Upozorenje: tekst je nepotpuno, potpuno subjektivno, nimalo objektivno, ničim izazvano, ne odnoseći se na režiju, vredne radnike televizije, marljive i ubedljive glumce, kostimografe i ostale uključene u produkciju – čitanje TV serije sa navedenim naslovom. Iz teksta su uklonjeni svi znaci površnog besa, nadutog triumfalizma, prostakluka i sličnih basarizama, koje serija za vreme gledanja izaziva u većem broju gledalaca, što je potvrđeno anketom na desetak neposrednih učesnika.
Izdržala sam četvrt sata jedne epizode, i ne nameravam da proveravam šta će se posle sa serijom desiti, još manje šta će se u njoj desiti. Dužna sam da obavestim o tom iskustvu.
Ravna Gora je pokušaj zapleta tipa “paukove mreže” u kojem se različiti likovi mozaično razmeštaju tako da se njihove “sudbine” prvo umeste i objasne, a zatim ponovo sretnu u uglavnom predvidljivim čvorštima. Predvidljivost je još očitija na nivou ideološkog hiperteksta, gde se “sudbine” prelamaju između vodećih narativno-ideoloških linija: komunizam je (će) okrenuo brata protiv brata, oca protiv sina (dodati po želji ostale rodbinske odnose među muškinjem), prijatelja protiv prijatelja; time je posledično komunizam rastočio (će) i tradicionalnu porodicu u Srba; okupator je tlačio Srbe više nego pripadnike ostalih naroda Jugoslavije; patriotizam i posledično borba protiv okupatora mogućni su dakle samo među muškim Srbima i antikomunistima. Ostalo je dakako objektivna revalorizacija četničkog pokreta i žalosnog mu kraja a veselog ponovnog rođenja.
Daleko najočitija je međutim predvidljivost na nivou konstrukcije likova. Srpski seljak je biće čistoće (računajući i košulje), jasnoće pameti i moralnog stava kao i junaštva u vidu stalne spremnosti na rat. Komunisti su nesposobne i neiskusne budale, kukavice (strah je u mojih četvrt sata gledanja izražen prilično doslovno), lopovi, dakle i lažljivci, koji upadaju u napuštene jevrejske kuće i tamo uz vidno nepoštovanje enterijera govore gluposti. Nesrbi oficiri su pušteni kući, dok su Srbi istovremeno izloženi neljudskoj vokalnoj schnell, schnell/loss, loss torturi od strane okupatora. Lik i pelerina Radka Poliča obećavaju, doduše, neočekivan zaokret jednog Slovenca. Kdo ve, možda samo produbljen dokaz slovenačke nevere, ili kombinacija to dvoje. Stereotip će u svakome slučaju biti čvrsto očuvan. Ženski likovi se kreću između sočnog čeda sa izraženim strahom (silovanje od strane komunista?) i brižne sveopšte majke koja prihvata stresirano žensko dete iz pogrešnog sloja i od pogrešnog roda (garantovano surovo ubistvo). Uobičajeno kvantitativno prisustvo brkova i brada, koje će na eklatantan primer partizanskog nasilja/izdaje/mržnje na sve srpsko, prerasti u kvalitet četničkog pokreta.
Serija, dakle, uopšte ne namerava da istražuje konkretnu istoriju četničkog pokreta, čime bi se rizikovalo razbijanje stereotipa i možda novi pogled na potpunije razumevanje prošlosti. Cilj je zamagljena kontekstualizacija stereotipa i davanje lažne slike trivijalno-banalnog uopštavanja istorije karakterističnog za javni govor moći poslednje dve decenije, umesto bilo kakvog traganja za činjenicama. Nije nikako reč o docu-fiction ili o faction-fiction kombinaciji: Veljko Bulajić se iz te perspektive doima kao gigant višesložne istorijske refleksije. Dok je on još uspevao da nešto izvuče iz “glavni-junak-je-narod” sheme, u ovome slučaju napetost od 16 tona pada u prvih nekoliko minuta, da se više nikada ne podigne.
Vizualno je film opremljen “starom” sepija bojom, što deluje naprosto smešno kada se kobinuje sa crno-belim dokumentarnim materijalom. Monohromski status poziva na simboličko tumačenje: na šta vas podseća sepija boja?
I mene.
Peščanik.net, 09.12.2013.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
