A onda ja njemu kažem – je l si ti normalan, bre. A on, šta on kaže? Ma pusti to, nego – je l možeš ti to da zamisliš, u kakvom sam ja emocionalnom stanju bio kada sam tako rekao ambasadoru jedne od najmoćnijih zemalja sveta? Ne mogu. Al, svejedno, šta ti je on rekao na to? I kako je prevodilac preveo taj izuzetno emocionalni dodatak „bre“?
Ar ju normal, bre? – izgovara prevodilac. Ambasador zuri u prevodioca, pa u prevedenog. Pita se, šta to znači – bre? Prevodilac bespomoćno sleže ramenima. Prevedeni je u takvom emocionalnom stanju (šoka) da ništa ne primećuje. Ponavlja – ar ju normal, bre? Šta tu ima da se ne razume? Ostavimo ih zamrznute u tom stanju međusobne zatečenosti, izgubljene u prevodu.
Premotavamo unapred. Posle sastanka, ambasador sedi u kabinetu. Posetilac je otišao. Ambasador se pita – šta mi je ovo trebalo? Ne. Ne deluje uverljivo. To bi zaista značilo da je ambasador zatečen. Ali, nije. On zna s kim ima posla. Doslovno, on zna sa kim radi zajednički posao. Ili igra zajedničku predstavu. Možda samo razmišlja – trebalo je više da me plate za ovo.
Zamislimo da je sve bilo kako Vučić kaže. Ambasador je izneo nepristojnu ponudu, a Vučić ju je hrabro odbacio – ar ju normal, bre. Tako u četiri zida kabineta. A onda i izvan tih zidova, na sav glas Vučić obznanjuje da je ambasador nepristojna osoba koju je on, Vučić dakle, doveo u red. A da ambasadora postavi na prikladno mesto, Vučiću je bilo dovoljno jedno hrabro – ar ju normal, bre.
U ambasadi panika. Ambasador je razotkriven. Sprema se posebno saopštenje. Ambasador hoće da demantuje, niti je on nekome postavljao zahteve niti neko njega sme da psuje sa – ar ju normal, bre. „Bre“ je posebno uvredilo ambasadora jer on jednostavno ne razume šta to znači, pa u „bre“ učitava sve najgore psovke.
Vlada jedne od najmoćnijih zemalja na svetu staje uz svog ambasadora – neće po njenim ambasadorima gaziti kao po otiračima tamo neki diktatori iz trećeg sveta. To bi tim trećim svetom moglo da se raširi kao zaraza. Tome se odmah mora stati na put. Treba nešto preduzeti da se bolest zaustavi. U vladi se čita saopštenje ambasade povodom gnusne laži, izjava se dodatno zaoštrava i daje se dozvola da se objavi.
Nije se dogodilo. Nema saopštenja, nema oštrog demantija, nema fraza poput privrženosti demokratskim vrednostima i poštovanja suvereniteta. Muk. Jedna od najmoćnijih država sveta je razotkrivena, prvi put je neko čitavom svetu rekao kako njeni ambasadori razgovaraju u četiri oka. Na to jedna od najmoćnijih država sveta postiđena ostaje nema.
Ili, uopšte nije bilo tako. Kako onda izgleda zajednički posao i dogovor o zajedničkoj predstavi? Vučić kaže ambasadoru – važi, dogovorili smo se. Ali, taj dogovor nije nikakva pobeda, a ja moram da pobeđujem, makar i kobajagi. Ambasador kaže – nije problem, pobogu, pa nismo deca, reci šta god ti padne na pamet da kažeš, ali dogovor moraš da poštuješ. Ma nije problem dogovor, nego šta da kažem?
Ambasador razmišlja, hteo bi da posavetuje, ali ne poznaje dovoljno lokalne običaje. Zapravo, čudi se. Gleda i ne veruje svojim očima šta sve može da prođe u zemlji Vučića. Na trenutak se zaboravi, misao izgovori na glas – je l ste normalni vi? Vučić razrogači oči – to, to mi reci, odlično, to ću da kažem: ar ju normal, bre. Ovo „bre“ da izgleda kao da sam se sam toga setio.
Tako smo dobili vest.
P.S.
Dok Vučić razgovara s ambasadorima najmoćnijih zemalja na svetu, dok duž granice lete borbeni avioni i helikopteri a po zemlji patroliraju oklopna vozila, što gledamo u svim vestima 7, i slovima – sedam roditelja iz Kosovske Mitrovice i dalje protestuje što njihova deca ne idu u školu. U ponedeljak, 27. septembra u školu su krenula i deca na teritoriji Kosova. Tog dana, prema uputstvu iz beogradskog ministarstva prosvete, u školu je trebalo da krenu i deca na severu Kosova.
Ali, mailom je stiglo novo uputstvo – do daljnjeg škole ostaju zatvorene. Navodno, zbog širenja bolesti. Roditelji odlaze kod lokalnog lekara da pitaju za situaciju oko bolesti. Lekar kaže – zaraza se smiruje, sve je manje obolelih, a i kada ih je bilo najviše, nije bilo razloga, prema uputstvima beogradskog ministarstva da škole budu zatvorene. S nalazom lekara, roditelji odlaze u školu da pitaju zašto deca i dalje moraju da im sede kod kuće.
Možemo o tome utemeljeno spekulisati. Dok su odluke beogradskog ministarstva o zatvaranju škola na severu Kosova, a onda i o njihovom otvaranju mogle da se čitaju kao usklađivanje s odlukama ministarstva prosvete iz Prištine, najnovija odluka da škole ipak i dalje ne rade može se razumeti samo kao podrška vlade i tog jednog konkretnog ministarstva (prosvete) Vučićevoj politici permanentne krize. Što će zbog takve odluke i čitave politike štetu trpeti isključivo deca i roditelji na severu Kosova, niko ne haje, od Vučića, preko vlade, do žitelja Srbije jer, uostalom, šta je nama do kosovskih Srba.
Sve drugo je vest vredna pažnje: i avioni i helikopteri koji bez ijednog smislenog razloga nadleću granicu (jer, na koga će avioni i helikopteri pucati dok srpski demonstranti i kosovske specijalne jedinice doslovno stoje jedni pored drugih), i oklopni transporteri koji stvaraju privid ratnog stanja, i Vučić i njegove besmislice. Ali roditelji, pa neka ih je i sedmoro, koji žele jednu tako normalnu stvar – da im deca idu u školu – to nije vest za javnost Srbije. Iako su u celom tom iskonstruisanom košmaru samo njih sedmoro – veličanstvenih – ponaša razumno.
Peščanik.net, 28.09.2021.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Volim te kao litijum - 11/10/2024
- Alijansom na inicijativu - 08/10/2024
- Draža, to Terazije! Mladić, get ready! - 05/10/2024