Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Tako je to kad se drži vlast i ne preza ni od čega: režim je od opozicije ukrao desetak dana kampanje za gradske izbore i promovisao se na grobu ubijenog Olivera Ivanovića. Mislim, pre svega, na nedoličnu posetu Kosovu nelegitimnog predsednika republike. Tih desetak dana, jedna za drugom opozicione grupe prikupljale su potpise i predavale izborne liste. Kampanja im je bila u drugom planu: ne agituje se u danima žalosti. Šta nam govori ovakav početak kampanje?

O režimu sve znamo. Pitanje je samo koliko će daleko nelegitimni predsednik i njegovi kolaboranti ovaj put otići u zloupotrebi javnih resursa (političkih položaja, od mesta predsednika nadole; ustanova, poput REM-a; javnog servisa; državnih i privatnih materijalnih sredstava) za uništavanje zajedničkog dobra. Te kakvu će podršku za taj loš posao dobiti od tobože nestranačkih ličnosti. Ako je suditi prema imenima na režimskoj listi, ta podrška ni ovaj put neće izostati.

Po koju cenu se prave takvi dogovori, zavisi od konkretnih osoba. Međutim, ne treba sumnjati da se tu obavlja svojevrsna trgovina: prodaju se ugled, pozicija, vidljivost, a za uzvrat dobijaju nezaslužene privilegije ili ustupci mimo pravila – a sve to, da ponovimo, na štetu zajedničkog dobra. Ovaj novoradikalski pakt s jednim brojem građana (možemo to nazvati i savezom elita, prema jednoj čuvenoj istorijskoj studiji) nije ništa drugo do mreža masovnog klijentelizma na kojoj se održava sadašnji režim. Pitanje je koliko je preostali deo Srbije još u stanju da hrani jednu takvu mrežu.

S druge strane, opozicija demonstrira drugačiju vrstu moći. Što se tiče samih izbornih procedura, opozicija radi višestruko veći posao od stranaka režima, sa neuporedivo manjim materijalnim resursima. Za svaku od nekoliko opozicionih lista trebalo je prikupiti isti broj potpisa koji je režimu bio potreban za jednu (dobro, dve liste). Za sada imamo barem pet jasno protivrežimski nastrojenih izbornih grupacija. Za prijavu njihovih izbornih lista bilo je potrebno oko 15.000 potpisa. I opozicija ih je sakupila.

Na tim listama imaćemo nekoliko stotina imena protivrežimski nastrojenih osoba. Drugim rečima, nekoliko stotina ljudi je pristalo da javno digne glas protiv tekućih vlasti, uprkos pritiscima i verovatnim posledicama. U redovnim okolnostima, izlazak na izbore tumačio bi se kao nadmetanje političkih programa, a ne kao bezmalo revolucionarni zadatak. Ali, Srbija je od 2012. u vanrednim okolnostima, i sasvim je blizu situacije u kojoj bi izbori mogli da se vide i kao mitska borba između dobra i zla.

Naravno, nije opozicija kreirala takav predizborni milje. To je politička strategija stranke na vlasti, još iz vremena pre 2012. Opozicija danas samo odgovara na takav politički izazov. Prikupiti u takvim okolnostima znatno više od 10.000 potpisa i staviti na liste nekoliko stotina ljudi ozbiljan je uspeh. Ali i samo prvi korak u političkoj borbi u kojoj vas vlast otvoreno proglašava ne za svog neprijatelja, nego za neprijatelje „naroda“.

Do dana izbora, opozicija ima da uradi još barem dva velika posla, pošto je jedan takav posao – prijavu lista – završila. Reč je o pripremi za kontrolu izbora i o otvaranju prostora za obraćanje građanima. Dogovor o zajedničkoj kontroli izbora nagoveštava da bi opozicione grupacije ovaj put, za razliku od prošlogodišnjih predsedničkih izbora, mogle uspešno da spreče ili barem odgovore na izbornu krađu. Svaka od lista imaće svoje kontrolore, što nama koji biramo garantuje da će kontrola izbora biti višestruka. I ne samo to, do izbora je ostalo dovoljno vremena da se liste između sebe dogovore o mogućim scenarijima i zajedničkim reakcijama na pokušaje krađe glasova.

Bilo bi dobro da pred same izbore liste izađu sa podacima o (potpunoj) pokrivenosti biračkih mesta i broju kontrolora koji će se u ime opozicije na tim mestima nalaziti. To bi ohrabrilo protivrežimski nastrojene birače: ovaj put njihov glas verovatno neće nestati ili biti nadglasan fantomskim glasovima za režimsku listu.

Konačno, i opozicija i građani moraju da se dogovore o tome kako će se uzajamno informisati pred ove izbore. S jedne strane, opozicija mora da uloži napor i osmisli kako će svoje poruke dobaciti do adresata. Tradicionalni mediji (štampani i elektronski) ostaće zatvoreni za njene predstavnike: malo je verovatno da će protest ispred zgrade RTS-a zakazan za 4. februar tu nešto promeniti. S druge strane, većina građana i dalje ili nema mogućnost ili nema naviku da se informiše na internetu (na stranu sad što je i to namerno zaprljan prostor, kako bi se odbili čitaoci), pa ni internet u prvom koraku nije dobro rešenje.

Napor bi morao biti obostran. Opozicija treba da apeluje na pristalice da promene navike u informisanju; ali taj apel će biti uzaludan ako s njim istovremeno ne ide i sugestija gde da se ide po verodostojne informacije. Nema razloga da građani na takav apel ne odgovore pozitivno i ne ulože napor da promene informativne rutine.

U normalnim prilikama, u pristojno uređenoj zemlji, ovo bi bile suvišne elaboracije. Ali Srbija danas nije normalna zemlja. Na izborima za gradsku skupštinu ponovo imamo šansu da to počnemo da menjamo.

Peščanik.net, 30.01.2018.

Srodni linkovi:

Nedelja do izbora

Tri nedelje do izbora

Četiri nedelje do izbora

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)