Na nedavno održanom sastanku Pobunjenog univerziteta, koji je na zajedničku podršku studentskim protestima pozvao profesore i nastavnike na državnim, ali i privatnim fakultetima, jedan mladi kolega mi je, tek što sam se predstavila kao profesorka Fakulteta za medije i komunikacije, dobacio: „A, vi sa privatnih fakulteta dolazite iz korporativnog okruženja!“ Fakultet za medije i komunikacije (FMK) je onaj privatni fakultet Univerziteta Singidunum na kome se predaje kritičko mišljenje, kultura otpora, politike solidarnosti… Ima imidž slobodoumne i moderne visokoškolske ustanove. Ali imidž je, shvatila sam, jedno, stvarnost nešto sasvim drugo. Zbunjeno sam odgovorila kolegi da se mi upravo borimo da privatni fakulteti ne budu korporativni ali izgleda nisam bila ubedljiva. Priliku za novo oglašavanje nisam dobila iako sam znala da je nama, sa privatnih fakulteta, pomoć u situaciji studentskih protesta preko potrebna. Možda mladi kolega zna nešto o čemu ja nemam pojma, upitala sam se posle sastanka.
Studentska solidarnost između državnih i privatnih fakulteta u Srbiji na delu je od samog početka protesta ali se iz nekog razloga prećutkuje. Od decembra 2024. godine u blokadi su studenti Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum (i drugi fakulteti Singidunuma mu se polako pridružuju), ceo Univerzitet Metropoliten, Fakultet savremenih umetnosti u Beogradu, Fakultet za pravne i poslovne studije „dr Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu kao deo Univerziteta Union, a bilo je pokušaja da se fizički blokira i Računarski fakultet (RAF) u Beogradu koji je takođe u sastavu Univerziteta Union. Studenti privatnih fakulteta uzimaju aktivno učešće u studentskim protestima, zajedno učestvujući sa koleginicama i kolegama sa državnih fakulteta u svim akcijama i demonstracijama, uključujući i Slaviju i kružni tok na Novom Beogradu i Autokomandu, i pešačenje do Novog Sada i Kragujevca, dok se upravo planira i odlazak za Niš. Ali mediji ćute o ovome. Ćute i o tome da studenti ovih fakulteta, za razliku od svojih kolega i koleginica sa državnih univerziteta, nemaju uvek punu i jasnu podršku svojih institucija. Podrška koju dobijaju najčešće je deklarativna i demagoška, a ponekad vrlo slična onoj na Bogoslovskom fakultetu UB gde studenti u blokadi još uvek čekaju jasno i otvoreno saopštenje svoje uprave.
Situacija se sporo menja iako su studenti privatnih fakulteta u blokadi pokazali da su u punom smislu te reči akademski građani a ne klijenti, za šta ih često optužuju. Na svojim fakultetima oni su, međutim, tretirani prevashodno korporativno – kao neposlušni i neodgovorni subjekti koji ruše logiku i moć privatne svojine: Računarski fakultet sprečava blokadu tako što zatvara zgradu iz bezbednosnih razloga i najavljuje onlajn nastavu, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu nije u blokadi zbog straha za isplatu profesorskih plata, dok Univerzitet Singidunum (tačnije njegova rektorka) na najavljenu blokadu zgrade odgovora pismom u kome izjavljuje da svi koju budu kršili zakon tako što će ometati ili pokušati da ometaju rad Univerziteta „izlažu sebe riziku kaznene, građanske i disciplinske odgovornosti“. Rektorkina opomena tiče se verovatno i zaposlenih i studenata, dok se pravo na slobodu govora i mišljenja, garantovano i Ustavom i Statutom fakulteta, nigde ne pominje. Studenti se i usmeno upozoravaju kako ne smeju da blokiraju zgrade privatnih fakulteta zbog svetinje privatne svojine, kako će izgubiti novac za plaćenu godinu ili, čak, i status studenata uopšte u slučaju da fakulteti koje blokiraju bankrotiraju zbog finansijskih gubitaka. Na studente se prebacuje finansijska i pravna odgovornost poslovanja privatnih fakulteta koje može biti ugroženo neisplaćenim školarinama i eventualnim sudskim tužbama zbog neispunjenih, a ugovorima i programom predviđenih školskih obaveza. Ali studenti privatnih fakulteta nisu ni finansijski ni pravni eksperti odgovorni za poslovanje svojih visokoškolskih institucija. Oni samo žele da doprinesu opštoj borbi koja se širi Srbijom i u kojoj bi njihove visokoškolske institucije trebalo da stanu uz njih i tako potvrde svoju akademsku čestitost. Vlasničke i menadžerske strukture privatnih fakulteta ne pokazuju, međutim, spremnost da podrže potrebu svojih studenata da se priključe studentskim protestima u Srbiji i postanu deo šire akademske zajednice. Plenumi studenata privatnih fakulteta nalaze se tako u paradoksalnoj poziciji u kojoj zapravo donkihotovski brane akademski karakter svojih institucija, trudeći se da se integrišu u širi akademski kontekst. Samim tim oni simbolički brane i akreditaciju koja garantuje da je institucija kojoj pripadaju zaista akademska, a koju njihovi fakulteti i univerziteti dobijaju od Ministarstva prosvete Republike Srbije pod istim uslovima kao i državni fakulteti i univerziteti.
