Alfa Kijev, beta Kijev
Grad u koji sam sleteo iz Londona je alfa Kijev, jedan od dva moguća grada. Alfa Kijev je evropski grad, na tri sata leta Rajanerom sa Stansteda, Kijev za mini-odmor, za siromašne zapadne umetnike i rejvere, Kijev bankara i IT startapova, hipsterskog meteža, lepih fasada koje se polako obnavljaju, grad dobre kafe, beskontaktnih platnih kartica i vajfaja, i grad siromašnih predgrađa i sivih betonskih litica novih blokova zgrada na levoj, istočnoj obali Dnjepra.
Ali od 16. februara postoji i beta Kijev – pun saobraćajnih gužvi, kolona izbeglica koje se kreću ka zapadu, sa dušecima na krovovima tojota, grad iz čijih se opštinskih zgrada vije dim, dok požar liže prozore banaka i prodavnica, gde preplašeni ljudi trče po izlomljenom staklu od jednog do drugog ulaza, grad bez struje, grejanja, vode, mobilnog signala i interneta. Sleteo sam u alfa Kijev i tu provodim prvo veče. U sumrak sam hodao niz Rejtarsku ulicu i začuo cvrkut ptica. Beta Kijev je pun straha, loših predosećanja, halucinacija – panična američka deluzija. Neko bi rekao: još ne postoji i možda nikad i neće. Ali Rusija je prebacila svoje rakete Iskander u Belorusiju, na samo nekoliko minuta leta od Kijeva i opkolila Ukrajinu svojim trupama.
Kabinsko osoblje mog aviona nije bilo spremno da sleti u ratni univerzum beta Kijeva. Pitao sam ih da li su dobrovoljno na ovom letu. Kažu: sve dok im se ne javi drugačije, Kijev je tek jedna od evropskih destinacija, kao Malaga ili Berlin. Imao sam luksuz da se pripremim za obe mogućnosti. Pomislio sam da će mi zatrebati šlem, pancir i satelitski telefon. Ali oni zauzimaju mnogo mesta, pa sam u beta Kijev poneo pancirni prsluk, a sleteo u alfa Kijev bez svečanog odela. U zasad samo imaginarnom beta Kijevu ovakva predostrožnost mi se čini razumnom, ali u stvarnosti alfa Kijeva moj oprez izgleda preterano, kao izneveravanje nade, akt malodušnosti. Ličim sebi na čoveka koji je na plažu došao u zimskoj jakni.
Grozničavi san o beta Kijevu liči na Kijev u kome sam živeo par godina početkom 1990-ih – nije bilo požara i opšteg rasula, ali jedini način da se obavi međunarodni poziv bilo je zakazivanje unapred kod operatera. Jedna od prvih rečenica na ruskom koje sam naučio bila je: „Mogu li da zakažem poziv za Britaniju, molim vas“. Operator bi s finim sovjetskim prezirom rekao: „Sačekajte“. U nekom trenutku – možda za pet minuta ili za pet sati, ili sledećeg dana – vaš telefon bi pozvonio, vi biste se javili, operater bi rekao „London, razgovarajte“ i oni koje ste hteli da čujete bili bi na vezi. Imao sam jednu od prvih verzija laptopa, a uoči raspada Sovjetskog Saveza neka američka kompanija je postavila mrežu predinternetskih data konektora po zemlji. Teorijski, trebalo je samo da priključite svoj laptop na telefonsku liniju da biste mogli da šaljete poruke. Ali za sovjetske telefonske linije nije bio predviđen šteker. Gde god sam išao nosio sam šrafciger da bih mogao da otvorim telefonsku kutiju na zidu i povežem dve gole žice sa svog laptopa na telefonski sistem.
Danas su u Kijevu sve radnje otvorene i ljudi žure svojim poslom. Dan je siv, temperatura oko nule, svuda gomile prljavog snega po trotoaru. Idem duž Volodimirske ulice ka katedrali svete Sofije i spomeniku Bogdanu Hmeljnickom i posmatram promene koje su se desile od mog poslednjeg boravka ovde. Postolje spomenika je obraslo u bršljan, dok je trg na kome se nalazi delimično popločan i zatvoren za saobraćaj. Ispred sedišta nečega što bi moglo da se zove „ukrajinska tajna policija“ ili „ukrajinska verzija FBI“ pojavila se nova skulptura u znak sećanja na vojnike koji su poginuli u borbama protiv separatista i njihovih ruskih saveznika na istoku zemlje. Ukrajinski kozak na propetom konju zabada koplje u vrat aždaje sa dve krunisane glave ruskog orla.
