kuća u raspadu
Foto: Predrag Trokicić

Vrhovni je podigao avijaciju, poslao je na sam rub Kosova i učinio izmoždenu Srbiju moćnom državom. Niko ne sme da se igra sa nama. Ponižavanje ove zemlje, to je samo njegova stvar.

Takav pokušaj uterivanja straha ili podizanja kuraži, poznat je u sferi upotrebe vojske kao demonstracija sile. Pokazivanje onoga što ne postoji, ili ne može da bude upotrebljeno. Mlohave stvari stoje tako što vise. Skupe igračke lete prema ciljevima kojih nema, kako bi se naslutila odlučnost urnebesnog vojskovođe koga niko ne uzima ozbiljno.

Deo oružanih snaga Srbije, njihov vid koji leti, krenuo je u sterilnu operaciju uzaludnog šepurenja. Evo vidite šta imamo, a imamo toga još samo što ne leti. Uskoro ima da poleti, zatamneće se nebo nad Kosovom, i tamo je Srbija brale. Uglavnom je tamo jer je ovde više nema. Prag tolerancije je prekoračen, strpljenju je kraj. Imamo i tenkove, gvozdenu snagu koja probija sve, borbena vozila Lazar i Miloš simbolično vraćaju slavu našeg kovanog oružja na Gazimestan.

Ako treba kopnena operacija – zašto da ne. Pozvaćemo sve u poslednji, sveti boj. Stotinak hiljada mrtvih na obe strane – podnošljivo. Sukob sa snagama Alijanse, davno se nismo oprobali, red je da ponovimo. Razaranje Srbije – pa šta, ništa naročito, umeju i oni da promaše. Bez Kosova Srbija ne postoji, a bez Srbije Kosova ima. Tako su hteli veći i jači od nas, od kojih smo ponovo postali veći.

Zar Vrhovni nije predočio ultimatum NATO-u: ili rešite stvar za 24 časa, ili mi upadamo, pa šta vam bog da! On prvi, na bedeviji pobednika, za njim odredi navijača, pa Mile Dodik i njegovi punokrvni Srbi. Zatim „analitičar“ Anđelković, tip koji ne može da pretrči tri metra ako ga potera, a poziva na rat, i to odmah.

Iluzija o moći Srbije da krizu koju vladalac nije ni razumeo reši silom, traje kao recidiv svih poraza. Ludacima je uvek potreban bar još jedan. Srpske trupe u nekadašnjoj Zoni kopnene bezbednosti, posetili su koloritni ministar odbrane Stefanović, u društvu ambasadora Rusije, kome je prvi general srpske vojske praktično predao raport. Tim poniženjem nagoveštavaju se još veća. Metanisanje Putinu koji dolazi kao očekivana sila i rešava stvar.

Neko je još jednom oživeo mit o ruskoj braći i njihovoj svemoći. Mi možemo da pokušamo sve što nije moguće, a kad to zaista tako bude, Rusi će doleteti i uvesti nas u posed.

Naravno da ideja o takvom raspletu nadilazi lošu bajku o džinu koji spasava zalutale budale. Matuška se ne bi umešala ni u bunilu, nikada, ni po koju cenu. Kao što nikada i nije. Bocan Harčenko je ovde maneken stare imperijalne slave, izaslanik koji podbada, ohrabruje i tapše po ramenu. To je sve. Car iz Moskve više ne želi da vidi neuglednog i dosadnog rođaka iz zapuštene balkanske zverojebine.

Vrhovni o mnogim stvarima ne zna ništa, ali to svakako zna. Zbog toga je njegova zabava ćorcima pokazivanje odlučnosti svojoj sekti koju u konačnom bilansu vodi u propast, kao i sve drugo.

Vrhovni, naravno nema ideju kako da povede vojsku, ako odluči da je povede. Nikada to nije radio, niti poznaje generala dovoljno glupog da ga razume. Gde da je vodi, u kakvom borbenom poretku, u koliko ešelona. Šta bi radile trupe kad pređu Jarinje, Brnjak, Merdare, Mutivode, Belu Zemlju i Mučibabu? Da li bi to bio cilj ili početak. Šta bi gađala avijacija po dubini? Kojim bi pravcima išli tenkovi?

U koga bi pucala sva ta sila? Šta bi gađala artiljerija, sa svojim novim, tek nabavljenim lakim sistemima i dalekometnim topovima. Svi koji tamo žive su građani Srbije, ako je Kosovo zaista naše. Ili nije niko ako nije. Ne bi li to bila operacija protiv njih, protiv Albanaca i Srba, za osvajanje izgubljene teritorije, na kojoj su ljudi samo deo mrtvog prostora.

Nema razumnog modela za bilo kakvu vojnu akciju. To je maloumna utopija, ambiciozni put u ništavilo.

Zašto je ondak ratni jeroplan letijo do ruba nestale zemlje?

Vrhovni koristi ćorke, opsenjujući svoje slepe birače samo osobinama koje nikada nije imao. A to su odlučnost, hrabrost, mudrost, harizma, vojničko držanje, operativna superiornost. Ili bar ironijska distanca vrhovnog vojnika Švejka prema svom diletantizmu u igri sa olovnim vojnicima.

Možda vladar već ima gotov plan kako da bude pobednik u pregovorima. Ali, on izgleda ne zna o čemu se pregovara i šta je na stolu: status kvo, razmena teritorija, transfer stanovništva, stolica Kosova u UN? Pozicija severa Kosova, po kome tamošnji Srbi više neće biti pokusni kunići beogradske političke klike.

Ili nešto sasvim nepoznato, potez genijalnog stratega koji sve menja. Međusobno priznanje, kao dar čarobnjaka koji je velikim porazima obezbedio mir Srbiji i opstao kao pobednik nad zarobljenom zemljom.

Peščanik.net, 28.09.2021.

KOSOVO

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)