U ovom čudnom raskolu niko se nije oglasio da upita: kakva se to zagonetna igra pleše između privatnih fakulteta i korumpirane države, igra u kojoj studenti ne (žele da) učestvuju? I šta je sa profesorima tih fakulteta koji bi trebalo da budu deo iste one akademske zajednice koju grade i brane njihovi studenti na svojim plenumima? Gde počinje nasilje a prestaje tišina u ovoj igri gluvih telefona u kojoj se mediji prave da plenumi studenta privatnih fakulteta ne postoje, dok privatni fakulteti pokušavaju da prikažu plenume kao nelegitimnu manjinu studentskog tela koja ugrožava onu nevidljivu, tihu a ekonomski isplativiju većinu? I zbog čega studenti privatnih fakulteta nemaju priliku da se o svojoj borbi i svom viđenju studentskih protesta glasnije oglase u medijima?
Neke stvari postale su jasnije posle kontroverznog nastupa Ane Brnabić 12. februara u jutarnjem programu Hepija, kod uvek ciničnog Marića. U fokusu njenog narativa našao se upravo Fakultet za medije i komunikacije kao glavni promoter akademske raspojasanosti, s jedne, i akademske ispravnosti, s druge strane. Studenti Fakulteta za medije i komunikacije koji svoje plenume od decembra održavaju u rektoratu Univerziteta u Beogradu optuženi su za nezakonitu okupaciju zgrade rektorata. Ova slika bi trebalo da bude upozorenje za rektora UB, koji je FMK studentima „dopustio“ blokadu rektorata, a koji se predsednici skupštine već zamerio svojim nedavno održanim govorom u odbranu studentskih protesta. No, najinteresantniji deo izjave Ane Brnabić tek sledi: u trapavom narativnom obratu, Fakultet za medije i komunikacije, uprkos pobunjenim studentima koji „partijaju“ u rektoratu UB, postaje časna i ugledna akademska sredina. FMK u medijskom nastupu predsednice skupštine biva na kraju pohvaljen kao „razumna“ institucija čija je uprava uvidela da finansijski ne može da izdrži blokade i koja je donela odluku da počne sa akademskim aktivnostima 3. marta jer će u suprotnom izgubiti ne samo novac već i akreditaciju zbog propuštene školske godine. Predsednica skupštine doduše nije objasnila kako bi visokoškolska institucija mogla da izgubi akreditaciju koja se dodeljuje na sedam godina i zbog čega. Pretpostavila je da joj Marićeva publika veruje na reč. Uostalom Ministarstvo (ma koje) može uvek poslati inspekciju (ma koju) koja će utvrditi da se stvari u nekoj instituciji ne odvijaju u skladu sa željama vladajuće manjine i oduzeti dozvolu za rad.
Predsednica skupštine nam tako tek na kraju otkriva zbog čega su se, odjedanput, medijska svetla uperila ka studentima Fakulteta za medije i komunikacije koji su u blokadi. Sami po sebi oni možda i nisu vredni pažnje. Možda su suviše skloni „partijanju“ i akademskim vrednostima koje promovišu državni univerziteti. Ali mogu poslužiti kao zgodno upozorenje državnim fakultetima koji ne misle na to kako će da izdrže blokadu, dok „razumni“ FMK uviđa da iz nje mora da izađe. A kako je FMK akreditovan od strane istog ministarstva kao i državni fakulteti, i kako je procenio da je 3. mart konačni rok za prekid blokada, onda je, zaključuje predsednica skupštine zdravorazumski, isti taj rok važeći i za državne fakultete. I ona ga, zaključujemo mi, opet zdravorazumski, ljubazno i na vreme saopštava akademskoj javnosti tri nedelje ranije.
Ali, ne verujte Danajcima ni kada poklone donose. Jer studenti FMK-a u blokadi (zlo)upotrebljeni su. Dok ističe akademsku odgovornost FMK-a Ana Brnabić prećutkuje korporativni odnos FMK-a prema pobunjenim studentima. Upravo onim predstavnicima akademske zajednice koji jedini, u stvarnosti studentskih protesta, brane i uspostavljaju akademski dignitet i autonomiju na svojim plenumima. Zahvaljujući svojoj „akademskoj čestitosti“, po kojoj može da se poredi sa državnim fakultetima i čak pokaže boljim od njih, FMK se u premijerkinom narativu o studentskim protestima uspostavlja kao figura koja opstruira i ruši proteste iznutra, poput opasnog Odisejevog dara – čuvenog trojanskog konja kojim je dobijen desetogodišnji rat. Kakva peripetija. Kako providno spinovan medijski rat protiv pobunjenih studenata privatnih fakulteta koji su se usudili da sanjaju neku drugačiju akademsku stvarnost od one korporativne.