U Rejtarskoj ulici sam ušao u antikvarnicu i razgovarao sa Aleksandrom koji tvrdi da ima kumovske veze sa Maksom Kilmanom, bekom prve postave fudbalskog kluba Volverhempton Vonderers. Aleksandar ne veruje da će Rusija napasti Ukrajinu. Posle 7 godina borbi na istoku, kaže on, ukrajinska vojska je jaka i iskusna.
Vitrine u radnji su ispunjene porcelanskim ukrasima. U jednoj su figurice iz fabrike Gorodnica iz ukrajinskog grada Žitomira, u drugoj iz fabrike Lomonosov iz nekadašnjeg Lenjingrada u sovjetskoj Rusiji. Jedna izvrsna figura iz Lenjingrada predstavlja idealizovanu ukrajinsku seljanku: obučena je u dugu vezenu kecelju, sa tačkastom maramom na glavi, dok je iza nje klasje žita. Ruskoj fabrici je u međuvremenu vraćen stari naziv, Carska porcelanska manufaktura, i dobro posluje. Ukrajinska fabrika nije izdržala trku sa jeftinim uvozom i zatvorena je.
London Review of Books, 16.02.2022.
U potrazi za Bulgakovim
Izašao sam da kupim roman „Bela garda“ Mihajla Bulgakova. Pisac je rođen u Kijevu, mada se kasnije preselio u Moskvu, a knjigu je zasnovao na svom iskustvu u raznim vojskama – nemačkoj, ukrajinskoj, boljševičkoj, poljskoj – i učešću u napadu na Kijev pri kraju Prvog svetskog rata. Roman je portret buržujske ruske porodice lojalne caru koju su uništili sebični oportunisti i nemilosrdne geopolitičke sile, udaljene i nedostižne. Taj aspekt je prenet u dramu „Dani Turbina“, koju je Bulgakov napisao po predlošku ovog romana. To je bio omiljen Staljinov komad, možda zato što je sebe doživljavao kao božansku silu, izvan dobra i zla, koja uništava fine buržoaske porodice prirodno kao što diše. Ali u drami nema Kijeva iz romana, tog skoro sakralnog odnosa pisca prema ovom gradu, gde su radosti, užasi i poniženja, ljubav, krv i oružje ugrađeni u njegove ulice i kvartove. Bulgakov je mapu Kijeva prekrio slojem mita, u čudnoj mešavini divljenja i gorčine, gde se dobri ljudi lome pod teretom ratnih strahota. Ta knjiga je bila jedan od glavnih razloga mog interesovanja za Kijev 1990-ih. Roman sada nije lako naći u knjižarama iako se njegova atmosfera ponovo preliva na ulice.
Ruski original je dostupan onlajn. Svratio sam u dve knjižare i muzej Bulgakova, ali roman nisam našao. Setio sam se naivnosti sa kojom sam prvi put čitao „Belu gardu“. Tada su mi promakli ambivalentnost Bulgakova, na granici sa šovinizmom, prema Ukrajincima kao narodu, očigledne simpatije za imperijalni carizam i njegov prezir prema boljševicima. Svet imperijalnih ruskih gradova na površini dubokog, tajanstvenog mora ukrajinskih sela opisan u ovom romanu radikalno se promenio u 20. veku, a proces urbanizacije Ukrajine je ubrzan posle sticanja nezavisnosti. Danas razumem nelagodu savremenih Ukrajinaca, kojem god se jeziku priklonili, zbog patrijarhalnih i kolonijalnih tonova „Bele garde“.
