Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Mit je priča koju može ispričati bilo ko, u bezbroj varijacija, ali ona će uvek ostati prepoznatljiva kao upravo ta jedinstvena priča. Svaka nova generacija u svom trajanju iznova prepoznaje elemente živih mitova. Mit je instrument kojim pojednostavljujemo, racionalizujemo i opisujemo složenost društvenog ustrojstva. To je sredstvo kojim se apstraktno, globalno i relativno smeštaju u konkretno, lokalno i apsolutno. To je način da se potvrdi vera u određene vrednosti. Ako bismo pokušali da tumačimo svet isključivo iz vizure profesionalnih mislilaca, zanemarujući prisustvo mita u svakodnevnom mišljenju i govoru, naša tumačenja bi bila nepotpuna.

U tome je značaj mita o Robinu Hudu. To je prva i često jedina političko-ekonomska basna koju učimo u školi. Mada izgleda kao priča za decu, ona to nije. U nju su uključena tri suštinski važna elementa priča za odrasle – ljubav, smrt i novac; ipak, to nije obična ljubavna priča, ni tragedija, ni komedija. Ta priča ne govori o nastajanju nacija. Nije bajka ni religijski mit; u njoj nema čudovišta, bogova i čarobnjaka; njeni junaci su obična ljudska bića. Ona nije ni parabola. Umesto naravoučenija, ona nudi plan delovanja. Šta radi Robin Hud? To svi znamo. On otima od bogatih da bi davao siromašnima.

Ali ni Robin Hud nije više ono što je nekad bio. Spolja izgleda isto: ideja o otimanju od bogatih da bi se podelilo siromašnima i dalje je popularna. Ipak, u jednoj proširenoj verziji te legende, tog mita koji oblikuje ljudsko ponašanje, Robin Hud se toliko promenio da ga više ne prepoznajemo. Narativi popularnog političkog diskursa obiluju pričama o pljačkama, a priča o Robinu Hudu je u njima dobila dva lica. Više ne mogu biti siguran da li su moj i vaš Robin Hud jedan isti junak, pa čak ni da li su bogati i siromašni iz moje priče isti kao oni iz vaše, od koga se tu otima, a kome se deli.

Onaj stari Robin Hud, širokogrudi otpadnik iz Šervudske šume, još se pojavi tu i tamo, kao onda kada je glumac Šon Pen opisao Hoakina Guzmana, poznatijeg po nadimku El Čapo, šefa najveće svetske organizacije za trgovinu zabranjenim narkoticima, kao „sličnog Robinu Hudu, kao čoveka koji je mnogo učinio za ljude nastanjene u planinskim predelima Sinaloe“. Taj Robin Hud je „plemeniti pljačkaš“, rekao bi Erik Hobsbaum. U poslednjem izdanju knjige Banditi, na kojoj je dugo radio, Hobsbaum se oprašta od ovog tipa junaka. „U potpuno kapitalističkom društvu“, piše Hobsbaum, „sredine u kojima bi društveni banditizam starog kova mogao opstati ili se obnoviti predstavljaju retkost. Tako će izgleda i ostati, uprkos tome što već vekovima nije bilo više slobodnog prostora za banditizam, s obzirom na slabljenje ili čak gašenje moći moderne države na početku novog milenijuma, kao i na umnožavanje lako prenosivih i veoma efikasnih sredstava uništavanja u rukama neformalnih naoružanih grupa. Zapravo, niko nije iznenađen zato što je u većini razvijenih zemalja – čak i u njihovim tradicionalističkim ruralnim oblastima – Robin Hud mrtav.“

Država Sinaloa u Meksiku, odakle je El Čapo upravljao svojim poslovima dok nedavno nije ponovo uhvaćen združenom akcijom snaga sveta zabave i meksičkih marinaca, i dalje je plodno tlo za veru u plemenitog pljačkaša, onako kako Notingamšir ili Misuri ili Viktorija, nekada postojbine mitskog Robina Huda i stvarnih Džesija Džejmsa i Neda Kelija, to više nisu.

Ipak, ako načas ostavimo po strani Hobsbaumov fokus na društvenog bandita kao stvarnu osobu i razmotrimo celinu mita o Robinu Hudu, videćemo da nam je taj ideal blizak i u svetu bez otpadnika. Da bi ovaj mit funkcinisao potreban je veliki broj ljudi koji plaćaju visoke poreze i naporno rade za malu nagradu. Od plodova njihovog rada i poreza koji plaćaju izdržava se mali broj lenjih i arogantnih bogataša koji žive u ogromnim kućama, valjaju se u luksuzu i ništa ne da rade. Svaki pokušaj otpora ili promene tog nepravednog sistema ruši se pod težinom ogromne privatno-javne birokratije koju čine policija, sudovi, kazneni sistem, državne službe, veleposednici i banke, a koja je oličena u figuri beskrupuloznog birokrate/aristokrate, personifikaciji karijerističke/kapitalističke elite, šerifu od Notingama.

Između šerifa i siromašnih stoje samo dve figure. Jedna je odsutni kralj. On nosi titulu monarha, ali ovde predstavlja jedan dobroćudniji autoritet, poredak i pravdu, jedan prihvatljiviji i ispravniji autoritet koji je postojao pre nego što je kralj otišao i naivno poverio šerifu da vlada u njegovo ime, autoritet koji će se ponovo uspostaviti kada se kralj vrati. Druga figura je Robin Hud, čovek koji prkosi sistemu, bori se za obične ljude i njihove životne izglede. On uzima od bogatih da bi davao siromašnima.

To je plan. Uzimanje od bogatih i davanje siromašnima – to je bio, jeste i trebalo bi da bude put napretka za eksploatisanu većinu u borbi protiv udaljene i nedodirive koncentracije ekstremnog bogatstva i moći. Jedna od reči kojima se taj plan opisuje je „redistribucija“. Robin Hud je čovek levice. Robin Hud je Džeremi Korbin. On je Rasel Brand. On je Ugo Čaves.

