Nema nazad, nazad je Ćacilend.
(transparent u Čačku)
Pobuna studenata, učenika i prosvetnih radnika traje već mesecima. To je pobuna bez vođa i portparola, pobuna koja, kako se čini, ne voli mnogo da odgovara na postavljena pitanja. Ona najviše liči na ritualno kolektivno oslobađanje od višegodišnjih stega, a kao gorivo koristi nagomilano nezadovoljstvo velikog dela stanovništva, koje se čini prilično neiscrpnim. A kako i ne bi, kad su se muka i očaj gomilali decenijama. Kako se pobuna slabo izjašnjava, osim pesmom, ritualima međusobnog dočekivanja i hiljadama transparenata – izložena je različitim političkim tumačenjima. To je pomalo uzaludan posao, jer se i ne radi o pobuni sa bilo kakvim direktnim političkim ciljem, već pre o pokušaju uspostavljanja jednog novog „društvenog ugovora“ zasnovanog na eksplicitno izraženim vrednostima.
Cilj ove pobune kao da je da na svoju stranu privuče baš svakog poštenog, radnog i neukaljanog člana društva, te da sve građane okupi oko vrednosti Slobode, Pravde i Jednakosti uz poštovanje svake individue, te po tom pitanju ostvari što širi društveni konsenzus. Ona je nenasilna i njeni rituali slave život u slobodi. Komunikacija se ovde vodi na emotivnom nivou, nivou kolektivnih emocija mase, pa takva pobuna ne može biti u pravom smislu politički artikulisana, kako neki od nje zahtevaju. Njena snaga se baš i sastoji u toj pitijskoj neodređenosti u koju se svako dobronameran može uklopiti.
Društvene grupe mogu da ruše ili preuzimaju vlast samo preko političkih organizacija koje ih predstavljaju, koje su njihov politički izraz. Samim tim, jasno je da je problem ovde isključivo u političkoj sferi, a pobuni, studentima, prosvetnim radnicima, srednjoškolcima, kao i građanima koji ih podržavaju i vole – baš ništa ne fali. Oni su svoj deo pogodbe više nego odradili. Prepešačili su celu zemlju, i šire, podigli i poslednje selo na mapi Srbije i izazvali proteste u preko 300 naseljenih mesta. Radi se o postignuću bez presedana. Uspeli su ne samo da pomire, kako kažu Čačak i Užice, već i da potpuno transformišu odnose većinskog naroda sa Bošnjacima u Sandžaku koji su, kao što znamo, opterećeni teškim i traumatičnim događajima iz prošlosti, te da pod jednu kapu stave i hrišćane i muslimane i ateiste, za šta se može reći da je epohalno dostignuće za naše društvo, pa i za ceo Balkan, ako ne i čitavu današnju Evropu.
Studenti i građani su uspeli da potpuno delegitimizuju vlast na svaki mogući način, ogole je, ismeju i izvrgnu ruglu. SNS-u, i samom Vučiću, danas se zviždi od Miločaja do Kovačice, od Zaječara do Bogatića i od Niša do Subotice. Građani jasno poručuju da im se ova vlast smučila i da jedva čekaju da je se kurtališu. Srbija je po evropskim merilima siromašna i zaostala zemlja, ali je njeno stanovništvo razvilo jedinstvenu i sofisticiranu kulturu nenasilnog i miroljubivog uličnog protesta, koja je za divljenje.
Malo je reći da su studenti opozicionim partijama servirali politički poklon kakav se retko dobija. Sve što ovi treba da urade je ono što bi i inače trebalo da bude njihov normalan politički posao za koji su plaćeni iz budžeta. Bili su satanizovani – jesu, bili su pod medijskom blokadom – jesu, ali nejasno je šta ih sad sprečava da konačno preduzmu korake da smene ovu vlast.
Da li prskanje suzavcem i protivpožarnim aparatima u skupštini pomaže ili ne, procenite sami, ali kakav god da je nečiji stav po tom pitanju, političko delovanje ne može biti svedeno samo na taj jedan jedini čin koji zapravo i ne sadrži nikakvu raspoznatljivu političku poruku. Ideja prelazne, politički neutralne vlade sa kojom su potom izašli jeste bio dobronameran, pomirljiv i konstruktivan predlog, ali je imao važnu manu, a to je da nije bilo ni najmanje šanse da se tako nešto ikada dogodi. A i da se dogodilo, da li bi oni na te slobodne i poštene izbore opet izašli u pet kolona koje jedna drugoj podmeću nogu, ili bi se nešto promenilo? Nažalost, nema ama baš nijedne indicije da bi bilo tako.