Prva knjižara u koju sam ušao nije imala „Belu gardu“ ni na ruskom, a i zašto bi? Da li norveške knjižare imaju danske romane na danskom? Nije bilo ni ukrajinskog prevoda romana. U Kijevu inače nema otpora prema ruskim klasicima: knjižara se nalazi u Puškinovoj ulici. Krećem do knjižare u Podilu, delu grada koji izlazi na reku. Metro kroz centar Kijeva je dubok. Stare pokretne stepenice sporo se spuštaju do vozne platforme. Ova dubina uliva sigurnost u slučaju vazdušnog napada, ali ta mogućnost mi i dalje zvuči bizarno. „Kako bi Rusija mogla da bombarduje grad sa toliko dobrih kafića?“, pitam se glupo. Teško mi je zbog zapuštenog stanja metroa – stari vozovi, ofucane reklame, mračni, prljavi hodnici koji vode do izlaza iz stanica. Putinov diskurs o Ukrajini podseća me na bes jednog muža iz neke knjige, ali ne mogu da se setim koje. Ako se neko seti odakle je scena u kojoj žena paniči zbog nereda u dnevnoj sobi uoči posete svog nasilnog bivšeg muža neka mi javi.
Ni na Podilu nemaju „Belu gardu“. Nema je na ukrajinskom u delu sa prevodima, gde primećujem prevode Džefrija Arčera i Džefrija Čosera. Nema je ni na ruskom. Ne vidim nijednu knjigu Bulgakova, Čehova, Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja. Knjižarka Anastasija mi kaže da inače imaju „Belu gardu“ na ukrajinskom, ali da je trenutno nema na zalihama. Našla mi je ukrajinski prevod jedne druge knjiga Bulgakova, „Pseće srce“, antiboljševičku satiru o doktoru koji presađuje organe pijanog kriminalca u telo psa.
Anastasija ima 23 godine i pomislio sam da je verovatno predstavnica nove generacije koja ne govori ruski. Ispostavilo se da ga zna, ali da je odlučila da ga ne govori. Rođena je i odrasla u Odesi i njeni roditelji su govorili mešavinu ruskog i ukrajinskog, „suržik“. Školovala se na ukrajinskom, ali je govorila i ruski. Pre 5 godina, ogorčena zbog ruske vojne intervencije u istočnoj Ukrajini i ruske propagande, odlučila je da više ne govori ruski. Ako joj se neko obrati na ruskom, odgovara na ukrajinskom. Trudi se da misli samo na ukrajinskom. Ako čita Dostojevskog, čita ga na ukrajinskom. Dozvolila je sebi samo jedan izuzetak: Marinu Cvetajevu.
Sa Podila sam krenuo strmom popločanom ulicom u kojoj su nekada živeli Bulgakovi. Počela je da pljušti kiša. Magija piščevog imena i lepota ulice sa velikom krivinom i crkvom nalik na igračku na vrhu privukli su novac. Kuća Bulgakovih je pretvorena u muzej, mada bi hram bila bolja reč. To je pre mesto obožavanja pisca nego tumačenja njegovog dela. Donet je nameštaj koji nikada nije pripadao porodici i obojen u belo. Čitav prostor je beo. Ni muzej nije imao „Belu gardu“, a osoblje nije bilo raspoloženo za razgovor.
U muzeju sam sreo mladu ženu, takođe iz Odese, koja je tri puta čitala „Majstora i Margaritu“, ali nikada „Belu gardu“. Pitao sam je šta misli o Anastasijinoj radikalnoj odluci. „Poštujem je, ali ja sam još uvek neodlučna“.
London Review of Books, 07.02.2022.
22.2.22.
Šta je to sa 22. danom u mesecu i Ukrajinom? Pre dva meseca je Vladimir Žirinovski, nekada opasni ruski desničar, a danas tek ostareli Putinov obožavalac, najavio da će svet „osetiti našu novu politiku“ u 4 sata ujutru 22. februara. Hitler je 22. juna započeo Operaciju Barbarosa, invaziju Sovjetskog Saveza. Ruska narodna pesma koja je bila hit u to vreme, napisana nekoliko dana kasnije, taj datum vezuje za Ukrajinu:
Bio je juni dvadeset i drugi
Sat je otkucao četiri puta
Pale su bombe na Kijev, radio kaže
Da je počeo rat.
Neprekidno pitam ljude iz Kijeva, a i sam se pitam, da li ruski predsednik ozbiljno namerava da napadne ukrajinski glavni grad. Posle jučerašnjeg govora i današnje najave da oblasti u Donbasu Putin više ne smatra sastavnim delom Ukrajine, napad deluje sve verovatnije. Neki novi mladići bi mogli dobiti naređenje da polože svoje živote na ukrajinskom tlu oko Kijeva, tu gde se još uvek otkrivaju tela sovjetskih vojnika iz 1940-ih. Volonteri sa metal detektorima često nalaze vojnike Crvene armije. Njihovi šlemovi aktiviraju uređaje. Razgovarao sam s jednim od njih, Pavlom Netjosovim koji mi kaže da njegova grupa nalazi i do 50 ljudskih ostataka godišnje.