Tako je bar to nekada izgledalo. A onda se sve promenilo. Najbogatiji i najmoćniji ljudi Evrope, Australije, Azije i Severne Amerike obrnuli su mit u svoju korist. U novoj verziji priče o Robinu Hudu, tradicionalni siromasi – nezaposleni, nesposobni za rad, izbeglice – smeštaju se u onu konceptualnu fioku u kojoj su nekad bili bogati. Društvena kategorija ljudi koji su prethodno bili obeleženi kao „siromašni“ optužuje se da živi u velikim kućama, da se valja u luksuzu i ne mora ništa da radi, dok oni koje smo ranije nazivali bogatima u novoj podeli postaju ljudi koji vredno rade za neadekvatnu naknadu i moraju da izdržavaju novu kategoriju bogatih siromaha. U toj verziji priče, šerif od Notingama je beskrupulozni gospodar u zemlji kojom vladaju pljačka i politička korektnost, čovek koji pustoši imanja poštenih seljaka da bi finansirao bogate neradnike – to jest, nezaposlene, nesposobne za rad, izbeglice, samohrane majke, simulante, grebatore, prevarante i ostali ološ.

U toj verziji mita Robin Hud je borac za smanjivanje poreza i ukidanje socijalne pomoći. On je Džeremi Klarkson. On je Najdžel Faraž. On je Margaret Tačer, Ronald Regan. On je čovek za šankom koji u pabu priča o imigrantu koji je ušao u kancelariju službe socijalne pomoći i izašao sa čekom na 1.000 funti. On je novinar Dejli mejla koji upire prstom u nezaposlenu i nemarnu majku jedanaestoro dece koja živi u luksuznoj kući o trošku poreskih obveznika. On sabotira mašine kojima šerif of Notingama uteruje porez – kamere koje mere brzinu na putevima i parking satove. On je glas na radiju koji traži ukidanje poreza na nasledstvo. On pobeđuje na izborima. To nije samo britanski fenomen. Alternativna verzija Robina Huda uveliko se koristi u sukobima levice i desnice u Australiji, Kanadi i SAD. Alternativna rana verzija iste priče bila je legenda o „kraljici socijalne pomoći“, nastala u Americi sedamdesetih godina, koju je popularisao Regan. „Kraljica socijalne pomoći“ je mitska žena, obično crna, ogrnuta bundom, koja seda u svog kadilaka i odlazi da podigne socijalnu pomoć koja joj se isplaćuje u godišnjem iznosu od 150.000 dolara, bez obaveze plaćanja poreza.

Glavni označitelj je fraza „oni koji vredno rade“. Tom frazom desnica preuzima čitav spektar zaposlenih ljudi koji poseduju imovinu, od vlasnika kafića pod hipotekom koji jedva sastavlja kraj s krajem do najbogatijeg britanskog naslednika i multimilijardera grofa od Vestminstera (čiji je jedini posao da brine o svom novcu), i sve ih smešta u kategoriju seljaka koji pokušavaju da prežive na svojim malim imanjima uprkos šerifovom okrutnom uterivanju poreza.

Evo šta o tome kaže konzervatvni ministar finansija, Džordž Ozborn: „Mi biramo aspiraciju. Naš budžet pruža podršku samozaposlenima, vlasnicima malih preduzeća i ljudima koji kupuju sebi dom. Mi biramo porodice. Ovaj budžet će omogućiti ljudima koji vredno rade da zadrže za sebe veći deo onoga što zarade.“

Evo i kako je njegov šef, Dejvid Kameron, kritikovao laburiste u parlamentu prošlog meseca: „Sastaju se sa migrantima u Kaleu i govore im da svi mogu doći u Britaniju. Jedini ljudi za koje se ne zalažu jesu Britanci i poreski obveznici koji vredno rade.“

Bivši konzervativni premijer Kanade, Stiven Harper, 2015: „Opozicija će reći, hajde da trošimo, trošimo i trošimo. Ali mi ćemo sledeće godine uraditi ono što smo obećali: smanjićemo poreze za one koji vredno rade i porodične ljude u Kanadi.“

Američki republikanac Marko Rubio, koji želi da se kandiduje za predsednika, u debati 2015: „Prema mom planu, nijedna kompanija, velika ili mala, neće plaćati više od 25 odsto na ostvareni dohodak. To je značajno smanjenje poreza za radne ljude koji vode sopstvena preduzeća.“

Kao što su primetili u Ekonomistu, Rubiov plan neće mnogo pomoći kompanijama sa niskim prihodima, a najviše će koristiti najbogatijima: 1 procenat najbogatijih Amerikanaca biće oslobađen poreza u vrednosti do jedne osmine ostvarenih prihoda. Eto kako se koristi etiketa „oni koji vredno rade“. Možete biti menadžer hedž-fonda sa desetocifrenom godišnjom platom. Možete ići sa zabave na zabavu i povremeno ulagati u nekretnine, ili živeti od bogatstva koje je stvorio vaš pradeda. Nekada bi vas smatrali bogatim. Sada ste, zahvaljujći formulaciji „oni koji vredno rade“, smešteni u istu fioku sa potlačenima ovog sveta.

Opisujući „one koji vredno rade“ kao siromašne, koliko god da su bogati, polemičari sa desnice impliciraju postojanje klase ljudi koji nisu radni. Zašto oni ne rade? Pozvani smo da spekulišemo. Možda su lenji. Možda su došli iz neke siromašne zemlje, privučeni luksuznim kućama i pogodnostima koje vlada nudi strancima. Možda pripadaju sindikatu, organizaciji koja, kao što Ozborn voli da kaže, postoji da bi organizovala štrajkove i ometala ljude koji vredno da rade. Možda se pretvaraju da su bolesni ili se nekontrolisano razmnožavaju ili se nisu na vreme pobrinuli za penziju. U svakom slučaju, ne rade dovoljno, ili nisu radili dovoljno kad su bili mlađi; umesto da zbog toga budu primereno kažnjeni, vlada ih nagrađuje beneficijama. Oni su besposleni, dobro situirani i žive od tuđeg teškog rada: tako su nekada prezreni bogataši postali jadni siromašni koji treba da izazovu naše saosećanje.