Brnabićkina izjava ponavlja se u „Kuriru“ istog dana manje-više doslovno. I naravno ne slučajno. Samo što niko, pa ni uprava FMK-a, ne postavlja pitanje odakle premijerki tako promptan uvid u odluku Naučno-nastavnog veća Fakulteta za medije i komunikacije „o početku akademskih aktivnosti“ na koju se poziva, a koja je doneta jedva 24 časa pre njenog medijskog nastupa na Hepiju. Uprava FMK-a ne daje nikakvu izjavu za medije ovim povodom i ne traži od premijerke nikakvo objašnjenje. Nepravdu ispravlja Zoran Kesić koji u svojoj emisiji „24 minuta“, na dan protesta u Kragujevcu, čita saopštenje plenuma studenata FMK: „Ovim putem se ograđujemo od izjave predsednice skupštine Ane Brnabić povodom izlaska Fakulteta za medije i komunikacije iz blokade. Pomenuta odluka doneta je mimo Plenuma studenata FMK. Dok se ne izglasa drugačije, stav Plenuma studenata FMK je da je blokada i dalje aktuelna. Do ispunjenja zahteva!“
Stvar ipak ni tu nije završena. Dok profesori FMK-a glasno ćute, korporativni duh uglednog i „akademski odgovornog“ fakulteta uzvraća udarac u tabloidnom medijskom ratu koji vodi protiv sopstvenih studenata (ili klijenata?). U ponedeljak Brnabićkina izjava osvanuće u Blicu u manje-više istom izdanju kao i pet dana ranije. Na portalima Alo! i B92 pre dva dana objavljen je tekst „Bukti rat na Singidunumu: Jedni bi da izađu iz blokada, drugi maltretiraju i upravu i studente“, u kome se plenumi, taj jedini pravi zalog akademskog duha zajednice na privatnim fakultetima, proglašavaju za terorističke jedinice koje služe tome da manjina ugnjetava većinu. Na delu je dobro poznati neoliberalni, korporativni i pseudodemokratski hotline između privatnog fakulteta i korumpirane države koji ima za cilj ućutkivanje svih onih koji rade ili studiraju na privatnim fakultetima, a koji bi se protiv izlaženja iz studentskih blokada pobunili. Obračun sa državnim fakultetima, koji je pravi cilj ovog premijerkinog manevra, doći će na red kasnije a privatni će za ovu uslugu režimu biti korporativno nagrađeni. I jaz između različitih obrazovnih modela će se, na sreću i u interesu korumpirane države, još više produbiti.
Čini se da je svima jasno da se studentski protesti tiču svih građana Srbije. I korporativnog i javnog sektora, i malih i velikih gradova, i centra i periferije, i slobodnih umetnika i penzionera, i zemljoradnika i IT sektora, i siromašnih i onih jedva nešto imućnijih. Jer tamo gde se odigrava suspenzija pravne države na delu su nekropolitike, politike smrti, politike pada nadstrešnice, politike urušavanja autonomije univerziteta kao i ljudskog i studentskog suvereniteta. Jer, kako kaže jedan mudar Francuz, nečinjenje (koje je odlika društva u kome nema pravne države) ponekad je najgore nasilje. Jer svi su u opasnosti i na svakog će doći red tamo gde je jedini oblik života puko preživljavanje.
Sve su to shvatili pobunjeni studenti privatnih fakulteta. Ali ne i njihove uprave, još uvek tesno povezane sa kriminalnim režimom i korumpiranim strukturama vlasti čiju volju ispunjavaju. Čiji su privatni fakulteti zapravo i imaju li njihovi studenti pravo na blokadu? Na autonomiju univerziteta? Na stvarno učenje i znanje? Ili nad svim lebdi zlokobna senka neoliberalnog i tranzicionog kapitala čije se poreklo ne zna. Pitam se, u ime svojih pobunjenih i iskrenih studenata. I u ime njihovih studentskih plenuma, suviše finih da objave na koje su sve načine bili opstruirani u svom radu. (Mada se nadam da će to uskoro učiniti.) I u ime tihe, nevidljive većine profesora koja se ne oglašava i koja će, možda, ući u učionice i nastaviti školsku godinu dok na svojim društvenim mrežama kači slike protesta i tekstove podrške studentima, održavajući lažni imidž slobodnomislećih osoba.
Možda je ljuti mladi kolega s početka ovog teksta bio u pravu i možda privatni fakulteti zaista ne bi trebalo da postoje jer je njihov korporativni duh toksičan i anti-akademski? Ili bi možda najzad trebalo pisati o studentima privatnih fakulteta u blokadi koji žele i imaju pravo da budu akademski građani. I koji su pokazali da to pravo zaslužuju. A koji postavljaju vrlo važno i kompleksno pitanje: čije su blokade privatnih fakulteta u Srbiji?
Autorka je redovna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu i gostujuća profesorka na doktorskom programu Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu
Peščanik.net, 20.02.2025.
Srodni link: Srđan Milošević – Detaljan odgovor na nepotrebnu prozivku
NADSTREŠNICA