Problem sa opozicionim partijama je u tome što one uopšte nisu spremne na političku borbu, ni idejno ni organizaciono i pritom apsolutno ništa ne čine da to promene. Građani Srbije već nedeljama pokazuju zavidnu žrtvu, nesebičnost i zajedništvo, uz uzorno međusobno poštovanje. Opozicija baš ništa od toga. I zato kada govorimo o nedostatku tzv. „političke artikulacije“, zapravo pogrešno označavamo nešto što bi najblaže rečeno moglo da se nazove potpunom katatonijom političkih partija u Srbiji.
***
I tako, dok mi demonstriramo vođa, šef, Aca Srbin, Nepomenik, Hulja – zovite ga kako god – ostao je sam da se bavi politikom i da vlada, iako je doživeo politički strmoglav kakav nije zabeležen u novijoj političkoj istoriji. Profesori i đaci su matirali velemajstora u tri poteza. On to ne želi da prihvati i sada poziva na nasilje računajući da radikali u njemu plivaju kao riba u vodi, verovatno sustignut žalom za onim „pendrekom spasa“ sa početka ove priče. O tome svedoči napad na demonstrante 15. marta, kao i njegova nova vlada koja je nastavak politike crvenog srednjeg prsta kojeg je crtao po školskim dvorištima. Uostalom, kako drugačije protumačiti postavljanje baš prof. dr Dejana Vuka Stankovića za ministra prosvete. Aleksandar Vučić nikada neće odstupiti, nikada neće popustiti i nikada se neće predati. On može biti poražen samo u bespoštednoj političkoj borbi, uz malo pravila i bez milosti. Samim tim, svilene ideje poput prelazne vlade nemaju nikakve šanse da postignu bilo šta i zapravo su kontraproduktivne, pokazuju slabost i odsustvo lucidnosti.
Iako Predsednik i dalje nedvosmisleno dominira nad svojim opozicionim konkurentima u političkoj sferi, po njega je zabrinjavajuće da već mesecima ne uspeva da postigne makar privid političke stabilnosti u zemlji. Štaviše, nekako se nameće utisak da se Srbija zauvek promenila, oslobodila i da povratka na staro više nema. Ako gaji iluzije da će represijom, kažnjavanjem profesora i đaka ponovo postići stabilnost, brzo će se uveriti da je to samo fatamorgana, pipe dream. Jer autokrate ne vladaju represijom, već samopotčinjavanjem građana koji se dobrovoljno odriču slobode, neki zato što misle da baš tako treba, a drugi iz slabosti i apatije.
SNS nije došao silom na vlast, već na izborima, slobodnom voljom građana i nemojmo zaboraviti da radikalima nikada nije nedostajalo birača, te da su za vreme vladavine DOS-a pojedinačno bili najveća partija. Zato Vučića boli ovaj preokret u biračkom telu i čini se da čak i ako posegne za represijom, političku podršku, da ne kažem ljubav, koju je imao više nikada neće povratiti. I tu pomalo deli sudbinu Slobodana Miloševića, koji je okrutnom represijom prema istom tom protivniku, a to je Univerzitet, popločao svoj put u haški zatvor. Izgleda da najbolji učenik svih političkih veština nije savladao onu možda ključnu – veštinu prihvatanja poraza. (Iako je jedan od njegovih mnogih, eklektičnih uzora Milo Đukanović nedavno pokazao kako se to radi, na svoj uobičajeno briljantan, dostojanstven i gospodstveni način.)
Nestabilnost i nered uvek nekoga košta, i to dosta novca, a to su po pravilu upravo oni kojima je novac najmanje potreban jer ga najviše imaju. To su takođe oni koji za zastoje u protoku novca imaju najmanje razumevanja. Siromašni nastavnici i učitelji su izabrali ta zanimanja jer im novac nije najvažniji u životu, već ljubav prema poslu, solidarnost, znanje i zahvalnost njihovih učenika. Sa kapitalistima, domaćim i stranim, stvar je drugačija i oni sigurno već postaju nestrpljivi pitajući se da li je njihov partner još uvek pouzdan i da li će ikada više biti u stanju da isporuči bilo šta, s obzirom da više ne može ni štand na pijaci da postavi, a kamoli da recimo nekome obezbedi da prekopa pola Srbije, opere milijardu-dve prljavih para kroz neki državni projekat ili posisa lovu iz budžeta. To se sada čini dosta neizvesnim i ne bi bilo iznenađujuće da ta gospoda biznismeni polako vrše neki preliminarni kasting za novog, ovaj put boljeg, demokratskijeg vođu. Koliko je toj grupaciji stalo do Slobode, Pravde i Jednakosti pametnom ne treba da se objašnjava.