***

U Britaniji je posle finansijske krize, 2010. godine, pokrenuta kampanja za uvođenje poreza koji je nazvan porezom Robina Huda. Ideja je bila da se oporezivanjem svih finansijskih transakcija obeshrabri nesmotrena brzina kojom su banke i fondovi prebacivali ogromne količine novca sa jedne na drugu tačku na planeti i tako destabilizovali sistem. Time bi se istovremeno obezbedila sredstva za borbu protiv siromaštva i klimatskih promena. Ideju je podržao ministar finansija u senci Džon Mekdonel, a 11 evropskih zemalja planira uvođenje poreza na finansijske transakcije. Ipak, Britanija neće biti jedna od tih zemalja, jer su na vlasti konzervativci. Transferi velikih iznosa koji mogu destabilizovati sistem – Britanija želi da učestvuje u tome.

Porez Robina Huda nije loša ideja. Ako bi dovoljan broj bogatih zemalja uveo takav porez, uz adekvatan pritisak na poreske rajeve koje sada štite, to bi mogao biti uvod u daleko radikalniji globalni porez na kapital kakav predlaže Tomas Piketi kao način da se ublaže ekstremi nejednakosti ugrađeni u kapitalistički sistem. Takva ideja se može pratiti u prošlost bar do Kejnsa. Upravo činjenica da su moderni zagovornici takvog poreza odabrali da ga nazovu po legendarnom heroju Šervudske šume pokazuje koliko se popularno shvatanje poreza izmenilo. Zar nije svaki porez, na izvestan način, porez Robina Huda? Drugim rečima, nije li upravo poreski sistem sredstvo kojim se mit o Robinu Hudu kristalizovao i pretvorio u stvarnost? Ako su stanovnici planina u Sinaloi zaista spali na to da zavise od dobre volje lokalnog narko-barona, zar razlog tome nije pre svega manjkavost meksičkog sistema oporezivanja i socijalnih politika? Možda za rešavanje problema nejednakosti i ekonomije stezanja kaiša nije potrebno uvoditi porez Robina Huda. Možda se to može rešiti dobrim starim običnim porezima.

Da bi postala nacionalni mit, priča mora ispuniti veoma visoke kriterijume. Nije nužno da mitski junak ima utemeljenje u istoriji; to je čak loše. Potrebno je da svaki pojedinac bude u stanju da po sećanju sastavi sopstvenu verziju mita. Kada pokušam da tako prepričam legendu o Robinu Hudu, bez korišćenja literature, samo na osnovu fragmenata kojih se sećam, rezultat je čovek koji više nije mlad, mada je još vitak i gotovo akrobatski spretan. Ponekad je zapušten, neobrijan, namrgođen, odeven u kožu i verižnjaču; ponekad je doteran, nasmejan, pronicljiv, u dobro skrojenom svetlozelenom kostimu s nakrivljenom kapom i zadenutim perom. On putuje pešice s lukom prebačenim preko ramena, srdačno dočekuje saborce i pati od neizlečivog osećaja za pravičnost. Ima devojku, Merien, ali teško je oteti se utisku da je ona u priči samo rekvizit koji treba da umiri društveno konzervativne seljane koji bi se mogli zapitati kako se Robin i njegovi pajtaši zabavljaju u šumi onda kad ne idu u pljačku. Tu je debeli fratar, borba motkama na mostiću preko potoka, scena u kojoj je Robin uhvaćen i epizoda u kojoj prerušeni Robin osvaja srebrnu strelu u takmičenju koje je organizovao njegov arhineprijatelj.

Ali sve to je samo okvir za jedan, centralni, suštinski važan događaj. Evo ga. U šumi smo. Zraci svetla se probijaju kroz krošnje i padaju na zlatno lišće na zemlji. Kolona konjanika u napetoj tišini napreduje šumskom stazom. Na čelu je oklopljeni vojnik; za njim ide arogantni džentlmen, odeven u kitnjastu, skupu, dekadentnu odeću; zatim idu kola na kojima je sanduk s blagom okovan gvožđem, vojnici koji ga čuvaju, i dobro naoružano začelje. Jedan konj se propinje i njišti. Strela sa perima na repu zabada se u drvo i treperi ispred nosa arogantog bogataša. Vojnici potežu mačeve, ali prekasno; svaki od vojnika već je na nišanu po jednog bandita. Bogataš, za koga će se ispostaviti da je šerif od Notingama lično, pokazuje se kao bedna kukavica, moli napadače da uzmu novac i poštede mu život. Pljačkaši obijaju sanduk. Srebrnjaci se rasipaju. Odmetnici se spremaju da napune džepove, ali Robin ih zaustavlja: to je novac za siromašne.

Koliko god da su apstraktna današnja politička tumačenja mita o Robinu Hudu, prepričati ovu priču pre svega znači postaviti u centar uzimanje od bogatih da bi se podelilo siromašnima u kontekstu ere u kojoj se priča prvi put pojavila, između Prvog krstaškog pohoda i velike epidemije kuge, to jest, negde između 11. i polovine 14. veka. U kontekstu poznog srednjeg veka u Engleskoj, moderno desničarsko shvatanje oporezivanja kao represivnog nametanja tereta velikom broju ljudi ima smisla. Većinu stanovništva činili su seljaci koji su obrađivali zemlju i bili dužni da plaćaju tri vrste poreza: jedan, indirektno, kroz carinske dažbine i obezvređivanje valute, za finansiranje kraljevih ratnih pohoda; drugi crkvi; i treći, najveći, svojim feudalnim gospodarima. Seljaci su većinom bili kmetovi – to jest, bili su vezani za gospodara mestom rođenja – i plaćali su odgovarajući porez u obliku prinudnog rada na gospodarevim poljima, uz obavezu svake porodice da kada glava kuće umre preda gospodaru svoje najbolje grlo. U isto vreme bili su potčinjeni sistemu lokalnih monopola koje je kontrolisao gospodar – na primer, bili su dužni da žito melju u gospodarevim mlinovima i peku hleb u njegovim pekarama – kao i složenoj mreži zabrana, naknada i kazni za sve, od rođenja deteta izvan braka do ubijanja gospodarevih grlica. Protok novca, rada i dobara od ropski siromašnih seljaka prema bogatim veleposednicima nije donosio siromašnima ništa osim neodređenog i često kršenog obećanja zaštite od nasilja spolja i neopipljivog obećanja olakšanja u raju. Bogati nisu vredno radili i verovatno bi se uvredili ako bi ih neko tako opisao. Novac koji su dobijali od poreza trošili su samo na sebe: na luksuz, na pokazivanje bogatstva, na aristokratske zabave kao što su ratovanje, poezija, moda, muzika, ples, lov, udvaranje i bludničenje. Srednjovekovni Robin Hud, zapravo, nije toliko otimao od bogatih da bi podelio siromašnima koliko je uzimao natrag od bogatih da bi vratio siromašnima, koji bi živeli sasvim pristojno da bogati nisu bili toliko pohlepni.

Upravo to srednjovekovno shvatanje oporezivanja kao pljačke seljaštva koje vredno radi da bi se finansirali prohtevi dokonih hedonista direktno se preslikava na mit o Robinu Hudu koji konzervativne i desne populističke partije žele da promovišu. To Ozborn ima na umu kada pod heštagom #hardworkingpeople objavljuje tvitove ovakve sadržine: „Šta o pravičnosti da misli čovek koji radi u tri smene kada polazeći na posao, pre svitanja, podigne pogled i vidi spuštene roletne na prozoru suseda koji prima socijalnu pomoć i mirno spava?“ U ovom tvitu Ozborn je Robin Hud; država blagostanja i nezaposleni su proždrljiva anglo-normanska aristokratija 13. veka; a svi oni koji veruju da kroz porez daju više nego što dobijaju, bilo da su radnici u tri smene ili milijarderi, su seljaci koji hrane sve ostale. U knjizi Sažalite se na milijardera: neočekivani uspon američke desnice (Pity the Billionaire: The Unlikely Comeback of the American Right) Tomas Frank opisuje sličan proces u Americi: „Konzervativna renesansa iznova piše istoriju u skladu sa političkim potrebama trenutka, sračunato stvara dimne zavese i pometnju, prisvaja za sebe plemenitost običnog radnog čoveka, a na protivnike projektuje aroganciju aristokratije.“

Jedan zaista socijalistički Robin Hud – kakvog u mitu svakako nema – rekao bi šerifu da nije došao da mu uzme novac, već moć. On se ne bi zadovoljio sandukom srebrnjaka: tražio bi kontrolu nad sistemom. Poreze ne bi ukinuo, već bi teret prebacio sa siromašnih na bogate, a priliv bi usmeravao i koristio za opšte dobro. Ali kao što primećuje Hobsbaum, plemeniti bandit, čak i kad je široke ruke i ponaša se viteški, loš je socijalista: „Ukoliko banditi uopšte imaju ‘program’, onda je to odbrana ili restauracija tradicionalnog poretka, onakvog ‘kakav on treba da bude’ (što u tradicionalnim društvima znači onakav kakav je, kako se veruje, bio u nekoj mitskoj prošlosti). Banditi ispravljaju nepravde, kažnjavaju nedela i čineći to oslanjaju se na jedno opštije merilo pravičnih i poštenih odnosa između ljudi uopšte, a posebno između bogatih i siromašnih, jakih i slabih. To je cilj skromih ambicija koji bogatima dozvoljava da nastave da eksploatišu siromašne i jakima da tlače slabe.“

Priča o Robinu Hudu može se preslikati na politički diskurs, ali preslikavanje u suprotnom smeru nije moguće. Centralna scena u kojoj Robin Hud uzima od bogatih da bi podelio siromašnima više je katarzična nego stvarno delatna.

***

Početak velike redistributivne transformacije, kada je srednjovekovni sistem oporezivanja počeo da se menja u moderni sistem i socijalnu državu, nastupio je tek pošto je Robin Hud odložio luk i strele, napustio šumu i zauzeo šerifovu kancelariju. Teško je utvrditi kada se tačno to dogodilo u Britaniji. Neki od zakonskih aranžmana za invalide, nezaposlene, udovice i siročad s kraja 16. i početka 17. veka bili su primer prosvećenog zakonodavstva – na primer, elizabetanski zakon o siromašnima – i predviđali su obavezu viših klasa da pomaže siromašnima. Ipak, radništvo nije imalo pravo glasa i bilo je i dalje podvrgnuto ekonomskoj ortodoksiji vremena prema kojoj bi svako povećanje nadnica iznad nivoa neophodnog za opstanak oteralo zemlju u propast. Kad pažljivije ispitamo zakone o siromašnima iz ere Tjudora, oni ne liče toliko na pokušaj oponašanja patrijarhalnih dužnosti između kmeta i gospodara koliko na pokušaj dobrostojećih da suzbiju sve one ružne navike koje su nekadašnji kmetovi stekli putujući s mesta na mesto u potrazi za boljim životom.

U retrospektivi, prvi veliki proboj, mada ne baš onakvih razmera kakve su protestni pokreti onog vremena imali na umu, bilo je uvođene prvog britanskog mirnodopskog poreza. Porez je izdejstvovao Robert Pil – nešto manje od 3 odsto za prihode veće od 150 funti godišnje. Za Pila je to bio pokušaj mirenja lese-fer ekonomije i torijevskog paternalizma, a za radikalne agitatore tehnička i privremena mera koja treba da omogući vladi da ukine problematične dažbine na osnovna dobra, pre svega hranu. Tako je uveden porez na dohodak, da nikada ne bude ukinut.

Različite grupe agitatora sa suprotstavljenim, zajedničkim ili preklopljenim ciljevima – nezaposleni, izgladneli irski seljaci, marginalizovani katolici, razvlašćeni, obespravljeni, eksploatisane mase u industrijskim gradovima – zahtevali su od vladara da reše njihove neodložne probleme. Tražili su ukidanje visokih carina na uvozni kukuruz. Tražili su jeftiniji hleb. Ali tražili su i pravo glasa i obrazovanje za svoju decu.

