NG, foto: Karla Gachet, Ivan Kashinsky http://bit.ly/YdJMHo

Buzesku je danas već slavno romsko selo, na sedamdesetak km od Bukurešta. O njemu je pisao National Geographic, mnogi fotografi su slikali arhitekturu, spoljašnju i unutrašnju, i stanovnike sela, uglavnom babe, dede, decu i pokoju suprugu: muška populacija sela je najveći deo vremena izvan, na poslu. Najunosniji posao stanovnika Buzeskua je otpadni metal. Buzesku je fenomen arhitekture i socijalnog uređenja bez državnog nadzora, ali sa jasnim uzorima: Romi iz Buzeskua okreću svetu ludačkog luksuza današnjice ogledalo, i svima postavljaju pitanje o tome čemu nas taj svet uči, i kakvo znanje i kulturne potrebe proizvodi. Tip mogućnog uzorka: Cecina vila na Kipru. U Rumuniji o tome selu govore samo sa prezirom. Pre svega, nije stereotipski očekivano da su Romi bogati, još manje da brinu za sedentarne vrednosti. To je svet postavljen na glavu, i zato je Buzesku prezreni prostor kiča – i sasvim izvesno rasizma. U ovakvoj okolini, sa ulicama oivičenim i ponegde popločanim dragocenim keramičkim pločicama po kojima klize mercedesei, teško je zamisliti uobičajeni napad na selo sa batinama i podmetnutim vatrama (mađarske paralele) ili bacanjem bombi u romske kućice (slovenačke paralele). Teže prolaze i stereotipske optužbe za krađu, napad na “nas” i slične akcije koje izazivaju narogušene “civilne inicijative” za getoiziranje Roma: ovim Romima se ništa od toga ne može logično pripisati, pa je zato omiljena naracija tipa zavere – veliki, tajkunski i mafijski romski projekti, romska kriminalna internacionala i slično.

Buzesku živi paralelno sa svetom, koji je prema selu i njegovim stanovnicima izrazito neprijateljski. To objašnjava osnovu, odnosno uzroke pravljenja ovakvog naselja. U rizičnom i opasnom poslu skupljanja metalnih otpadaka, često povezanog sa krađom, recimo dragocenog bakra, muškarci u zajednici su glavni radnici. Stalno naselje za ostale iz romske grupe je skoro neophodno; sa povećanjem ekonomske moći ono postaje ne samo sklonište, nego i reprezentativni prostor. Skupljači metala su izvrsni rukotvorci – to je osnova njihovoga posla. Zato u izgradnji domova i infrastrukture vidimo ne samo materijalno dostignuće, nego i radost pokazivanja, i izražavanja nečega višeg – moći, identiteta, samopotvrde u svome društvu. Ili, kako kaže Mariana Celac, koja proučava Buzesku, reč je zapravo o umetnosti, koju treba prepoznati, analizirati i oceniti. U njoj se kriju neočekivane nove sposobnosti i veštine, od zidanja sa planiranjem, do tesanja drveta i kamena i neverovatne veštine umetničkog rada sa metalima. Romi naprosto pokazuju da mogu što i svi drugi, ali veće, bolje i lepše. Funkcionalnost prostora nije ista – često se kuva u letnjoj kuhinji izvan kuće, mesta druženja su drugačija od standardnih i važećih u “normalnom” svetu.