Netjosova sam upoznao u ratnom muzeju, mračnom, dvospratnom nizu soba, sa oružjem iz rata u Donbasu, uključujući i čaure antitenkovskih projektila. Sedeo sam na kauču napravljenom od vreća peska i posmatrao svog sagovornika za stolom pod lampama izdignutim na sanduke za puške, sa nacističkim šlemovima umesto abažura. Detektori reaguju i na nemačke vojnike.
Umesto pločica sa imenom, sovjetski vojnici nosili su u džepu mali cilindar od kaučuka, veličine čepa za olovku u kome je bio smotuljak sa ispisanim imenom, činom, godinom rođenja, porodičnim detaljima i krvnom grupom. „Pre rata u Donbasu, 2013, našli smo ostatke 4 vojnika, uglavnom iz Stavropolja na jugu Rusije“, priča Netjosov. „Uspeli smo da stupimo u kontakt sa sinom jednog od njih. Sećao se da je imao 4 godine kad je njegov otac, vrlo napet, došao da se oprosti. Poleteo mu je u zagrljaj, otac ga je sklonio i zagrlio njegovu majku. Otac je otišao i više ga nikada nije video“. U to vreme bliskih rusko-ukrajinskih odnosa po posmrtne ostatke došla je cela delegacija iz Stavropolja.
Netjosov je završio na frontu u Donbasu u prvim godinama rata, ali ne da se bori, nego da sa ničije zemlje izvlači poginule Ukrajince. Dešavalo se da zatekne osmoro mrtvih u spaljenoj koloni vozila, dok je za tri dana odbrane Kijeva 1941. samo na par kvadratnih kilometara Crvena armija izgubila 2.200 ljudi. „Pomisliš, ako mi treba kamion da bih prevezao 8 mrtvih, kako da prevezeš njih 2.200? Pa onda shvatiš da ih niko nije ni odneo odatle.“
Pitao sam Netjosova ima li neku ideju o Putinovim planovima. Pokazao je na ogromnu modernu zgradu prekoputa, okruženu sigurnosnim ogradama. Prilično je odudarala od ambijenta, kao neka preteća robna kuća. To je američka ambasada. „Kad su oni skinuli zastavu i otišli, znao sam da će biti gadno“, rekao je.
Pokazuje mi slike barikada u Kijevu iz 1941. Čitav kvart je bio utvrđen dubokim rovovima, zidovima od vreća peska viših od čoveka i uličnim ježevima sa tri metalne šine zavarene jedna za drugu unakrst kao barijere za oklopna vozila. Ništa od toga sada ne vidim u gradu. „Kijev ima vrlo povoljnu teritorijalnu situaciju“, kaže Netjosov. „Okružen je rekama i močvarama. Sve se može iskoristiti za odbranu. U ovom trenutku se ne koristi. Očigledno se vlasti nadaju najboljem. Velike su razlike između života tamo u Donbasu i ovde, gde ljudi mirno žive već 8 godina“.
Popodne sam odgledao odličan dokumentarac Irine Ciluk, „Zemlja je plava kao pomorandža“ o petočlanoj porodici – četvoro dece i njihovoj majci Ani – koja živi u sivoj zoni sukoba u Donbasu, u gradu Krasnohorivka, nekoliko kilometara od teritorije pod kontrolom pobunjenika, a sada neskriveno i njihovih ruskih sponzora. Dok se nose sa bombama, strahom i nestankom osnovnih usluga, deca i dalje idu u školu, a cela porodica snima film o svom životu.
