Nauru je siromašno ostrvo u Pacifiku sa nešto više od devet hiljada stanovnika. Propale ekonomske strategije ove zemlje uključivale su „of-šor“ bankarstvo i pružanje Australiji usluga obezbeđenja pritvorskih jedinica za izbeglice. Nacionalna aviokompanija jedno vreme nije posedovala čak nijedan avion – jer je bio zaplenjen. Nauru je, međutim, jedna od 193 države članice Ujedinjenih nacija. Malo poznate države kao što su Kiribati, Tuvalu i Vanatu su takođe punopravne članice. Kosovo i Tajvan, međutim, to nisu. Južni Sudan je najnovija država koja je u julu ove godine postala članica. Južna Osetija još uvek u tome nije uspela. Kao i u noćnim klubovima zatvorenog tipa, ako morate da pitate šta vam je potrebno da postanete članica Ujedinjenih nacija, velike su šanse da niste podesni za članstvo.
Mahmud Abas, predsednik Palestinske uprave, ponovo je uneo nemir u bliskoistočnu diplomatiju, kada je izjavio da bi Ujedinjene nacije trebalo da priznaju Palestinu kao državu, iako je jasno da ova nacija ne može biti samoodrživa bez postignutog mirovnog sporazuma sa Izraelom. Abas za sada nije tražio punopravno članstvo za Palestinu, ali je nagovestio da je red da joj se status podigne barem na posmatrački, čime bi Ujedinjene nacije dale formalan blagoslov Palestini kao državi.
Po međunarodnom pravu, Palestina ima dobre šanse, mada njena pozicija nije besprekorna. Najčešće citiran izvor, Konvencija iz Montevidea (iz 1933) o pravima i obavezama država, propisuje da država mora imati stalno stanovništvo, definisanu teritoriju, vlast, i „sposobnost da stupa u odnose sa drugim državama“. Palestina – pojas Gaze i Zapadna obala, određeni granicama koje su definisane pre šestodnevnog rata iz 1967 – zadovoljava prva tri zahteva. Međutim, nerešeni raskol između Hamasa, koji je na vlasti u Gazi i želi rušenje države Izrael, i Palestinske uprave, koja drži vlast na Zapadnoj obali i koja u načelu prihvata Izrael kao državu, baca sumnju na sposobnost Palestine da nastupa jedinstveno.
U svakom slučaju, iza rasprave o državnosti zapravo stoji rasprava o moći i pravdi. U tom pogledu, pozicija Palestine je jaka. Od mirovnog sporazuma iz Osla postignutog 1993, palestinskim vođama je stalno ponavljano da će, u slučaju da uspeju da se mirno organizuju i u dobroj nameri pregovaraju sa Izraelom, dobiti državnost. Njihovo ponašanje je često bilo razočaravajuće: Jaser Arafat je izbegao dogovor sa Izraelom 2000, a Hamas nastavlja neselektivne napade na Izrael i širi antisemitizam. Pa ipak, pod uticajem Palestinske uprave, Zapadna obala danas liči na legitimnu državu, više nego što je to bio slučaj u bilo kom periodu nakon 1967. Pre dve godine, pod vođstvom premijera Salama Fajada, Palestinska uprava započela je program izgradnje i reformi, u cilju poboljšanja državne uprave. Bezbednosne snage Palestinske uprave još uvek krše prava svojih građana, ali su palestinske vođe ipak ispunile veliki broj datih obećanja. U aprilu, komitet Svetske banke potvrdio je da je Palestinska uprava „dobro pozicionirana za stvaranje države u bilo kom trenutku u bliskoj budućnosti“.
Prošle godine, predsednik Barak Obama je u svom godišnjem obraćanju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija posvetio dosta pažnje palestinskom problemu. Dajući podršku obnovljenim razgovorima sa vladom izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, Obama je izjavio: „Možemo odlučiti da ovog puta stvari budu drugačije“, dodavši, „Ako to učinimo, kada se ponovo ovde sretnemo iduće godine, možemo imati dogovor koji će voditi ka novoj članici Ujedinjenih nacija – nezavisnoj, suverenoj državi Palestini“. Ali ova nada još uvek nije pretočena u izvodljiv plan. Stoga su mnoge palestinske vođe zaključile da je možda nemoguće dobiti državnost kroz pregovore sa Netanjahuom. Njihov pesimizam nije neutemeljen; činjenice nagoveštavaju da je jedini Netanjahuov cilj da obmanjuje Palestinsku upravu, kao i svoje saveznike u Americi i Evropi, kako bi kupio vreme koje mu je potrebno da finansira izgradnju novih stambenih naselja na Zapadnoj obali, čime bi se obrisi sukoba promenili. Pored toga, nema naznaka da će unutrašnja politika Izraela skoro iznedriti koaliciju drugačiju od one koju predvodi Netanjahu, a u kojoj beskompromisne, ekspanzionističke stranke imaju odlučujući uticaj.
Turskim i evropskim liderima, kao i liderima onih arapskih zemalja koje su ranije bile spremne da barem delimično popuste Izraelu i Americi, očigledno je jasna sadašnja pat pozicija. U međuvremenu, rulja koja je ranije ovog meseca napala izraelsku ambasadu u Kairu, ukazuje na to šta bi se moglo dešavati u drugim zemljama, kako se autokratski režimi budu rušili i kako anti-izraelski stavovi javnog mnjenja, koji su godinama bili potiskivani, počnu da dobijaju na snazi. Ovo je jedan od razloga što je Francuska sada među zemljama za koje postoji velika verovatnoća da će podržati priznavanje Palestine u Ujedinjenim nacijama (francuski predsednik Nikola Sarkozi, spremajući se za svoju predizbornu kampanju, pokušao je da iskoristi svoj aktivizam tokom Arapskog proleća kako bi prikupio što veći broj glasova). Uticajni premijer Turske, Redžep Tajip Erdogan, pokušava da ide korak ispred dolazećih promena (isto kao i Sarkozi). Pre pet godina, Turska je, zajedno sa Egiptom, bila jedan od najvažnijih saveznika Izraela u islamskom svetu; prošle nedelje, Erdogan se podsmevao Izraelu, nazivajući ovu zemlju „razmaženim detetom Zapada“. Gubitak Turske kao saveznika bio je nepotreban udarac Izraelu, i predstavlja simptom samoporažavajuće paralize u kojoj se nalazi ova zemlja.
Sada izgleda kao da su Sjedinjene Države i Izrael u zajedničkoj zamci, oslabljeni i opasno izolovani u jednom periodu duboke transformacije. Veliku zabrinutost izaziva dugoročni pravac kretanja američko-izraelskog saveza. Iskusni članovi izraelskih bezbednosnih snaga razumeju tešku situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Po pisanju Haaretza, ministar odbrane Jehud Barak je u nedavnom privatnom obraćanju državnom rukovodstvu, rekao: „Pooštravanjem tenzija sa Palestincima prizivamo izolaciju Izraela“. On je navodno dodao da Izrael mora da osmisli naprednu strategiju kako bi se suočio sa realnošću Arapskog proleća.
Kreativniji Izrael pozdravio bi priznavanje Palestine, koje je u prinicipu Izrael već prihvatio, a onda bi okupio oko sebe saveznike, kako bi iskoristio njihovu podršku u odlučujućim pregovorima o naseljima na Zapadnoj obali. Kada bi pošao ovim putem, Izrael bi mogao ponovo oživeti savezništva koja je tako mukotrpno gradio širom muslimanskog sveta nakon Osla. Bez odstupanja od svoje pregovaračke pozicije, tako bi smanjio pritisak koji se povećava napredovanjem arapskih revolucija i učvrstio kredibilitet Palestinske uprave unutar granica iz 1967. godine, što su jedine realne osnove za izgradnju mira. Umesto toga, Netanjahu isključivo upućuje glasne pretnje, izazivajući Obamu da se odvaži da mu se suprotstavi tokom izborne godine.
Ni Obamina administracija nije reagovala baš preterano hitro. Dilema vezana za Ujedinjene nacije bila je očigledna još pre pola godine, ali je Obamina administracija tek od skoro počela ovom temom ozbiljno da se bavi, pokušavajući da obe strane ponovo navede na pregovore, i pored činjenice da nema nazanaka da je Izrael ozbiljno zainteresovan da ograniči dalje naseljavanje Jevreja na Zapadnoj obali, ili da na neki drugi način učini kompromis, kako bi se došlo do mirovnog dogovora.
Retorički blagoslov Ujedinjenih nacija državnosti Palestine neće doprineti miru na Bliskom istoku ništa više nego što je članstvo u Ujedinjenim nacijama pomoglo da se Nauru podigne. Pa ipak, ovaj predlog je pravičan, i korespondira sa pravno-orjentisanim, mirnim aspektima Arapskog proleća. Ehud Barak je navodno rekao izraelskim vođama da, kada ovogodišnji bilans bude jasno sveden, „moraćemo da se zapitamo šta smo mogli uraditi drugačije“. I to može biti nova šansa.
Steve Coll, The New Yorker, 26.09.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 23.09.2011.
IZRAEL / PALESTINA