Buzesku, kada se vide fotografije, pre svega izaziva smeh. Pre nego što sebi damo kompliment da je to zato što smo superiornog obrazovanja i ukusa, možda nije loše podsetiti se da umetnost – bar u dalekoj prošlosti – ima i ulogu izazivanja zadovoljstva. Za sve nas koji sa dubokim izrazom razumevanja i glađenja brade kružimo oko inače savršeno nerazumljivog umetničkog dela, koje nam ne šalje baš nikakvu poruku (i to je najveći izvor divljenja), ili isto tako ozbiljno gledamo skupo plaćene akcije Marine Abramović, smeh kao odgovor na umetničko delo više ne postoji. Ne sećam se da sam ikada u muzejima videla ljude koji se smeju, a i sama sam imala probleme sa okolinom kada sam se smejala pred slikom kakvog maniriste, ili pred lošim crtežima na antičkoj vazi. Buzesku nas vraća u doba drugačijeg odnosa prema umetnosti. Značenja koja arhitektura sela sa ne više od pet hiljada stanovnika daje su bezbrojna: prvo, Buzesku podrazumeva mirnodopski život za duže vremena, i kao takav bi morao biti pohvaljen i potpomognut na državnom i evropskom nivou; drugo, Buzesku izaziva evropsku kulturnu percepciju da istraži poreklo slika i vrednosti koje su Romi izmislili, oslanjanjći se na neko znanje i na neke slike. Kuće koje variraju od kolonijalne arhitekture, do orijentalizirajuće, kićenije mediteranske, neo-klasicističke, kuće-ogledala, kružna stepeništa i kule francuske renesanse – sve to pokazuje uzore koji nisu depresivni, ne podsećaju na sever, ne podrazumevaju maglu, i najbolje deluju u sunčevoj svetlosti. Drugim rečima, odudaraju od preporuka da se bogataši ne pokazuju, da se čuvaju i ne dozvoljavaju kontakt sa drugima putem ograda, zaštićenih naselja sa stražarima i tome slično. Kuće u Buzesku su tesno građene jedna do druge, sa jedva metarskim prolazom, komšije gledaju jedni drugima kroz prozore. Urbana organizacija naselja je besprekorna – pravougaona kao rimski vojnički logor, kastrum. Između grada i preko ulica vise uglavnom improvizovani kablovi, ali zato krovove krase moćne trospratne satelitske antene. U Buzesku prave živosti na ulicama nema, jer naprosto nema dovoljno stanovnika ni uličnih poslova. Ali intimnost sa reprezentativnom arhitekturom je tu. Uostalom koja je bitna razlika u želji za pokazivanjem kolektiva između novih skopskih spomenika i Buzeskua? Jedino u tome što je Buzesku spontan i simpatičan, i što iza njega ne stoje ni vlast ni represivni aparat…

Na Balkanu se posvuda nalaze spomenici slične “spontane” arhitekture, ne nužno povezani sa romskom kulturom. Od Slovenije, gde se nađe poneki zamak u tirolsko-toskanskom stilu, preko monumentalnih grobalja Srbije, pa sve do Grčke, gde je ekscentrična arhitektura često izraz samosvesne sirotinje, a ne povećane ekonomske moći. Lep primer je, recimo, danas već slavna crkva Svete Fotine kod Mantineje na Peloponezu, sastavljena, potpuno nelogično, od elemenata svih arhitektura koje su se mogle naći u grčkoj prošlosti, od minojske do vizantinske. Ovaj primer haosa u glavi i nacionalne pretencioznosti sam videla samo dve godine posle njene izgradnje, 1974: naknadno je još dograđivana. Bio je hladan novembarski dan sa vetrom, i nismo se mogli zaustaviti u smejanju još čitav sat, premda smo se smrzavali. No, za potporu teze o umetnosti Buzeskua, i smehu kao dozvoljenom pratiocu umetničkog dela, dodajem još samo da Buzesku nije nacionalni projekt, da ne priziva ni romski ni neki drugi kolektivni identitet, već samo ponos i zadovoljstvo jedne društvene grupe, koja je daleko od vlasti i ugleda. Buzesku je veliki evropski spomenik subkulture.

Premda namenjen miru i zapravo konzervativnom načinu porodičnog života, Buzesku stalno izaziva zlobne i ponekad preteće komentare. Iza njih se nedvosmisleno skriva zavist prema grupi koja je uspešno nadvladala krizu i u njoj našla mogućnosti preživljavanja, prema visokoj profesionalnoj spremnosti grupe, prema njenoj samosvesti i prema ljudima koji mogu da budu posvuda, od socijalne i kulturne periferije do niša koje sami grade. Obilazak romskih naselja u Sloveniji – recimo Kerinog Grma – bi lokalnom stanovništvu dao već osnovne pojmove o arhitekturnom snalaženju, i o želji za lepotom i udobnošću, odnosno srećom. Potrebna je samo dobra volja i prestanak izolacije.

Peščanik.net, 04.09.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)