Do početka 20. veka, naslednici nekadašnjih grupa idealista, agitatora, polemičara i novinara koji su predvodili čartistički pokret i Ligu protiv zakona o kukuruzu prevazišli su robinhudovsku fascinaciju sadržajem kovčega s blagom i uzaludnu nadu da će se mudri i pravični vladar, odsutni kralj, vratiti. Shvatili su da su srebrnjaci samo simbol moći koja im je oduzeta i da ako žele da je povrate moraju sami postati svoj kralj. Idući stopama Danske i Novog Zelanda, Britanija je 1908. uvela starosnu penziju za ljude koji nisu u stanju da se sami izdržavaju – 13 funti godišnje za svakoga ko je napunio sedamdeset dve godine, zarađuje manje od deset šilinga nedeljno i nije kriminalac, ludak ili primalac pomoći za siromašne – Robin Hud je nestao unutar sistema postajući jedno s njim.

Dejvid Lojd Džordž, ministar finansija, osigurao je sredstva za isplatu penzija podizanjem poreskih stopa za 12.000 najbogatijih Britanaca. Te promene, kao što ističe njegov biograf Roj Haterslej, izričito su imale za cilj uzimanje od bogatih da bi se dalo siromašnima: tog trenutka porezi su postali „lokomotiva socijalne politike“, zapisao je Haterslej. „Mnoge ljude u našoj zemlji“, govorio je Lojd Džordž u ono vreme, „sudbina je blagoslovila velikim bogatstvom, a ako među njima ima onih koji u svom obilju gunđaju i nerado dele sa ljudima koji su imali manje sreće u životu, onda su to nedostojni bogati ljudi.“

Otkako su socijalna država i progresivno oporezivanje počeli da zamenjuju srednjovekovnu državu i grabežljivo oporezivanje, porez na dohodak i drugi porezi na bogatstvo korišćeni su za razne svrhe, kao što su troškovi za vojsku i otplata državnih dugova. I Pil i Lojd Džordž su imali na umu zaduženost zemlje kada su se u svojim budžetima okrenuli porezu na dohodak. Kao što naglašava Piketi u Kapitalu u 21. veku, ogroman rast stopa poreza na dohodak i bogatstvo u industrijalizovanim zemljama posle Prvog svetskog rata nije bio posledica samo univerzalnog prava glasa i zahteva za boljim uslugama; razlog su bili i dugovi nagomilani tokom rata. Od dvadesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka, potrebe države blagostanja – ili socijalne države, kako bi rekao Piketi – i ratni dugovi održavali su progresivne stope na visokom nivou: progresivno znači da najsiromašniji plaćaju najmanje, srednja klasa plaća dosta, a najbogatiji mnogo. Pre Prvog svetskog rata, poreski prilivi u Evropi i Severnoj Americi činili su manje od 10 odsto nacionalnog budžeta, što je bilo jedva dovoljno za starosne penzije, vojsku, mornaricu i diplomatsku službu. Posle rata taj udeo se utrostručio ili učetvorostručio.

Poreske stope za bogate bile su više u Britaniji nego u kontinentalnoj Evropi, a najviše su bile u SAD. Stih „Jedan tebi, devetnaest meni“ iz Harisonove pesme „Taxman“ koju su Bitlsi snimili 1966. odnosi se na poresku stopu od 95 odsto, koliko su tada plaćali najbogatiji Britanci, uključujući i Džordža Harisona. U jednom trenutku sedamdesetih godina superbogati su plaćali porez na investicije od čak 98 odsto. Amerika je prednjačila, kao što primećuje Piketi, inspirisana uverenjem da su bogati bili najodgovorniji za Depresiju i strahovanjem da će Amerika, ako se ne preduzmu koraci u cilju smanjivanja jaza između najbogatijih i najsiromašnijih, postati zemlja aristokrata i seljaka, kao nekada Evropa, od koje je Novi svet uvek želeo da se distancira. U jednom periodu tokom Drugog svetskog rata, najbogatiji su plaćali porez po najvišoj stopi od 94 odsto. Gotovo pedeset godina u sredini 20. veka, u periodu koji Amerikanci smatraju zlatnim dobom svog prosperiteta i moći, najbogatiji među njima – manje od 1 procenta – plaćali su federalni porez na dohodak po stopi od 81 odsto.

Ako se iz prošlosti može izvući neka pouka, bogatiji deo britanskog društva bi danas trebalo da plaća znatno veći porez. Porezi na dohodak su manji nego što su bili polovinom veka – a za bogate su znatno niži. Uprkos tome, doživeli smo finansijsku krizu koja se, kako tvrdi Martin Volf iz Fajnenšal tajmsa, po razornim posledicama za javne finansije Britanije i Amerike može meriti sa svetskim ratom. Čak i kritičari sadašnjeg vladinog ekonomskog kursa slažu se da Britanija mora početi da smanjuje dug na duži rok. Umesto da se, kao u prošlosti, šteta otklanja kombinacijom povećanja poreza i smanjivanja javne potrošnje – mada kejnsijanski ekonomisti smatraju da štednja donosi više štete nego koristi – prepisuju nam se samo štednja, štednja i štednja.

***

U Britaniji su u opticaju dva dominantna politička narativa o događajima u poslednjih 15 godina. Prvo, konzervativno i kod birača uspešnije tumačenje kaže da je laburistička vlada nekontrolisano trošila novac u periodu pre sloma 2008, zbog čega je Britanija rizično prezadužena, isto kao Grčka. Narativ štednje dalje kaže da Britanija, kao domaćinstvo sa prevelikom hipotekom, mora značajno smanjiti troškove i rasprodati preostalu državnu imovinu da bi počela da vraća ono što duguje. Ali, pošto konzervativci istovremeno zastupaju srednjovekovne poglede na oporezivanje – stav da je to otimanje i rasipanje novca onih koji vredno rade – oni zahtevaju ukidanje, a ne povećanje poreza. Otuda današnje mere štednje i trend smanjivanja države.

