno je  da je Komitet za dodelu Nobelove nagrade „skrenuo ulevo“. A najkasnije nakon što je 1998. nagradu dobio portugalski pisac i istaknuti član Komunističke partije Portugalije Žoze Saramago i sledeće godine nemački levičar Ginter Gras, nije o tome više bilo nikakvih dilema. Odnosno, postalo je jasno da književnici bez opipljivog društvenog angažmana – bio on strogo govoreći politički, kao kod Saramaga i Grasa, ili u najširem smislu reči emancipatorski, kao kod kontroverzne austrijske književnice Elfride Jelinek – nemaju dobre izglede da dobiju ovo književno priznanje.

Glasine o zaobilaženju američkih autora poput Filipa Rota, Džona Apdajka, Dona Delila, Tomasa Pinčona i poslednjih godina čak Boba Dilana „materijalizovane“ su prošlogodišnjim skandaloznim izjavama sekretara Akademije, profesora Horasa Engdala, o navodnom provincijalizmu američke književnosti. Evropa je i dalje centar književnog sveta, dok je američka književnost suviše izolovana, okrenuta sebi i podložna uticajima masovne kulture – imali smo čast čuti od profesora Engdala. Novi sekretar Akademije i portparol žirija za dodelu Nobelove nagrade, Peter Englund, izneo je pre nekoliko dana upravo suprotne stavove od svog prethodnika, rekavši otvoreno da je Komitet suviše evrocentričan, no to očigledno nije povećalo šanse američkih kandidata da dobiju nagradu.

Ako je, dakle, žiri evrocentričan, on nikako nije i konzervativan, iako mu se u neznanju često prišiva upravo taj epitet. U najboljem slučaju moguće mu je prebaciti osetnu sklonost književnicima koje uz književni talenat – sporan ili nesporan – krasi pomenuti angažman, koji, kao u slučaju Herte Miler, ponekada doslovno znači da pisanjem književnosti do te mere možete da ugrozite represivni režim da vam se život pretvori u nošenje glave u torbi.

Herta Miler, Nemica rođena 1953. u Rumuniji, cenzurisana i zabranjivana autorka, praćena uvek budnim okom rumunskog Velikog brata, prebegla je 1987. godine u Nemačku. Devetesete su godine njenog književnog uspona. Autobiografijom obojena proza – upečatljive stranice na kojima sentimentalnost i patetika nisu dobile pravo boravka, nego ih ispisuje hroničarska ruka kojoj je naizgled tek do dokumenta, do svedočanstva, pa joj je stil zato i distanciran, mestimice suvoparan, a mestimice protkan živopisnim naturalizmom – našla je brzo svoj krug čitalaca u Nemačkoj. Nema spora da je formiranju tog kruga doprinelo kako strašno iskustvo pod komunističkim režimom Čaušeskua i njegovom obaveštajnom službom, tako i činjenica da je Herta Miler rumunska Nemica.  Međutim, upravo devedesete godine značile su i širenje čitalačkog kruga na ljude sa još jednim specifičnim iskustvom – iskustvom napuštanja bivših socijalističkih zemalja i dolaska na Zapad. Nakon prvog  tihog uspeha zbirke priča „Duboko dole“ (Niederungen, 1988), pažnju ove specifične čitalačke publike skrenula je pre svega zbirka eseja „Glad i svila“ (Hunger und Seide, 1995), koja je istovremeno značila i ulazak na velika vrata u nemački akademski književni svet.