Posle filma sam seo u taksi i otišao da posetim Irinu. Dokumentarac se sprema za turneju, počev od baltičkih država, sa celom porodicom u pratnji. Otkad je film snimljen 2020. Ana je dobila još jednu bebu, a njena majka je umrla od kovida. Sva deca su u Irininom stanu i gledaju crtaće. Ponudili su me čajem sa limunom i komadima hleba i kobasice. Na izvestan način, Ani je laknulo kada je sa porodicom otišla od kuće. Bombardovanje je sve jače. U gradiću od 6.000 stanovnika vodovod je van funkcije i biće potrebni meseci da se popravi. Do bunara na kome Ana uzima vodu ima dva kilometra. Grad je nekada imao gas, ali kada je to odsečeno, svi su napravili svoje peći na ugalj. Onda je došla struja, pa su ljudi prešli na električno grejanje. Sad opet često nestaje struje. Ljudi ponekad umiru od hladnoće. Mobilni signal je često u prekidu. Kretanje po gradu je ograničeno minskim poljima i snajperima.
Pa ipak, uprkos svemu, ta kuća je njihov dom. Ana želi da se vrati i nada se da će zateći svoju kuću na mestu. Ali pomišlja i da se odseli. U najboljem slučaju za kuću bi dobila 2.000 dolara. Počinje da plače. „Starijoj deci sam oduzela detinjstvo, ne mogu da ga oduzmem i najmlađem“, kaže ona. „Ništa nas više tamo ne drži. Zašto to da trpimo? Toliko je teško“. Jedna porodica iz njenog grada je 2015. sela da jede, napolju je bilo tiho, sedeli su blizu prozora. Granata je eksplodirala i komadi stakla su im ubili sina.
London Review of Books, 22.02.2022.
Ruševine
Dok sam tumarao Kijevom nedelju dana da bih ga napustio, ispostaviće se, poslednjeg dana mira, pokušavao sam da se setim jednog pasusa iz „Austerlica“ V. G. Zebalda. Našao sam ga danas, mnogo zlokobnijeg nego što sam ga zapamtio: „Nikome pri zdravoj pameti ne mogu se dopadati džinovska zdanja poput Palate pravde na starom Brdu vešala u Briselu. U najboljem slučaju zurimo u njih u čudu, koje je po sebi nagoveštaj užasa, jer instinktivno znamo da ogromne građevine bacaju senku vlastitog uništenja i da su od početka oblikovane kao buduće ruševine“.
Zanimljiv je izraz „ruševina“, jer u savremenom svetu, u mirnodopsko vreme, zgradama se retko dozvoljava da stignu do te faze, čak i posle prirodne nepogode. Ili ih obnove, ili ih sruše. Samo rat proizvodi ruševine. Kao da Žak Austerlic (u knjizi je to njegova misao) govori da će rat na kraju progutati sve velike zgrade. Kao da je rat prava realnost iznad svega. Upadljivo je koliko zapadnih komentatora opisuje Vladimira Putina kao „odvojenog od realnosti“, iako on to nije. On je realnost. Mi smo odvojeni od saznanja da je Putin stvaran i da njegove stvarne vojne snage stvarno ubijaju ljude, a mi stvarno nećemo učiniti ništa posebno da bismo ga zaustavili, jer stvarno nismo spremni da šaljemo ni svoju ni tuđu decu da ginu. A Putin stvarno jeste.
Ali ni Austrelic nije sasvim u pravu. Mir je stvaran i potencijalno trajan baš kao i rat. Jedna od posledica Putinovog ludila u Ukrajini jeste i to što, dok Ukrajinci pamte Kijev pre nego što je Putin počeo da ga bombarduje, ljudima sa zapada koji nisu poznavali Kijev u miru, niti ih je on zanimao, može izgledati da ga definiše to što je u ratu. Kao da je rat njegovo prirodno stanje. Ali nije. Kako je Katerina Sergackova, glavna urednica ukrajinskog informativnog portala Zaborona media, ukazala drugog dana ruskih napada: „Danas je sunčano u Kijevu“, napisala je. „Ali čini se da je to lažno sunce, ne ono na koje smo navikli. Kao da nam je neko oduzeo stvaran svet i sad smo u lažnom, sa druge strane crnog ogledala“. Ako ima utehe za moj mučan osećaj da je trebalo da ostanem u Kijevu, to je sećanje na grad u kome rat još uvek izgleda smešno, apsurdno, nezamislivo.
Hotel mi je bio blizu Trga Bogdana Hmeljnickog, preko koga sam često prelazio. Okružen je predimenzioniranim zgradama. Jedna od stvari koja mirne gradove čini takvima su obeležja prošlih ratova, kontrolisana i sterilna, kao da je sećanje na drevne sukobe, ulepšano za turiste, ipak zauvek vezano za prošlost koja odatle uzalud kidiše na sadašnjost. Tu je barokni toranj svete Sofije u plavim, belim i zlatnim bojama, obnovljeni eksterijer katedrale čiji je enterijer star 1.000 godina: dokaz da je Kijev osnovao Rusiju, a ne obrnuto. Sveta Sofija je ruinirana u ratovima, prvo sa Mongolima, pa sa Poljacima, zatim je obnovljena, da bi je onda gotovo potpuno uništili boljševici.
S druge strane trga niz Volodimirsku vidi se manastir svetog Mihajla sa zlatnom kupolom. Original je uništen 1930-ih, u vreme čvrstog ateizma staljinističke vladavine, da bi 1990-ih bio obnovljen što je vernije moguće uništenoj baroknoj verziji. Poslednji put kad sam prošao pored njega, pre par dana, ispred su se nalazile mobilne ograde sa fotografijama hiljada pripadnika ukrajinskih trupa ubijenih u ratu na istoku zemlje, 600 kilometara odatle. Pa čak ni to, dok sam očekivao rusku invaziju svakog trenutka, nije uticalo na osećaj da boravim u mirnom gradu. Čak i dok sam stajao ispred i slušao kako grupa veterana kraj zida palih u ratu izgovara molitve i bodri se međusobno, u osvit rata većeg nego što smo očekivali, činilo se da ih potresa nešto što se desilo davno, a da su sada bezbedni. Tu iluziju je podržavalo odsustvo ratnih priprema u gradu, bez tenkovskih barijera, sa skloništima zaraslim u travu. Govorilo se da gradske vlasti ne žele da šire paniku, ali možda je razlog bio još bazičniji: možda ni sebi ni drugima nisu želeli da prekinu čaroliju.
S jedne strane trga nalazi se stambena zgrada u kojoj je nekad živela Oksana sa svojim roditeljima, bakom i mačkom. Oksana je bila moja prva prevoditeljka u Kijevu 1991, kada sam jedva znao poneku reč na ruskom, a kamoli na ukrajinskom. Bila je odlična u simultanom prevođenju, odlična i duhovita uopšte – ne „bila“, još uvek jeste; danas je profesorka, živi u SAD. Njen pradeda je bio viši službenik vlade sovjetske Ukrajine, pa je porodica uživala izvesne privilegije. Oksana je bila među najboljima u školskom timu na vojnoj vežbi, mogla je da rasklopi kalašnjikov za 30 sekundi. Pre nego što sam naučio ruski, Oksana mi je prepričavala vesti iz novina, sa televizije. Prevodila mi je znake postsovjetskog sveta.
To vreme je bilo početak 30 godina dugog perioda prezira niskog intenziteta koji je Rusija iskazivala prema ukrajinskim pretenzijama na državnost, ali mi nikad nije palo na pamet da Kijevu preti napad iz Rusije (osim što sam znao da bi svaka pretnja mogla da potiče samo iz Rusije). Tada se činilo da je glavna pretnja i gradu i zemlji siromaštvo, loša uprava, sve veća zapuštenost. Ali Kijev je takođe bio grad opuštene druželjubivosti, pun vedrih, duhovitih ljudi, gde je moglo da se desi da vam na vrata dođe čovek koji prodaje litarske tegle crnog kavijara za 20 dolara, gde ste metroom mogli da skoknete do plaže, gde su prodavnice bile do vrha pune svežeg korijandera i domaćeg sira. Mir je izgledao kao trajno stanje.
Što je bilo neobično jer, geografski, rat nije bio daleko. Vodio sam Oksanu, opravdano mrzovoljnu, na liniju fronta u Pridnjestrovlju, tik uz Ukrajinu. Stigli smo na vreme da dočekamo sumornog, teatralnog ruskog generala Aleksandra Lebeda koji je doleteo zajedno sa trupama. Te trupe su još uvek tamo. Leto pre nego što sam je upoznao, Oksana je sa kolegama s fakulteta išla na odmor u sovjetsku Abhaziju na obali Crnog mora. Jednog dana, dok smo gledali vesti na ruskoj TV, okrenula se i rekla da je izbio rat između Abhaza i Gruzina. Abhazija je danas nepriznati ruski protektorat.
Na izvestan način, bili smo jako naivni. Kijevu nikad ne bi bilo dozvoljeno da živi u miru. Trebalo je da znamo da će Rusi na kraju svakako doći. Više od stotinu ljudi je izgubilo život tokom pobune na Majdanu 2014. Tada je bilo smisleno očekivati da će predsednik Janukovič pozvati ruske trupe da slome pobunu. Ali to podrazumeva da su Kijev i čitava Ukrajina nekako osuđeni na sporadično izbijanje rata. Da su i Kijev i Donjeck i Kabul i Bagdad i Beograd zaraženi neizlečivom bolešću rata, dok su London, Melburn i Cirih imuni na rat ili izlečeni od njega. A među osuđenima na rat postoji dodatna diskriminacija. „Pokrivao sam toliko ratova na Bliskom istoku“, napisao je pisac Nabih Bulos, „i razlika u nivou empatije i pažnje u poređenju sa ratom u Ukrajini zaista je zapanjujuća“.
Baš je bilo lepo u Kijevu pre nego što je stigao rat. Još je bolje bilo leti, kada je grad pun zelenila. Pre 20 godina su mi pričali kako ljudi dolaze iz Moskve na odmor u Kijev kao u odmaralište. Ratna pretnja uz odsustvo rata mi je potvrđivala taj utisak. Otkrio sam dobro crveno vino iz Odese, Kolonist. Noć pre nego što sam otišao iz Kijeva, bio sam u baru u ulici kneza Jaroslava i pio Kolonist sa Andrejom Kurkovim koji piše seriju krimi romana smeštenih u vreme prve ukrajinske republike posle Prvog svetskog rata.
Podlegao sam iskušenju da mir izjednačim sa prosperitetom i komforom. U stvari, Kolonist nije jeftin, kao ni kafa u kafićima u ulici Kneza Jaroslava. U čitavoj Ukrajini ima puno siromašnih i to je društvo velikih nejednakosti. Takva je i Rusija sa svojim hipsterskim rezervatima po velikim gradovima. I u Rusiji ima dobre kafe i finih vina, kao i u Kini. Na kraju invazije, obećava Putin, život će biti isti kao pre. Hiljade ljudi će biti mrtvo i hiljade u zatvoru, a vladaće ubice i pljačkaši (u odelima i kravatama). Malo ćemo da promešamo špil milijardera, a oštećene zgrade će biti popravljene ili zamenjene novima, kao u Groznom. I dalje ćete moći da kupujete lepe stvari i izlazite u klubove, da imate dobru internet vezu u kafićima i da govorite ukrajinski, ako morate. Bogati će i dalje biti bogati, siromašni će i dalje biti siromašni i sve će i dalje biti pomalo korumpirano. Preći ćete preko rata, zaboravićete bol i nastavićete da sanjate svoje plitke konzumerističke snove kao pre. A ako se vaši plitki životi svode na to da sedite po vinskim barovima i žalite se na svoje plitke živote, pa i to je u redu, sve dok vam ne padne na pamet da nešto zapravo promenite.
Takav predlog je za Ukrajinu očigledno nezamisliv, ali i užasan za zapadni svet. Ako temeljna prepreka tranziciji iz demokratskog kapitalističkog mira u autoritarni kapitalistički mir nije priroda samog mira, već prosto priroda tranzicije – ako je tranzicija jedan kratak krvavi rat, ili jedan namešteni izborni ciklus, svi su u problemu. Ali ja ne mislim tako. Mir i prosperitet Moskve izgrađen je ne samo na represiji i sirovinama, već na predvidivosti i stagnaciji. Pre rata, mir u Kijevu je bio nervozan, dinamičan, nepredvidiv. Pun očiglednih grešaka – kao u stvarnoj demokratiji. Pun ljudi koji se srčano i neskriveno ne slažu međusobno i nadaju se većem političkom uticaju – kao u stvarnoj demokratiji. Pun neustrašivog gunđanja o beskorisnom predsedniku – kao u stvarnoj demokratiji. Pun onih koji zanemaruju politiku – kao u stvarnoj demokratiji. Nisam bio siguran da li je nespremnost Kijeva za ono što ga verovatno čeka bila stvar lakomislenosti ili poricanja, ali sada mi se čini da je to bila hrabrost.
London Review of Books, 25.02.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 09.04.2022.
UKRAJINA