Titova slika
Foto: Peščanik

Sa mesta na kojem je nekada bila Narodna skupština Republike Srbije ponovo su se čuli vapaji nad hudom sudbom AVtokratora. Poznati narodni poslanik, pozivajući se na svoje istoričarsko zvanje i znanje (!?), o jednom otvorenom pismu, upućenom AVtokratorovim roditeljima, doslovno je izgovorio sledeće: „U tom pismu su uvrede i roditelja i Aleksandra Vučića nezabeležene od pojave hrišćanstva do danas. Ja sam istoričar, voleo bih da mi neko od istoričara kaže da su bile ikada veće i brutalnije uvrede“. Ne navodim ni pismo ni ime njegovog autora, jer je svakome jasno, čak i bez tih podataka, da je čak i kao retorička figura i hiperbola ovakvo zapomaganje besprizorni cirkus i kolosalna deplasiranost, naročito u zemlji u kojoj su za mnoge vodeće ličnosti kroz istoriju ne samo izgovarane brutalne uvrede, već su izvršavani, što neuspešni, što uspešni (poslednji 2003. godine) atentati. O hrišćanskoj vaseljeni da se ni ne govori…

Sa druge strane, ono što se može sa sigurnošću reći jeste da, makar u istoriji ove zemlje, niko nije bezobzirnije, sa više svakodnevnog divljaštva i kontinuiranog prostakluka, po ceo dan, svaki dan branjen, ma i od najbenignijih kritičica, pa i izmaštanih napada od sadašnjeg njenog AVtokratora. Upornost sejanja mržnje, medijskog terora i kidisanje na kritički orijentisane pojedince u AVtokratorovoj Srbiji od strane njegovih seiza je dovedeno do patološkog stanja. Zapravo, politika je u ovom društvu prisutna samo u formi zadaha njenih zemnih ostataka.

Osim ove saharinske epizode, pogledajmo i još jednu zanimljivu okolnost… Iako već i sama ideja poređenja socijalističke Jugoslavije i sadašnje Srbije po mnogo čemu čini nepravdu ovoj prvoj, poslužimo se, ipak, jednim takvim poređenjem. Uzmimo naime jednu od, u datom kontekstu, manje značajnih, svakako negativnih karakteristika socijalističke Jugoslavije koja je, istovremeno, jedna od suštinskih, takođe negativnih karakteristika današnje Srbije – snažnu ličnu vlast.1 Ova je, po pravilu, praćena raznim oblicima udvorištva, a jedna od manifestacija te pojave je bespotrebno pominjanje i pohvale ličnosti kojoj se udvorištvo iskazuje.

Za potrebe ovog članka sproveo sam jednu sasvim kratku i vrlo bazičnu analizu skupštinskih govora u socijalističkoj Jugoslaviji i u današnjoj Srbiji. Rezultat je svakako zanimljiv: naime, poredio sam broj nekadašnjih pominjanja maršala Tita, odnosno današnjih pominjanja AVtokratora u govorima narodnih poslanika u tri skupštinska radna dana aprila 1950. godine i u tri skupštinska radna dana oktobra 2020. Reč je o danima kada je, u oba slučaja, bio aktuelan izbor vlade. U prvom slučaju reč je o izboru vlade maršala Tita, koji je podneo ekspoze nakon kojeg je usledila i rasprava o ekspozeu, uz neizbežne pohvale neprikosnovenoj ličnosti tadašnjeg mandatara. U drugom slučaju, reč je o izboru vlade Ane Brnabić, koja je takođe podnela svoj ekspoze, uz neizbežne pohvale – Aleksandru Vučiću.

U prvom slučaju u govoru narodnih poslanika Tito, kao mandatar vlade, u pozitivnom kontekstu pomenut je (prema prilično preciznom brojanju) 101 put (ne računajući formalne situacije, kao kada bi bio najavljen kao govornik). U drugom slučaju, prilikom izbora vlade Ane Brnabić, Aleksandar Vučić je pomenut skoro 300 puta, iako niti je vlada njegova, niti bi, osim predloga mandatara, po slovu Ustava išta trebalo da ima sa izborom vlade, a još manje sa njenim programom.

Ako upadljivi i neprestani izlivi oduševljenja prema ličnosti lidera predstavljaju refleks nepoželjne pojave – lične vlasti – onda gotovo trostruko veći broj pominjanja AVtokratora u kontekstu izbora vlade (koja, formalno, čak ni nije njegova) u poređenju sa pominjanjem maršala Tita prilikom izbora njegove vlade otprilike predstavlja meru nazadovanja u odnosu prema ličnoj vlasti, koje (nazadovanje) postaje još očiglednije kada se sagledavaju specifični epohalni i, neizbežno, personalni konteksti u vremenskom razmaku od čitavih sedam decenija.

Peščanik.net, 29.12.2020.


________________

  1. Uprkos činjenici da je Titova lična vlast bila veoma snažna, on je njome veoma pažljivo ekonomisao u najvećem periodu svoje vladavine. Ovde nije moguće opširno iznositi argumentaciju, ali istraživanja jasno potvrđuju da su mnogo odluke u jugoslovenskom rukovodstvu donošene na bazi veoma osetljivog odnosa snaga i ne uvek u skladu sa Titovim stavovima. I ne makar kakve odluke! Jedan od najboljih primera za to je Ustav iz 1974. godine, koji je ponajmanje odražavao Titovo gledanje na Jugoslaviju. A to da bi se Tito svakodnevno bavio tricama i andramoljama kojima se današnji šef države zamlaćuje naprosto je bilo nezamislivo.
The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)