Drugi narativ, koji koriste laburisti, često se predstavlja kao narativ „protivnika štednje“. U ovoj verziji, Gordon Braun se nije preterano zadužio niti je preterano trošio. Britanska ekonomija se 2008. našla u krizi ne zbog zaduživanja države, već zbog pozajmljivanja i zaduživanja nekoliko prevelikih arogantnih britanskih banaka. Država koja ima sopstvenu valutu nije isto što i domaćinstvo, kaže ova priča; ona ne može bankrotirati zbog prevelike potrošnje. Problem današnje zaduženosti države, prema istorijskim standardima, lako je staviti pod kontrolu. U ovoj priči program štednje koji sprovode konzervativci nije rezultat stvarne potrebe, već ideološke želje da se unište država i oni koje ona štiti. Prema toj verziji, ekonomski zdrav razum i istorijsko iskustvo nas uče da, na kraći rok, kada su troškovi zaduživanja na minimumu, dug treba povećati da bi se stimulisala ekonomija, a poreze koje plaćaju najbogatiji treba povisiti.

I u jednoj i u drugoj priči ima nedostataka. Problem sa narativom o štednji je u tome što ne odgovara istini. Gordon Braun nije besomučno rasipao sredstva iz javnih fondova, a poređenje sa Grčkom je neumesno. Britanski nacionalni dug je na početku krize bio niži nego kada su laburisti preuzeli vlast od konzervativaca 1997. godine, a i sadašnje stanje duga je jedva u crvenoj zoni. Problemi britanske ekonomije od 2007. godine nastupili su upravo iz razloga koje navode protivnici štednje. Širom sveta bogati su počeli da gomilaju ogromne količine novca umesto da ga usmeravaju na potrošnju. Zemlje kao što su Kina i Sudijska Arabija, one koje izvoze više nego što uvoze, gomilale su rezerve strane valute za buduće crne dane. Velike korporacije su takođe gomilale novac umesto da ulažu u razvoj novih i boljih proizvoda. Zakon je olakšao pojedincima da iz preduzeća koja poseduju ili kojima upravljaju izvlače bogatstvo i prave lične zalihe.

Rezultat je bila globalna prekomerna štednja. Naravno, ti efekti se nisu manifestovali u obliku magacina punih dolara. Svi koji su gomilali novac nastojali su da svoje zalihe smeste tamo gde će im donositi najveću kamatu. Tako su zemlje kao što su Britanija i SAD dvaput uvozile „proizvode“ zemalja bogatih resursima, kao što su Saudijska Arabija i Rusija, i zemalja izvoznika, kao što su Kina i Nemačka: prvo, kao same proizvode (nafta, gas, automobili, telefoni), a onda kao dobit ostvarenu prodajom proizvoda, u obliku nagomilanih ušteđevina u potrazi za mestom na kojem će svojim vlasnicima obezbediti najbolji prinos. Problem je u tome što su zbog prevelike ponude nagomilanog novca koji traži sigurno mesto gde će mirno ležati i uvećavati se – kamatne stope počele da padaju. Čak su i industrije starog industrijskog sveta – u koje bi u neko drugo vreme nagomilani novac bio uložen – sada bile više zainteresovane za gomilanje novca nego za investicije u budućnost i širenje poslova. Zato su američke, britanske, irske, španske i islandske banke pronašle još jedan inovativan način da pomognu ljudima s viškom novca: uložile su novac u privatne zajmove, pre svega u stambene hipoteke. Finansijska industrija je pomešala sigurne i rizične zajmove i spakovala ih u pakete koji zajmodavcima, to jest čuvarima velikih gomila novca navodno pružaju sigurnost kao da je čitav paket bezbedan, a donose kamatu kao da je čitav paket rizičan. Za neverovatno kratko vreme banke su narasle do grotesknih proporcija. A onda su počele da se ruše.

Otuda dug i deficit koje je Gordon Braun ostavio kada je napuštao funkciju nisu rezultat razularenog trošenja u javnom sektoru pre finansijske krize, već trošenja tokom same krize, u pokušaju da se popravi šteta koju je finansijska industrija napravila, kao i nakon krize, da bi se sprečio kolaps tražnje, kao što se dogodilo u doba Depresije. Akcija spasavanja je uspela. Ekonomija štednje Braunovog naslednika Ozborna, poređenja radi, donela je kao rezultat tri godine nepotrebne ekonomske stagnacije. Ta politika se i dalje sprovodi, što jasno pokazuje da je prava namera ministra, kao i republikanaca u Americi, da se država smanji na najmanju moguću meru.

Narativ o štednji počiva na neistini. Ali ta neistina je bila dovoljno popularna da ljude koji je uporno ponavljaju dovede na vodeće pozicije u Britaniji. Protivnici štednje veruju da su se izbori 2015. godine mogli drugačije završiti da su laburisti uložili više truda u odbranu svog učinka u prošlosti i pokazali koliko su neosnovane optužbe da je Braun upropastio zemlju. Možda je to tačno. Ali danas ionako svi prave jasnu razliku između Brauna koji je razborito upravljao finansijama – što je tačno – i Brauna koji nije ništa preduzeo da zaustavi suludu ekspanziju bankarskih bilansa – što je takođe tačno.

Kada je laburistička vlada 2007. godine morala da spasava banku Northern Rock, prvu žrtvu juriša na banke još od 19. veka, pokazalo se da je uprava banke veliki deo očekivanih budućih priliva od mesečne otplate hipoteka spakovala u pakete koje je položila kao garanciju za dodatno zaduživanje u iznosu od 49 milijardi funti širom sveta. Taj novac je onda upotrebila za kreiranje još hipoteka. To su radili preko takozvanog humanitarnog trusta po imenu Granite, sa sedištem u poreskom raju u Džersiju, koji je kao svoju nominalnu humanitarnu organizaciju koristio jedno sićušno udruženje na severoistoku zemlje za pružanje pomoći osobama sa Daunovim sindromom. Banka Northern Rock nikada nije obavestila tu humanitarnu organizaciju kako se koristi njeno ime. Ni banka ni regulatorna tela nisu u tome videli ništa loše. Zašto bi? Čak i na veb stranici ministarstva finansija je bilo potanko objašnjeno kako se to radi.

