Ne da(vi)mo Beograd

Ne da(vi)mo Beograd

Na sastanku 10. oktobra 2016. godine, sedam organizacija (Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd iz Beograda, Lokalni front iz Kraljeva, Udruženje predsednika skupština stanara iz Niša, Pokret Podrži RTV iz Novog Sada, Biro za društvena istraživanja iz Beograda, Liga Roma i Multietnički centar za razvoj regije Dunav 21 iz Bora) formirale su Građanski front sa sledećim ciljevima: za promenu načina upravljanja i raspolaganja javnim resursima, za odbranu prava na dostojanstven život, za transparentnost rada organa javne uprave, za borbu protiv korupcije i za uspostavljanje i odbranu medijskih sloboda. Sastanku su u svojstvu posmatrača prisustvovali i Lokalni antikorupcijski forum iz Niša, kao i Levi samit Srbije.

Na prvi pogled deluje da su ovim događajem zahtevi Inicijativi Ne da(vi)mo Beograd da se jasno politički artikuliše i organizuje – ispunjeni. Dok jedni nestrpljivo iščekuju političku stranku koja će na sledećim izborima učestvovati u još jednom ciklusu naše simulirane demokratije, neki drugi građani i građanke smatraju da će Inicijativa i ostale članice Fronta ulaskom u politički mulj Srbije postati isti kao „oni“ protiv kojih se danas bore.

Ipak, rano je za raspravu o pitanjima na koja ćemo odgovore, nadam se, uskoro saznati od samog Fronta. Da li će Front postati politička stranka? Da li će Front ostati još samo jedna u nizu nevladinih organizacija? Koja je unutrašnja struktura organizacije Fronta? Da li članice mogu biti samo organizacije i inicijative ili to mogu postati i građani i građanke Srbije? Koji je politički program Fronta? Na kojoj ideološkoj strani političkog spektra stoji Front – levo, desno, centar? Da li će dosadašnji eklektični protesti koji su okupljali i mlade libertarijance sa Fakulteta političkih nauka, podjednako kao i razočarane glasače Liberalno-demokratske partije, kao i aktiviste i aktivistkinje organizacije Marks 21, nakon formiranja Fronta biti u stanju da na isti način nastave da okupljaju najveći broj demonstranata na ulicama Beograda od 2000. godine? Hoće li Front postati Podemos ili Nuit debout? Da li je odbrana prava na dostojanstven život zahtev koji se završava u ćorsokaku socijal-demokratskog uređenja izumrle države blagostanja ili je u pitanju formiranje prve radikalno levičarske političke stranke? Ili bar levičarske, kakve danas nema u Srbiji?

Front možda neće opstati ni mesec dana. Možda se neće transformisati u političku stranku. A kao politička stranka, možda će vremenom postati deo sistema i samo još jedan kooptirani element u održavanju statusa kvo. Ipak verujem da su, čak i da se sutra sve završi, uprkos mom skepticizmu i očekivanju radikalnijih ideja i rešenja, nastanak Fronta i akcije Inicijative Ne da(vi)mo Beograd događaji vredni pažnje.

Iako Inicijativa još uvek nije ostvarila nijedan od zahteva koje je postavila na protestima, ne treba potceniti njen značaj. Pre svega treba ignorisati banalizacije protesta opisima poput „lepi ljudi u šetnji“, kojima često pribegavaju i sami učesnici protesta.

Neke nevladine organizacije u Srbiji su uradile dosta, posebno u određenim sferama, ali su na kraju proizvele ograničene efekte i postale jedan od stubova na koje se sistem oslanja. Političke stranke koje su trenutno u opoziciji su se raspale ili delegitimizovale. Novoformirana Levica Srbije kao svoj najveći rezultat (bar u Beogradu) može da istakne dovođenje naprednjaka na vlast na Vračaru. Od 2000. godine nijedan javni protest, osim Inicijativinog, nije uspeo da okupi 15.000 ljudi na ulicama.

U Srbiji se danas postavljanje običnog pitanja premijeru Vučiću percipira kao subverzivna herojska akcija na kojoj će se čestitati na društvenim mrežama. Na to je spala generacija koja je svojevremeno, ili bar ono malo što je od nje ostalo u zemlji, stajala ispred vodenih topova. Dugogodišnjim aktivizmom u različitim arenama ipak se svih ovih šesnaest godina kreirala kritična masa koja je bila u stanju da pokrene Inicijativu i/ili joj pruži podršku. Umanjiti značaj i neophodnost akumuliranja energije potrebne za promene ili promenu sistema značilo bi nipodaštavati šesnaest godina represije „tranzicionog“ društva. O periodu pre toga i da ne govorimo.

Poziv na proslavu 20. oktobra, uprkos tome što je sročen kao poziv na festivalski događaj, Inicijativu određuje kao antifašističku. Čak i takav poziv danas znači mnogo, jer živimo u vremenu u kojem je antifašizam skoro ispražnjen od značenja i izuzet iz takozvanih evropskih tekovina. Inicijativa poziva na ideju grada „solidarnosti i jednakosti“ u kome će „zajednički resursi, obrazovanje, zdravstvo, prevoz i socijalna zaštita biti javni i dostupni svim građanima“. Ovakve formulacije bile su dovoljne da se Inicijativa nazove „komunjarskom“, što možda vodi gubitku skoro plebiscitarne podrške koju su dosad imali.

Uspeh Inicijative i novonastalog Fronta, ako nastavi istim stopama, može se najbolje videti u malim, lokalnim pobedama, ili inspiraciji za građane i građanke da se pridruže njihovim akcijama. Sve to je veoma značajno, ali i nedovoljno.

Ono šta je možda najveći uspeh Inicijative je da je po prvi put, šesnaest godina posle Miloševića, političko vraćeno u javni prostor Srbije. O ideološkim pitanjima se opet otvoreno raspravlja na ulicama, trgovima, u komentarima na vestima, u statusima na društvenim mrežama. Podmetnuta prevara o kraju ideologije u „tranzicionoj“ represivnoj državi doživela je krah, ili bar ide ka tome, a građani i građanke Srbije opet razgovaraju o mogućnostima i nemogućnostima promene. Malo li je?

Autorka je politikološkinja i doktorantkinja na Institutu političkih nauka u Parizu i Univerzitetu u Ljubljani.

Peščanik.net, 24.10.2016.

TEMA – BEOGRAD NA VODI