***
I tek tu zapravo dolazimo do pitanja „političke artikulacije“, a u stvari političke borbe za bolje sutra i za neku novu, bolju Srbiju. Da bismo u toj borbi pobedili moramo da se vratimo političkim sredstvima, istim onim koja su nam bojkotaši i propovednici antipolitike svojski ogadili, proglašavajući svaku politiku izdajom, propovedajući neko evazivno čistunstvo. Neki su to radili po zadatku, neki jer su više voleli da budu u pravu nego slobodni, a neki jer im je to davalo idealan alibi za nesposobnost i poraze. Rezultat je bio da mi, građani Srbije, nikada nismo uspeli da SNS-u pružimo neki politički otpor koji bi organizaciono i intelektualno bio dostojan nas samih, sa možda jednim izuzetkom, a to je bila koalicija Srbija protiv nasilja, koja je nastala iz jednog drugog pokolja i za koju su se naravno razne snage potrudile da je što pre, i brže bolje, rasture.
Zato je, po svoj prilici, stvaranje jednog novog političkog subjekta direktno proisteklog iz ove pobune, koji će krenuti u smenjivanje postojeće vlasti – neminovnost i svest o toj neminovnosti sasvim prirodno raste, jer su nam svi drugi putevi zatvoreni, a nazad se ne može. Sasvim je sigurno da univerziteti, profesori i studenti, prosveta u celini, jedini mogu da iznesu tu borbu, naravno uz pomoć svih koji ih prate i podržavaju: roditelja, komšija, opštinskih zborova, bajkera i veterana – cele nepregledne mreže solidarnosti koja se istkala za ovih pet meseci.
Takođe mora da se kaže da su izbori bili i ostali jedini civilizovani put, ne samo za smenjivanje vlasti, već i za dolazak na vlast, što je daleko važnije. To je jedini način da se dobije mandat od građana, nosilaca suvereniteta za bilo šta, jedini način da se vlast vrši na legitiman način. Sa Vučićem građani nikada neće biti ravnopravni, ali je to nešto što znamo odavno, i to se nikada neće promeniti. Ali ako smo mogli da preplavimo ulice, zašto ne bismo mogli da preplavimo i birališta, i ako smo mogli da stignemo do svakog sela, zašto ne bismo mogli i da postavimo kontrolore svuda gde je to potrebno i prebrojimo svaki glas koji se nađe u kutiji.
Pitanje političke platforme je ključno za ovaj poduhvat. Ona bi morala da izražava društveni konsenzus o ključnim pitanjima, kratki inkluzivni manifest pod koji možemo da stanemo svi mi koji želimo promene a to je, ubeđen sam, velika većina građana Srbije. Svako demokratsko društvo počiva na konsenzusu o samim temeljima zajednice, a to zapravo nikada nije postignuto u Srbiji. Vladavina prava, sloboda govora, sloboda političkog organizovanja nisu ni levo ni desno već predstavljaju osnovne društvene vrednosti, okvir koji moraju da prihvate svi. Zato možda ovu borbu i nisu mogle da iznesu postojeće političke partije, već će to biti u stanju da uradi samo široki društveni pokret koji bi celu zajednicu, jednim zamahom, podigao za jedan ili možda čak dva stepenika na civilizacijskoj lestvici, praktično preko noći.
Pitanje skidanja SNS-a sa vlasti je postalo pitanje prostog preživljavanja i mesta za predomišljanje više nema. Vreme je za veru u sebe i svoje sugrađane, prijatelje, komšije. Takođe je vreme za zajedništvo i solidarnost, kako bismo mu ukrali ideju i ostvarili naš „kvantni skok“ – skok među civilizovane narode i u uređeno društvo.
Peščanik.net, 29.04.2025.
NADSTREŠNICA