Laburisti se ne mogu pretvarati da nisu znali ili da nisu morali da znaju šta se događa. Novi laburisti su na samom početku odlučili da poklone poverenje britanskim čarobnjacima sveta visokih finansija, ne zato što su mislili da ga oni zaslužuju, već iz straha da bi u protivnom partija izgubila izglede za pobedu. Jedina alternativa bilo je uvođenje jedne drugačije vrste štednje, štednje koja se ne bi zaustavila na zauzdavanju banaka, nego bi posledično i običnim glasačima (zamalo da napišem „onima koji vredno rade“) otežala dobijanje hipoteka i drugih oblika kredita na koje smo navikli. Umesto rezanja javnih troškova srezali bi se privatni troškovi. Da su to predložili, laburisti bi bili optuženi za pokušaj gušenja ekonomije, ometanje razvoja i gašenje radnih mesta.

Novi laburisti sada prerađuju stare ideje. Jaz između Korbina i Blerovih sledbenika ekvivalentan je jazu na liberalnoj levici u SAD između Bernija Sandersa i Hilari Klinton. Zar borba protiv mera štednje zapravo ne bi trebalo da bude borba za mere štednje koje će se primenjivati na bogate umesto na siromašne? Zar odgovor na rezove u javnim rashodima ne bi mogli biti rezovi u privatnim rashodima, to jest, podizanje poreza za dobrostojeće.

Piketijeva knjiga je donela mnogo nade onima koji ne veruju da tržište može rešiti svaki problem i smatraju da načelo Robina Huda treba institucionalizovati kroz funkcionisanje socijalne države. Glavni zaključak knjige je razoran za populistički diskurs moderne desnice. Istražujući mnoštvo podataka, Piketi je ustanovio da je tokom gotovo čitave zabeležene istorije važilo pravilo da oni koji su dovoljno bogati da sede na gomilama gotovine i imovine uvek postaju još bogatiji od prinosa na kapital i to po stopi koja je uvek viša od stope rasta za ekonomiju u celini. Drugim rečima, ako ne posedujete kapital od samog početka, nikada nećete sustići bogate, koliko god vredno da radite; s druge strane, ako u utakmicu ulazite kao vlasnik kapitala, bićete sve bogatiji i bogatiji bilo da radite ili ne. Prolaženjem vremena to vodi do sve veće nejednakosti. Piketijevi zaključci su šokantni, jer je on pokazao da sredina 20. veka, period kada je prosečna osoba mogla i često jeste uvećavala svoje bogatstvo brže od onih koji su se zadovoljavali samo prinosima od posedovanja kapitala, da taj period nije neko novo normalno stanje, kao što su mnogi poverovali, već devijacija, i da smo se u međuvremenu vratili na uobičajeno stanje stvari.

Ali u Piketijevim nalazima ima detalja koji su manje prihvatljivi pokretima liberalne levice koji pokušavaju da operišu unutar postojeće države. Suptilnost njegove pozicije je u tome što problem nejednakosti odvaja od praktičnih aspekata vođenja moderne države. Za Piketija, oporezivanje megabogatih nije način da se popune rupe u godišnjem budžetu, već sredstvo koje treba da spreči ekstremnu koncentraciju bogatstva u rukama malog broja ljudi, ili, kako on to kaže, „fiskalnu secesiju najbogatijih slojeva“. Visoka marginalna poreska stopa za ekstremno visoke prihode je dobra, kaže on, ali od toga državni koferi neće imati mnogo koristi.

Porezi su važna tema za Piketija; „Bez poreza“, kaže on, „društvo ne može imati zajedničku sudbinu, zajedničko delovanje je nemoguće.“ Opet, u domenu dnevnih nacionalnih politika oporezivanja i potrošnje, njegova pozicija je centristička. Država, smatra on, nikada nije bila prisutnija u životu običnih ljudi, i dok nema mnogo razloga za sužavanje njenih nadležnosti, isto se može reći i za njihovo proširivanje. „Da ne bude zabune“, piše on, „postoje objektivno rastuće potrebe u sferama obrazovanja koje opravdavaju blago uvećanje poreza u budućnosti. Ali građani bogatih zemalja takođe imaju legitimnu potrebu da im ostane dovoljno novca da mogu kupovati sve vrste roba i usluga koje nudi privatni sektor.“

Ali odmerenost Piketijevih stavova o onome što individualne države mogu učiniti zasenjena je ekstremnim radikalizmom rešenja koje on nudi za problem nejednakosti: progresivni globalni porez na bogatstvo. On čak predlaže i brojke, od 0,1 odsto za bogatstvo od milion evra, pa do celih 10 odsto za milijardere. Ali, kao što i sam priznaje, „istinski globalni porez na kapital je… utopijska ideja“. To se neće dogoditi.

Piketi je veoma temeljno pretresao, da ne kažem samleo sve podatke o Britaniji i SAD, ali ne smemo zaboraviti da on piše pre svega iz perspektive Francuske, zemlje u kojoj država ima sigurnije pozicije nego u Britaniji. Njegov utisak da zagovornici sužavanja uloge države nisu naročito brojni ne zvuči uverljivo u anglofonim zemljama. „Procvetali bi individualizam i sebičnost“, piše on. „Pošto je sistem u celini nepravedan, zašto bismo i dalje plaćali za druge?“ Opisujući globalnu oligarhijsku budućnost, Piketi kao da opisuje Britaniju i druge anglofone zemlje. Da li je zato tako veliki broj Britanaca danas spreman da prihvati naopaku ideju da su siromašni zapravo besposleni bogataši – ne iz zle namere, već zato što su stvarni bogataši postali toliko moćni i nedodirivi da se čini da više i ne pripadamo istom svetu?

***

Ako je zaista tako, zar to ne liči na srednji vek. Iza izvrnute retorike o većini koja naporno radi i trpi tlačenje države koja troši na socijalna davanja kao da je sišla s uma izgrađena je moderna verzija srednjovekovnog sveta u kojem stvarno siromašni plaćaju veći porez nego bogati; u kojem je većina ljudi koji nisu bogati opterećena dažbinama i monopolima udaljenih privatnih veleposednika koji se ne mogu pozivati na odgovornost; i gde su mnogi okovani lancima privatnog duga.

