Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Izbori su praktično sutra. Ali, atmosfera na prvi pogled nije izborna. Više je razloga za to.

1.

Od 2012. novoradikali su neprekidno u kampanji. Ta kampanja prekidana je samo izbornom tišinom na dane vanrednih i – retko – redovnih izbora. Stoga nije lako razlučiti redovne aktivnosti režima od izbornih aktivnosti. Ali, režimska kampanja jeste bila nešto jača u nedeljama i danima neposredno pred izbore. S izborima za beogradsku skupštinu ovaj put, čini se, nije tako. Naravno, to je privid. Ako je suditi po vestima – nelegitimni predsednik republike i članovi njegove vlade nikada nisu radili više, susretali se više, dogovarali se više, najavljivali i obećavali više nego prethodnih dana. Drugi novoradikalski ešalon gradskih čelnika drži se lokalnih (režimskih) medija (gde samo još treba da obećaju izgradnju kosmodroma na Terazijama) i tek povremeno izlazi iz senke svojih po statusu u stranačkoj i državnoj hijerarhiji starijih kolega u nacionalnim (režimskim) medijima.

2.

Koalicija na vlasti tako na nacionalnom nivou pravi utisak da je Srbija u punom zamahu, a da su beogradski izbori tek sporedna stvar koju treba brzo obaviti, da se ne gubi vreme i da posao ne trpi. Za razliku od zahuktalog režima, opozicija nema preča posla nego da se zamajava lokalnim izborima. To je predizborna slika koju režim šalje. Na ruku mu, očekivano, ide većina medija. Još jednom jasno vidimo šta je bio cilj naopakih zakona o privatizaciji medija te ukidanja niza lokalnih radio i TV stanica. Ako lokalni izbori, beogradski ili bilo koji drugi, možda i nisu tema za medije s nacionalnim pokrivanjem, oni bi svakako bili centralna vest za lokalne medije. Ali, lokalnih medija ili više nema ili su mahom u vlasništvu koalicije na vlasti i poslušno joj služe. Posle lokalnih izbora u drugim mestima, red je došao i na Beograd da oseti porazne učinke takozvane tranzicione medijske politike u Srbiji.

3.

Reklo bi se i da s pretnjama, pokušajima atentata, međuetničkim tenzijama stojimo kao i obično. Nema ničeg posebno novog u nedavnom hapšenju jednog bivšeg američkog marinca a sadašnjeg navodno plaćenog ubice u Beogradu, baš kao ni u tupavoj razmeni uvreda između dvojice bivših koalicionih partnera Stefanovića i Ugljanina, ili u pozivu Vučiću da poseti Zagreb – sve smo to u nekoj drugoj jednako lošoj verziji već gledali. Novost su ipak razmahani neonacisti na beogradskim ulicama, te okupljanje ekstremnih desničara u političku organizaciju s blagoslovom režima – sve to pred izbore. Novoradikali izvode kostimirane fašiste (da ne bude zabune o kome je reč) na ulice kao da hoće da pokažu da i od njih, novoradikala, ima većeg zla. S jedne strane, to jeste deo izborne kampanje; s druge strane, to same izbore dodatno gura u drugi plan: problem fašizma ne rešava se na izborima – pogotovo, naučili smo valjda to, kada su fašisti već na vlasti.

4.

Na izbornu atmosferu, podizanje tenzija i mobilisanje glasača bitno utiču ankete i ispitivanja javnog mnjenja. Ranije smo imali rezultate takvih istraživanja sve češće kako se bližio dan izbora. Sada ih (još) nema. Istina, tim istraživanjima se ni ranije nije moglo verovati, ona su sva uglavnom služila kao samoostvarujuće predviđanje – pokradene izbore režim je unapred pokrivao rezultatima nameštenih anketa. Nedavni predsednički izbori poučan su primer za takav pseudodemokratski izborni rad. Ali sada takve ankete upadljivo izostaju. To je takođe deo izborne taktike režima – da ponovimo: treba umanjiti važnost izbora za beogradsku skupštinu; predstaviti upravljanje gradom kao posao od drugorazrednog značaja za naciju; kreirati sliku da se učešćem na ovim izborima opozicija bavi manje važnim poslovima, iako ni za njih nije dorasla.

5.

U to nešto malo anketa koje su kružile medijima, slabost opozicije tobože se očitovala u neznatnim procentima njenih pristalica, uvek negde malo iznad ili ispod cenzusa. Na te rezultate nadovezala se tvrdnja da se opozicione stranke i pokreti udružuju isključivo da bi prebacili cenzus i tako osigurali za sebe kakvu-takvu političku egzistenciju, naravno, iz krajnje sebičnih interesa. To nije tačno. Čak i u tim za potrebe režima nameštenim istraživanjima, stranke i pokreti opozicije demonstriraju i političku snagu i dublji rezon. Na jednoj od četiri sada relevantne opozicione liste našle su se stranke, dok drugu formiraju pokreti. Na trećoj je opet pokret koji snagu i legitimitet crpe iz manjka bilo kakve prethodne političke istorije, kao potpuno novi akter na sceni. Četvrta lista računa na lokalnu prepoznatljivost i prethodni rad u najvećoj gradskoj opštini.

Od ove četiri liste, kažu rezultati istraživanja, dve su sigurno iznad cenzusa, treća verovatno, a četvrta se bori za cenzus. To naizgled deluje kao nedovoljno. Ali kada se ti procenti saberu, ove četiri liste zajedno imaju više glasača od režimske koalicije. Ostalo je da nas u narednim nedeljama ljudi sa tih lista uvere da su u stanju da spreče izbornu krađu, da niko od njih neće u koaliciju s režimskim strankama, te da su spremni da zajedno formiraju gradsku vlastu, uprkos razlikama. Sve i ako bi režim da nas uveri da su ovi izbori nebitni i da navodno slaba opozicija na njima nema šanse, činjenice i brojevi (uključujući i one s poslednjih predsedničkih izbora) govore suprotno. Na opoziciji i njenim pristalicama je da to (već jednom) iskoriste.

Peščanik.net, 07.02.2018.

Srodni linkovi:

Nedelja do izbora

Tri nedelje do izbora

Pet nedelja do izbora

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)