Ovekovečen je naš vlasnik i pre „Mrtvih duša“: namernik, ugledavši veću grupu žena, uzvikne: „Pomoz Bog, zla ženo!“, a jedna od njih će kao iz topa: „A kako sam ti zlo učinila, jela te bolest!“
Ono što nama čini svakog bogovetnog dana primenio je naš vlasnik na iskvareno čovečanstvo, i, gle, dobro beše veoma! A šta zapravo čini kad nije u Njujorku?! Evo šta: sam smisli igru, utakmicu ili predstavu, lično odredi šta će ko da igra, ko će da bude sudija, ko će da budu navijači, zna kakav rezultat mora biti, ako je o takmičenju reč, i kakvo će naravoučenije da bude, ako se radi o umetničkom delu; ne verujem da imamo još kojeg stvaraoca koji se toliko uspešno okušao u vodvilju, epskoj drami, monodrami, teatru apsurda, plačevnoj melodrami, ne znam nikog ko bi se sa vlasnikom mogao meriti u hvalisanju, u zastrašivanju publike, u samosažaljevanju, u trijumfalizmu, a sve pobrojano – i štošta još, što nadilazi pamćenje i izraž. sposobnosti penzionis. trudbenika tiska – imali smo povodom rezolucije UN o Srebrenici.
Većina građana ne bi bila ni primetila Rezoluciju, Srbija je trebalo da za nju glasa – i ako se smatra nevinom, i ako se oseća indirektno potkačenom, jer nije baš da smo bili samo bogobojažljivi susedi zauzeti sezonskim radovima na našim plantažama – ali, avaj, naš vlasnik je digao ne narandžastu nego crvenu dževu: za njegovo stado zlo se sprema, meh kovački dušman raspaljuje, žig će svima nama udariti, udariti sred čela bijela, zacvrčaće koža nad očima, nad očima vatrom zaslijepljenim, a kad kraste budu otpanule, ostaće nam biljeg nedostojni, i budućim potomcima našim… Hoće da nas proglase genocidnim narodom! U ispravnost i tačnost otkrovenja vlasnikovog naravno da nije moglo biti sumnje, rasprave još manje, verski poglavar navio je budilnik na četiri ujutro da bi blagoslovio propovednika, a kolateralno i Dodik Mileta, koji je u deset uveče posao kolima iz Banjaluke…
Pre ove svečanosti, gde su se Država i Crkva blagopreplitale baš onako kako im Ustav Republike Srbije to zabranjuje, samouki постановщик dao je sve od sebe da mu šou u Njujorku bude zapažen i upamćen: danima i noćima se upinjao, ne štedeći sebe, ali ni novac iz budžeta, da gnusni zamysel onih koji Srbiji žele sve najgore saseče ako je moguće u korenu, da se dotera koliko treba cisterni totala, ne treba nam nikakvo Drvo novopoznanja, a ako uprkos hemikaliji i uz nos molitvama našim iznikne neko nakaradno растение, njegove kvrgave, ispucale i natrule grane neće se videti od naših blještavih bilborda, gde će na jezicima svih naroda učlanjenih u takozvanu svetsku organizaciju biti napisano: „Mi nismo genocidan narod!“
Počela je bespoštedna kampanja, pomama vlasnikova, da se čovečanstvo oštro podeli, na one koji su za Srbiju, i na one koji su za nepravdu, laž i greh; nečemu sličnom nadao se pok. preds. Milošević, da će se NATO i Rusija zbog nas pokarabasati, pa će za nas tu biti neke vajdice, da, ovo se, mezhdu prochem, može shvatiti kao nehotični ili usputni omaž uzoru, prevaziđenom, ali ne i zaboravljenom, naum jeste bio megalomanski, da se na glasanju predlagači rezolucije osramote, da rezolucija propadne, a mi da izađemo iz zgrade Ujedinjenih nacija ponosni kao što je bio ponosan ministar policije kad je u sudu dobio potvrdu da nije najgluplji u vladi, ali se pokazalo da je preokret nemoguć, neće biti ni nerešeno, neće biti produžetaka, e, u taj mah je scenarista, producent, režiser, glavni glumac, montažer i filmski kritičar, odredio novo pravilo: Srbija će biti pobednica u ovom neravnopravnom duelu ako nagovori neke ladoleže da se makar suzdrže od glasanja, a Srbija im za tu njihovu dobrotu neće ostati dužna, i, dogodilo se ono što u Srbiji imamo bezmalo svakog dana: izliv samovolje, samoljublja, plačevnog rodoljubljenja, u ozračju ambasadora Đurića čija mi je slika još pred očima, kad su ga dušmani odvozili u marici sa rešetkama na zadnjim šaragljama, odakle nam je mahao svojom belom neradničkom desnicom, ostalo je istorija, proglašen je trijumf Srbije, sinoć vidim pobednike na Hepiju, blaguju uspomene, pojačani rodoljubivim šeretlijom iz Srpske Sparte, zvanim Milan Knežević, koji se ostrvio na Nemce i Bugare, potonji su simbol zabijanja noža u srpska leđa, dok je Dačić, sa dikcijom i veselošću čoveka koji je višestruko nazdravio pobedi, savetovao Crnogorce da se iz Srbije, gde im ni besplatno školovanje i lečenje nisu dovoljni, vrate u brda, u krš, kraš ili karst, i u primorje, te ih je apsolutni šampion sveta morao dostojanstveno obojicu ukoriti: biračima jeste puno srce kad čuju ovo vaše, ali Nemci su veliki narod, i naveo je primere, velike Nemce, mahom iz književnosti, o piscima iz Bugarske, koji strpljivo čekaju da uđu u našu lektiru, nije rekao ništa, pa ipak je uzeo bugarski narod u kakvu-takvu zaštitu od zajapurenog đetića.
Da ponovimo: po moemu, naš vlasnik se u svetu poneo po vlastitom obrascu koji je na nama usavršavao svakodnevnom vežbom i pokaznim zanimanjem, ali zar nismo o Vučiću čitali još u „Mrtvim dušama“?
Piscu je veoma teško pronaći kako da nazove obe gospođe, a da se one ne naljute na njega, kao što su se nekada naljutile. Da im dade zamišljeno ime – zlo po njega! Izmisli kakvo hoćeš ime, zacelo će se u nekom kraju naš države – na sreću velike – naći makar ko da nosi to ime, i on će se, bez sumnje, naljutiti, i to ne malo, već žestoko naljutiti: reći će kako je pisac naročito dolazio da bi sve dokučio kakav je on, u kakvom kožuhu ide, kojoj Agrafeni Ivanovnoj svraća da se raspita o njenom zdravlju i šta voli da jede. Da im da ime po činu, to je još gore. Sad su kod nas svi činovi i svi staleži tako naoštreni, da im se sve što god ima u štampanoj knjizi čini lična uvreda: vidi se kakav vetar danas duše. Dosta je da se samo rekne kako u nekom gradu ima neki glup čovek – odmah je to udaranje na ličnost; odjednom iskoči kakav gospodin ugledne spoljašnosti i stane ga vika: „Pa i ja sam čovek, mora biti da sam glup!“, jednom rečju, za tren oka shvati u čemu je stvar.
Peščanik.net, 29.05.2024.
SREBRENICA