„Stranac“, kaže Herta Miler u uvodnom eseju ove zbirke, je „zbirna imenica za sve one koji su odnekuda došli u ovu zemlju. Svaki od njih ima, u pretnji i siromaštvu svoje zemlje koje je bilo hiljadostruko i isto za sve, i onu samo svoju priču. Kada napusti svoju zemlju, biografija je njegov najsigurniji i najlomljiviji posed.“ No, već na državnoj granici ta samo svoja priča biva prisiljena da se uglavi u novi već pripremljeni obrazac. Kada se na nemačkoj granici pojavi stranac koji je za nevolju i Nemac, onda to ume ovako da izgleda: „To što sam 1987. prilikom izlaganja svoje biografije govorila o rumunskoj diktaturi činilo je nemačke službenike nervoznim. Ja sam iz političkih razloga pobegla od diktature, a nemački službenici su hteli da čuju nešto o mom nemačkom poreklu. Kada sam na pitanje da li bih bila proganjana i da sam se isto ponašala, a bila Rumunka, odgovorila potvrdno, službenik me je poslao u policiju. Konstatovao je: ili Nemica, ili politički proganjana. Za oba slučaja nema odštampanog formulara.“

Književno delo Herte Miler svakako može da se razume kao pokušaj stvaranja formulara u kojem bi bilo dovoljno mesta za biografije koje se sele iz sveta u svet – poslednji takav pokušaj je i njen ovogodišnji roman “Ljuljaška disanja” (Atemschaukel), u čijoj potki je biografija njene majke, deportovane posle Drugog svetskog rata iz Transilvanije u sovjetski radni logor. Ova književnost, upravo zbog nefingiranog dodira sa oporom realnošću i upornog, pa zato povremeno i zamornog govora o diktaturama i stranstvovanju, kao i zbog puke činjenice da je autorka, ako izuzmemo Rumuniju, uglavnom nepoznata čitaocima van nemačkog govornog područja, ostaje u senci opusa „velikih pripovedača“ poput Amosa Oza, kultnih autora kao što je Filip Rot ili miljenika filoloških katedri Tomasa Pinčona. S druge strane, obrazloženju Petera Englunda nema šta da se zameri: Herta Miler piše iskreno i sa neverovatnim intenzitetom, ona preciznošću svoje poezije i realističnošću proze ocrtava predele beskućništva.

Nemačka je oduševljena. Istina je da je Ginter Gras izjavio da je Amos Oz bio njegov intimni kandidat, ali pohvala umeća Herte Miler nije izostala. Marsel Rajh-Ranicki, čuveni i kontroverzni nemački književni kritičar, koji je onomad pred televizijskim kamerama pocepao Grasov roman „Široko polje“, odbio je, međutim, da prokomentariše ovu nagradu – „Neću da govorim o Herti Miler. Adieu“, bilo je sve što je rekao u telefonsku slušalicu. Rumunski književni svet reaguje uglavnom veoma pozitivno, a za bečku ARD televiziju oglasila se čak i jedna službenica rumunske državne bezbednosti, rekavši: „Ona nije bilo kakva književnica, nego militantna književnica. Njeno iskustvo je duboko ukorenjeno u našoj istoriji.“

Igra se nastavlja. Ukoliko smena na mestu sekretara Švedske akademije znači konačno otvaranje ka američkom književnom stvaralaštvu, moglo bi se očekivati da neki od navedenih američkih autora konačno dobije nagradu. Naravno, u tom slučaju bi Amos Oz ostao u ulozi večitog mladoženje Komiteta, a kao novi pratilac bi, pored preostalih Amerikanaca (i severnih i južnih), mogao polako da mu se pridruži i Haruki Murakami. No, pitanje je, naravno, i šta će iznedriti snažan izdavački lobi koji ima ogroman uticaj na odluke žirija.

Mi nemamo čemu da se nadamo. Kad je počelo da se šuška o Kišu, Kiš je umro. Kad je počelo da se šuška o Pavićevom „Hazarskom rečniku“, Pavić je pokazao svoje politički neprihvatljivo lice, a počeo je i sve lošije da piše. Naravno da ima pisaca i posle Kiša, a pogotovo boljih od Pavića, no za slavljenog i osporavanog Nobela potrebno je očigledno još mnogo, mnogo više.

 
Peščanik.net, 10.10.2009.

Srodni link: