Vladar se javio iz Švajcarske i putem Instagrama opomenuo studente da ne izlaze na ulice i da se manu protesta. On zna zbog čega to oni rade: zbog para! Ne bi trebalo, misli on, da se svađaju i tuku oko novca zarad rušenja vlasti. Neka sačekaju, rekao je on, do 26. ili 27. godine, tada mogu na izbore. Do tog vremena neka vredno uče i rade, boreći se za svoju zemlju. Rad oslobađa!
„Pozivam sve da radimo zajednički, a narodu bih rekao da se ne sekiraju zbog blokada i maltretiranja. To je samo izraz nemoći i nepoštovanja sopstvenog naroda i države.“
Nagon za obraćanjem se ne može zaustaviti, a muke sa rečima su neizlečive. Sa svakog nepotrebnog putovanja taj čovek ima poruku koju smatra suviše važnom da bi mogao da je odloži do povratka. U suštini, uvek je to misaona sekrecija koja i nije mogla da bude dovršena. Ona je deo nejasnog mentalnog procesa iz koga nam dolaze čudesna viđenja sveta koji pisac poruke smatra samo svojim. Svaki otpor ili pokušaj da se ospori način vladanja i bolesno tutorstvo, on smatra jeretičkim i neprirodnim.
Nije on pionir u otkrivanju porekla i razloga za pobune. Još je bračni par Milošević optuživao sve koji su ustali protiv njih da su nečiji plaćenici. Srpska Ledi Magbet je svoje slatkaste lirske note zamenila teškim kletvama i pretnjama koje su umele da budu smrtonosne. Studenti su hodali ulicama u beskrajnoj koloni i nosili transparente: Evo ide šačica! Beograd je svet!
U pojmovnom svetu malih diktatora koji su sebe izbavili od stvarnosti, niko ne započinje otpor svojom voljom. Za takav poduhvat morao bi da bude plaćen, u okolnostima gde je bunt masovan, masovno je i plaćanje.
Vremenom je ta priglupa a podmukla obmana prerasla u opsesivnu paranoju. Samoljublje vladara ne dopušta mu da vidi koliko je odvratan, toksičan i nepodnošljiv, opasna, poremećena štetočina koja razara društvo. A i da jeste takav – to bi moralo da ostane državna tajna. Svaki otpor i svaki njegov oblik samo je plaćeni posao da bi njega „nešto“ srušilo.
Studenti su izašli na ulice i blokirali fakultete da bi odali počast poginulima u Novom Sadu. Vrh tiranske vlasti to razume kao opasnost po svoj razorni opstanak. Kad se pokrenu studenti, onda je kraj blizu. Možda se može nasiljem protiv opozicije i običnih građana. Studenti i đaci su posebno osetljiva supstanca. Ne diraj nam decu zlotvore, tako poručuju roditelji i rodbina, inače si gotov!
Protiv studenata ne pomaže ni Orlićev gestapo ili sekuritatea, još ne znamo šta će iz te tame da krene na nas.
Zato je vladar protiv omladine koja pruža otpor, krenuo svojim najpodlijim oružjem iz inventara okorelih nitkova. Ne izlazite vi momci i devojke na ulice svojom voljom. Nego se tučete oko novca zarad rušenja vlasti!
Bilo bi zanimljivo da nam glasnik iz Švajcarske objasni tajnu plaćanja. Od koga studenti dobijaju pare? Kojim putevima teče novac uplaćen za njihove zadate poslove. Kako se pare raspodeljuju? Neposredno na ulici, gde se studenti „tuku oko novca“, ili nekako drugačije? Gde se vrše isplate i u kojoj valuti?
Da li su plaćeni studenti, zajedno sa saveznicima u rušenju vlasti dužni da vlast zaista sruše i hoće li vlast znati da je srušena? Hoće li vladar, dok bude rušen, na vreme da utekne u inostranstvo, tamo gde su spremni da ga prime, ako ga bilo ko želi. Da li je spremio novac za takav poduhvat i odakle mu?
Ovaj problem nerešivog finansiranja rušenja vlasti ima svoju prvu stranu medalje. Čovek koji je u Srbiju poslao vapaj iz Švajcarske, već je uplaćivao novac istoj kategoriji omladine. To je onaj „helikopter“, sistem darovanja dva-tri puta po 100 evra iz državne kase, ne bi li kukavički despot platio svoj opstanak na vlasti. U čemu je onda razlika između cene opstanka i rušenja, osim što se za drugu uslugu ne vidi finansijer. Zbog toga što ne postoji. Pokušaj vladara da podmiti omladinu pokazao se neuspešnim, odjednom se pojavila kategorija ljudi koje nije moguće kupiti ni prepasti.
Takozvani predsednik takozvane države neposredno vređa i pokušava da ponizi čitavu jednu generaciju mladih ljudi. Oni na najgori način saznaju u kakvoj distopiji žive pod rukom nitkova. Nitkovima je nejasno kako svi ti ljudi koji farbaju trgove u boju krvi i revolucije nisu prihvatili zločine i ostavili zločince na miru, da čine nove.
Gradonačelnik Novog Sada, Milan Đurić, kaže i ovo: članovi porodica poginulih razumeju tragediju i ne optužuju državu.
Ništa tako jezivo nije izgovorio niko iz vladajuće rulje posle zločina. Ljuba Živkov bi rekao da je to neizreciva bezdušnost.
To je lozinka koju je prihvatio i vladar kao smrtonosnu mudrost koja ga pred njim samim oslobađa od svake odgovornosti: za ono što čini i za ono što govori.
Ipak će odgovarati, to je neizbežno. To se ne plaća novcem, to nema cenu.
Peščanik.net, 06.12.2024.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Poslednji čin - 17/01/2025
- Čekajući Ješića - 10/01/2025
- Divlja horda - 03/01/2025
