Teško je reći kada je tačno košarka preuzela primat od fudbala. Moje prvo košarkaško sećanje je Nikola Plećaš koji puca slobodna bacanja protiv Amerikanaca (tada još isključivo amatera, profesionalci su živeli u svom svetu) na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. kada je sve već bilo gotovo i kada je bilo jasno da smo po prvi put postali prvaci sveta u košarci.
U to doba, međutim, košarkaška „imperija zla“ nisu bili Amerikanci, već Sovjetski Savez, nepobediva gvozdena mašina bez emocija koja je vladala amaterskom košarkom. Naš rivalitet sa SSSR-om je naravno imao i politički, ideološki kontekst i tokom dugih godina Jugoslavija je bila samo nejaki pretendent koji je u odlučujućim momentima bivao skršen i poražen od strane Velikog brata.
Jugoslovenska košarka, zahvaljujući pre svega geniju profesora Aleksandra Nikolića, bila je ne samo ideološki antipod SSSR-u, već je to bila i u razumevanju same košarkaške igre. Nasuprot sovjetskom, pomalo militarističkom shvatanju košarke, jugoslovenska igra je bila zasnovana na lepršavoj kreativnosti, na solidarnosti i jednakosti svih igrača, gde su najbolji pojedinci vladali prirodnim autoritetom, a ne na osnovu dekreta. Uvek se imao utisak da jugoslovenski igrači imaju jedinstvenu koheziju drugara iz kraja, zasnovanu na gradskoj potkulturi Splita, Beograda i Zadra. Ili Sarajeva, Zagreba i Ljubljane, svejedno.
Prvi trijumf duha nad materijom se dogodio na Evropskom prvenstvu u Madridu 1973. kada smo prvi put pobedili Sovjetski Savez i kada se prvi put pojavio bekovski tandem Kićanović – Slavnić, a Krešimir Ćosić, centar, povratnik sa Univerziteta Provo u SAD, postao neprikosnoveni vođa i mozak tima. Jugoslovenska košarka se posle te pobede više nije osvrtala i suvereno je zavladala evropskom i svetskom košarkom, sve do mitskog trijumfa nad SSSR-om Gomeljskog i Tkačenka na Svetskom prvenstvu u Manili 1978. i zlatne medalje na Olimpijadi u Moskvi dve godine kasnije.
Osamdesete su bile godine „Novog talasa“ i košarke, dva izraza gradske potkulture i u krajnjoj liniji, progresom u 60-tim i 70-tim, narasle i osnažene gradske srednje klase. Jugoslovenska košarkaška liga je cvetala i bila najjača u Evropi (žestoke bitke su se u prepunim dvoranama vodile na sve strane) i tih godina je dala čak četiri klupska prvaka Evrope: Cibonu (tri puta), Bosnu, Jugoplastiku (tri puta) i Partizan. Jugoslavija više nije imala konkurenciju u košarci van NBA.
NBA je u početku bila samo mit, pojam, drugi svet. NBA košarku ste mogli da vidite samo na video kasetama koje su počele sporadično da se pojavljuju po video klubovima. Ali kako nismo više imali dostojnog protivnika u ovozemaljskoj košarci, aspiracije su prirodno rasle. A i NBA je počela da primećuje da se nešto dešava i na drugom kraju košarkaškog sveta pa su prvo Petrović i Divac, a zatim i Paspalj, Rađa i Kukoč draftovani za njihove klubove. I tako je počela naša priča sa NBA. Upravo kad je Jugoslavija počela da se raspada.
U svom članku za Rolling Stone iz 2016. Tom Hawking naziva hipotetičku jugoslovensku reprezentaciju koja je mogla da nastupi na Olimpijadi 1992. u Barseloni „the greatest baketball team that never was“ i smatra je za najuticajniji tim za svetsku košarku u prethodnih 35 godina. Po njemu, košarka je fascinantna zato što predstavlja jedinstveni balans između timskog i individualnog, te da je oduvek postojala filozofska razlika između američke i evropske košarke, jedna je počivala na individualnom talentu i snazi, a evropska na fundamentima košarke i timskoj igri. Dream team je, kaže Hawking, bio zbir svojih delova, dok je jugoslovenski tim bio zbir svojih delova i još nešto više. Pozivajući se na snimak finala Svetskog prvenstva 1990. Hawking dalje kaže: „Jugosloveni u napadu pomeraju loptu zapanjujućom brzinom, izvršavajući kompleksne napadačke sheme sa elegancijom i poput munje. U odbrani rotiraju glatko i efikasno. Njihova sposobnost da uguše svoje protivnike ne počiva na snazi i brzini, već na disciplini i međusobnom poverenju.“
Hawking kao da je gledao igru reprezentacije Srbije protiv novog, današnjeg Dream teama u polufinalu Olimpijade u Parizu. Utakmica odigrana u četvrtak bila je tokom 37 i po minuta novi trijumf duha nad materijom, inteligencije nad snagom i brzinom, i pobeda nad još jednom košarkaškom „imperijom zla“. Košarka je možda jedina stvar u kojoj smo zbilja izuzetni i predstavlja možda jedinu stvar koju smo uspeli da sačuvamo iz prošlih života, pa poraz još više boli. U igri Srbije se video direktni kontinuitet sa onom ekipom iz 1970, 1978. ili 1990, i zar Nikola Jokić nije zapravo apgrejdovani, moderni Krešo Ćosić koji nepogrešivo vodi svoju ekipu iz srca reketa.
I naravno, tužno je da smo na kraju ipak izgubili. Nema sreće u herojskom porazu. Mogao je to da bude konačni trijumf Aleksandra Nikolića i njegovog superiornog shvatanja košarke. Šta nam je nedostajalo? Neko će reći Dončić, Šarić, Hezonja ili možda Musa… Ali to bi ponovo bio onaj tim „koji nikada neće biti“.
Peščanik.net, 10.08.2024.
JUGOSLAVIJA