Otkako je Margaret Tačer izvela svoju revoluciju 1979, britanske vlade se hvale smanjivanjem poreza kao velikim uspehom. To su uglavnom i činile, osim za jedan segment društva: za najsiromašnijih 20 odsto. Na primer, 1977. godine, najsiromašnija petina domaćinstava je plaćala porez od 37 odsto kroz direktne poreze (npr. porez na dohodak) i indirektne poreze (npr. PDV), nasuprot 38 odsto koliko je plaćala najbogatija petina. Do 2014. godine poreska uzimanja od najsiromašnijih su porasla na 37,8 odsto, dok su porezi koje plaćaju najbogatiji pali ispod 35 odsto.

A to još ne govori ništa o poreskim olakšicama za 1 procenat najbogatijih na vrhu lestvice; to je samo deo tereta koji nose najmanje imućni. Piketi piše da „modernu redistribuciju ne čini transfer prihoda sa bogatih na siromašne, ili bar ne na tako eksplicitan način. Ona se više sastoji od finansiranja javnih službi i prihoda koji su manje ili više jednaki za sve, naročito u oblastima zdravstva, obrazovanja i penzija“. To je veoma umerena definicija moderne socijalne države. Zdravstvo, obrazovanje i socijalna zaštita čine lavovski deo javnih troškova, ali oni su blisko povezani sa širim skupom mreža koje uključuju električnu energiju, vodu i transport, a neki smatraju da bi tu trebalo uključiti i stanovanje. Ono što je zajedničko ovim mrežama jesto to da je društvo zaključilo da su one suštinski važne i da zato treba da budu univerzalne – to jest da budu svima dostupne u svako doba. Značaj takvog aranžmana je u tome što, s jedne strane, društvo prihvata obavezu da i najsiromašnijim članovima društva obezbedi pristup pomenutim uslugama, koje bi im inače bile nedostupne; s druge strane, plaćanje za korišćenje takvih mreža, ako nije finansirano iz poreza, i samo postaje porez, naročito ako mreža ima status monopola. U Britaniji su mnoge od tih univerzalnih mreža, kao što su elektromreža i vodovod, privatizovane, ponekad i dvaput – jednom izlaskom na berzu, drugi put predajom u ruke stranih vlasnika. Računi za usluge rastu brže od inflacije, bez obzira na platežnu sposonost potrošača. Tako najsiromašniji, koji već plaćaju najveće kombinovane indirektne i direktne poreze, nose i najveći deo tereta hibridnih privatno-javnih poreza, kao što su porez za električnu energiju i porez za vodu.

Druge univerzalne mreže, kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje, nisu privatizovane, ali su prošle kroz temeljan proces reorganizacije koji ih je pripremio za uvođenje paušalnog plaćanja za njihovo korišćenje u budućnosti. Taj proces je pokrenut pod laburističkom upravom i on je znak neuspeha liberalne levice da shvati šta je učinila, pa čak da to adekvatno opiše. Jedan od mogućih opisa je „autonomizacija“ – proces u kojem tela kojima upravlja država nastavljaju da primaju novac iz budžeta, ali se njima rukovodi autonomno na neprofitnoj osnovi. Tako srednje škole postaju liceji, NHS bolnice postaju NHS trustovi, a opštinski stanovi se predaju stambenim zadrugama. Britanska država se nalazi u stanju kontinuirane abdikacije i ostavlja za sobom delimično privatizovan, delimično autonomizovan skup univerzalnih mreža kojima sve češće upravljaju udaljeni gospodari u obliku globalnih kompanija i stranih investitora, a koje se u disproporcionalnoj meri finansiraju iz džepova najsiromašnijih obveznika koji plaćaju sve poreze, naknade i dažbine, iako su često i sami već prezaduženi.

Postoji cinično stanovište koje kaže da dokle god većina stanovništva veruje da mu je dobro, demokratski izabrana vlast može slobodno nastaviti da cedi najsiromašnije i ugađa bogatima. Ali cinizam je rizičan oslonac u doba kada vlada istovremeno smanjuje troškove i odriče se kontrole nad univerzalnim mrežama od kojih stanovništvo direktno zavisi. Hobsbaum u Banditima piše: „Koncentracijom moći u modernoj teritorijalnoj državi konačno je eliminisan ruralni banditizam, u endemskom ili epidemijskom obliku. Na kraju dvadesetog veka imamo utisak da bi se to uskoro moglo promeniti, a posledice takve regresije državne moći nemoguće je predvideti“. Dug je put do povratka pravih otpadnika iz Notingamšira. Ali moramo imati na umu uvid koji su naši preci stekli kada su prozreli iluziju mita o Robinu Hudu, kada su shvatili da srebrnjaci u šerifovom sanduku nisu samo novac koji je ukraden od svakog od njih ponaosob, već i moć koja im je oduzeta kolektivno, i da tu moć moraju zajedno povratiti i zajedno je koristiti, da je to jednako važno ako ne i važnije od povraćaja novca. Naravno, sloboda izbora je velika stvar. Tržišta su uvek tu da nam pomognu da tu slobodu iskoristimo. Ako ima dovoljno novca u banci, porodica iz srednje klase može odlučiti da upiše dete u privatnu školu koju će obezbediti tržište; ali ta ista porodica ne može odlučiti da sama izgradi i održava univerzalnu mrežu obrazovnih institucija; to neće učiniti ni tržište. Ako imate novca, možete odlučiti da kupite automobil i tržište će ga obezbediti; ali ne možete odlučiti da sami izgradite i održavate univerzalnu putnu mrežu; to neće učiniti ni tržište. Izgradnja i održavanje univerzalnih mreža podrazumeva autoritet države koji je sada odsutan; teško je predvideti odakle bi taj autoritet sledeći put mogao doći, ako ljudi ne uspeju da pronađu način da zajednički povrate svoj kraljevski status.

Audio: autor čita svoj tekst

London Review of Books, 18.02.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 02.03.2016.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU