U Srbistanu ništa novo.
Predsednik Vučić je još u julu znao koliki će biti minimalac od 1. januara 2024. godine, dva meseca pre nego što bi nadležne institucije trebalo da utvrde iznos minimalne cene rada. U toku je igrokaz u Socijalno-ekonomskom savetu, gde se o tome navodno odlučuje. I kada se ne bude došlo do dogovora, kao i uvek do sada, Vlada će prihvatiti cifru koju je predsednik rekao. Vladi je izlišno da to obrazloži bilo kojim od faktora koji prema Zakonu o radu utiču na minimalnu cenu rada. Zašto bi se zamarali poštovanjem zakona, kada je predsednik rekao da je to dobro rešenje? Nezavisno od visine minimalne cene rada, a samim tim i minimalne zarade, jasno je da će radnici koji primaju minimalac – a takvih je sve više – biti u izuzetno teškom položaju u poduhvatu da prežive od svog rada, pod uslovom da ne umru od gladi do 1. februara, do kada će biti plaćeni prema sadašnjem minimalcu koji je određen još septembra 2022. godine (a koji je inflacija u međuvremenu obesmislila).
Istovremeno, u Ziđinu je praznična atmosfera. Pa dobro, ne toliko praznična koliko manična. Kako pojedini mediji javljaju, a sam Ziđin ne opovrgava, radnici kod jednog od podizvođača (partnera, šta god) moraju da poštuju specifičnu ritualnu mantru prilikom jutarnje prozivke. Sve je lepo opisano u novinarskim tekstovima, da ne ulazimo ovde u detalje, samo se postavlja pitanje čemu to služi? Da li je mahnita kombinacija vojne strojeve obuke, pripreme za slet i samobodrenja (na primer) košarkaške ekipe pred utakmicu, zaista uvedena u svrhu poboljšanja procesa rada? Ako pogledate šta sadrži sada već čuvenih „sedam koraka“ jutarnje procesije rudara, videćete puno uobičajenih elemenata informisanja zaposlenih, kao i podsećanja na bezbednosne mere, što je rutina poslodavca koja je potrebna i dobrodošla. Ali zašto je sve to uvijeno u besmisleno treniranje strogoće, stajanje u vrsti i paravojno ponašanje? Činjenica je da cela procedura verovatno nije imala za cilj da ponizi radnike iz Srbije. Kineski poslodavac je jednostavno nastavio da primenjuje ono što je do tada radio u Kini. I tu je osnovno pitanje koje bi trebalo postaviti vlastima ove zemlje – zašto kineski poslodavac ne konsultuje zakone Srbije kada uređuje proces rada? Ovaj primer je banalan, ali je upravo zbog toga slikovit. Takozvani „strani investitori“ imaju daleko šire opcije poslovanja u Srbiji od većine domaćih. Mogu se opredeliti da budu odlični poslodavci, koji će poštovati pravni okvir i dodatno ga nadograditi u korist radnika. Ali isto tako mogu odlučiti da nastave da sprovode svoje pravo ne obazirući se na to šta kažu zakoni Srbije (što je više puta zabeleženo kod kineskih i južnokorejskih poslodavaca), ili mogu jednostavno odlučiti da krše zakone Srbije nezavisno od pravila pod kojima moraju poslovati u zemljama iz kojih dolaze (što je primećeno kod raznih stranih poslodavaca, bez obzira na to odakle dolaze). I taj osećaj ekstrateritorijalnosti je nešto što je poražavajuće u ovoj priči, i nešto što se aktivno podržava od strane vlasti – najčešće se zapravo ignoriše prozivanje od strane medija i sindikata, a kada se neko od funkcionera i oglasi situacija se po pravilu spinuje, uz staru mantru da treba da budemo zahvalni svojim izrabljivačima.
Kada smo već kod vlasti, ministarka zdravlja odlučila je da bolesti u Srbiji traju isključivo do 15 dana, pa je najavila da će na toliko biti skraćen period u kojem se može koristiti privremena sprečenost za rad (bolovanje) pre nego što pacijent mora da izađe pred lekarsku komisiju RFZO. Iako nestručna za radnopravna pitanja, ministarka je sebi dala za pravo da se pozove na one koji su stručni – nekakve apstraktne „poslodavce“ koji se žale jer su navodno zabeležili 40.000 zloupotreba bolovanja prošle godine. Ovaj podatak, i pored najbolje volje, nisam uspeo da potkrepim zvaničnim izveštajima RFZO-a. Iskreno bih se začudio da je tačan i egzaktan, jer je godinama unazad zvanično utvrđen broj zloupotreba bolovanja bar petnaestak puta manji. Ali nezavisno od toga, čak i da su bolovanja počela masovno da se zloupotrebljavaju, nije jasno da li je ministarska svesna da se skraćenjem perioda bolovanja ništa ne postiže, osim kažnjavanja onih koji su zaista bolesni a koji će biti maltretirani dugim čekanjima pred komisijama i krajnje paušalnim ocenama lekara koji imaju u proseku dva minuta da se upoznaju sa medicinskim kartonom pacijenata o kojima odlučuju. Mehanizmi za kontrolu zloupotrebe bolovanja utvrđeni su i Zakonom o radu (da se ne ponavljam, ko hoće neka čita ovde) kao i Zakonom o zdravstvenom osiguranju, a onaj ko želi da zloupotrebi bolovanje sada će morati da – nakon 15 dana provedenih na bolovanju – dođe jedan dan na posao, u toku tog dana otvori novo bolovanje na 15 dana, i tako veoma nesuptilno preskoči prepreku koju je ministarka „vešto“ postavila. Da nije odvratno i nehumano, bilo bi gotovo smešno. Nije ministarka našla za shodno ni da se raspita da li je nekom drugom takvo rešenje palo na pamet – da se raspitala, otkrila bi da jeste i da su od njega sve države regiona odustale. Naravno, nakon što je stručna javnost praktično ismejala ovu najavu, javio se i predsednik – kao i uvek, daleko van svojih nadležnosti utvrdio je odokativno da je prava dužina trajanja bolovanja pre izlaska na komisiju 30 dana – što zapravo ima smisla, znajući zakonske odredbe o korišćenju bolovanja i koliko dugo poslodavac finansira naknadu zarade za vreme bolovanja (osim u određenim slučajevima, koji su relativno retki u poređenju sa navedenim pravilom). Komisijsko odlučivanje je pre samo nekoliko godina pomereno sa granice od 30 (koja je bila aktuelna decenijama unazad) na 60 dana, baš zbog smanjenja pritiska na lekarske komisije RFZO i izbegavanja maltretiranja bolesnih osoba. Prepolovljena granica svakako znači odustajanje od tog pristupa, ali je racionalnija nego da spadne na 15 dana.
Dalje, sećate se radnika Džinsija? Da, to su oni koji su ostali bez posla kada je turski „investitor“ spakovao kofere i preko noći napustio Leskovac i Srbiju. Gle čuda, investitor izgleda i dalje nije ispunio svoja obećanja, a čini se da se isto može zameriti i gradonačelniku koji je obećao da će sve „biti sređeno“. Istina, nije da se gradska vlast ne trudi da održi obećanje. Kao pravi Robin Hud, gradonačelnik Leskovca je zaplenio sve mašine bivšeg turskog poslodavca i kaže da će ih prodati ako radnici ne dobiju svoj novac. Ova izjava, koja koliko je meni poznato nikada nije demantovana od strane gradskih vlasti Leskovca, duboko je čudna i uznemirujuća. Najpre, gradska vlast nije obznanila u kojem je to postupku izvršila „zaplenu“, ni šta ona tačno podrazumeva? Ako je u pitanju izvršenje u nekom pokrenutom sudskom postupku, to je okej. Ako je nešto drugo, to je krađa. Drugo, ako se turski poslodavac spakovao i otišao, da li je realno da je iza sebe ostavio bilo šta što je smatrao vrednim? Ako je „zaplena“ izvršena na napuštenim mašinama koje Džinsiju nisu bile potrebne, teško da će se od njihove prodaje namiriti naneta šteta. U međuvremenu, još jedno obećanje gradonačelnika nema puno izgleda da bude ostvareno, a to je da radnici Džinsija neće ostati bez posla. Novi investitor koji je zauzeo mesto prethodnog (i bukvalno, budući da radi u istim halama) zaposliće 350 radnika u roku od tri godine, dok je Džinsi upošljavao dvostruko više. To znači da će za polovinu radnika odlazak Džinsija značiti i dugu pauzu u zapošljavanju. Osim ukoliko se ovi radnici ne zaposle u nekoj od drugih fabrika u Leskovcu ili okolini. U ovom slučaju ostalo je puno neodgovorenih pitanja i neostvarenih obećanja. Na ekonomistima je da izračunaju za koliko je turska kompanija ojadila budžet Srbije.
Poslednja crtica iz života radnika u Srbiji u toku leta 2023. dolazi iz Užica. Tamo je nadzorni odbor jednog javnog preduzeća doneo odluku da svaki radnik koji napravi neku grešku na radu – mora da plati članu tog nadzornog odbora ručak. Kada je cela stvar uz pomoć sindikata i medija izašla na videlo, članovi nadzornog odbora je nisu opovrgli već su rekli da je odluka „ironična“, jer su želeli da skrenu pažnju na činjenicu da gradska vlast ne obraća pažnju na njihove dopise. Potencijalno dobra namera, ali ekstremno loša izvedba. Jer članovi nadzornog odbora su ovim postupanjem počinili krivično delo, ni manje ni više, umesto da recimo zakažu konferenciju za medije ili informišu radnike i sindikat od kojih žele da naplate ručak o stanju u preduzeću i zajedno dogovore neke glasnije metode skretanja pažnje. Zanimljivo je da članovi nadzornog odbora nisu odlučili da im na primer gradski odbornici plaćaju ručak, nego baš radnici koji trpe najveću štetu od – kako izgleda prema medijskim natpisima – veoma nestručnog rukovođenja ovim javnim preduzećem. Moj predlog je da sada radnici podnesu krivične prijave protiv članova nadzornog odbora – „ironično“ ili ozbiljno, svejedno je. Pa neka se javno tužilaštvo bavi prekoračenjem ovlašćenja, samovlašćem, nezakonitim ograničavanjem prava radnika – može da se bira kako da se ova glupost krivičnopravno odredi. Ali i ovo je dobar primer koliko ljudi koji odlučuju o radničkim sudbinama ne znaju da rade svoj posao. Pri tome mislim na nadzorni odbor, ali i na gradsku vlast koja je taj nadzorni odbor dovela u takvo stanje očaja da kršenjem zakona privlači pažnju na sebe.
Može se na kraju zaključiti da se uspešno vraćamo na primenu ugovora o najmu radne snage iz Građanskog zakonika iz 1844. godine (odličan tekst o tome kako su radnici živeli i radili u „blaženom monarhijskom kapitalizmu“ možete naći ovde). Napravili smo gotovo pun krug i izabrali da nad nama vladaju ljudi koji su uspešno poništili mnoge civilizacijske tekovine, pa i one koje se odnose na prava radnika. Čak je i pomenutim Građanskim zakonikom bilo određeno da naručilac posla mora platiti radnika bez odlaganja. Tu smo izgleda spali na neku daleku prošlost robovlasničkog perioda.
Peščanik.net, 23.08.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
