Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Govor koji je Jürgen Habermas održao na uručenju Nemačko-francuske nagrade za novinarstvo u Berlinu, prvi put objavljen u Die Zeitu.

Kada sam završio gimnaziju na mojoj diplomi je pisalo šta želim da postanem: Habermas želi da bude novinar, pisalo je. Kada sam počeo da radim za podlistak o Gumersbahu u kelnskom dnevniku Kelner štatancajger, a i kasnije, kada sam pisao za rubriku o kulturi u Handelsblatu koju je uređivao Adolf Frisé, stalno sam dobijao primedbe da je moj stil pisanja previše komplikovan. Čak i vrlo ljubazni Karl Korn, koji me je za vreme studija u Bonu žustro podsticao da vežbam, kasnije je promenio mišljenje i rekao da bi možda trebalo da se držim akademske karijere. Takve kritike dobijam i danas u pismima čitalaca, iako je, s obzirom na moje godine, malo verovatno da ću se popraviti. Utoliko sam srećniji zbog poziva generalnog direktora Radio-televizije Sarland da se kao dobitnik Nemačko-francuske nagrade za novinarstvo pridružim uvaženim prethodnicima kao što su Tomi Ungerer, Simone Veil i Jean Asselborn. Asselborn i ja smo delili spremnost da o Evropi uvek govorimo s krajnjom otvorenošću. S obzirom na pohvale mom radu koje su ovde izrečene – radu koji se često diskvalifikuje kao oblik evro-romantizma – nadam se da nećete zameriti ako danas, u doba dezintegracije našeg kontinenta, jednostavno ponovim ono što sam često govorio o toj temi.

Uzdržaću se od komentarisanja simptomatičnih prigovora koji pristižu iz Bavarske i sukoba koji je izazvao krizu vlade i tako potisnuo u drugi plan jedan važniji problem – odsustvo saradnje u EU. Krivica leži pre svega na zagovornicima evropskog projekta koji odbijaju da priznaju sopstvene rezerve u pogledu Evrope kao prakse solidarnosti. Jean-Paul Sartre je termin mauvaise foi (rđava vera) tumačio u elegantnoj kontradistinkciji prema terminu bonne foi (dobra vera). Svima nam je dobro poznata ta pritajena nelagoda. Nastupamo bona fide, u dobroj veri, ali u trenucima refleksije osećamo tinjajuću sumnju u konzistentnost uverenja koja tako odlučno zastupamo – kao da se na nasipu na obali reke nalazi slabo mesto koje ostaje neopaženo ispod struje naših argumenata. Imam utisak da je pojava Emmanuela Macrona na evropskoj sceni otkrila takvo slabo mesto u predstavi o sebi kod onih Nemaca koji su za vreme krize evra sami sebe tapšali po leđima, uvereni da su najbolji Evropljani i da baš oni sve druge čuvaju od propasti.

Dozvolite da dodam da imputiranje takve mauvaise foi ne implicira moralni prigovor. Ljudi koji pate od te boljke nisu jedini krivci, ali ne mogu se ni sasvim osloboditi krivice za propadanje sistema uverenja koji trune iznutra. U tom pogledu, nemačka ljubav prema Evropi je slična jednom drugačijem stanju uma koje je u 11. veku bilo rašireno među pripadnicima monaškog reda cistercita. Obuzeti sumnjom monasi su padali u stanje melanholične letargije. To stanje, opisano kao „acedija“, nije kažnjavano kao greh, jer nikada nije prelazilo kognitivni prag eksplicitne jeresi. S druge strane, ta „monaška bolest“ nije ispunjavala kliničke kriterijume za depresiju – što bi pogođene oslobodilo svake krivice. Monasi nisu kažnjavani zbog acedije, ali se od njih očekivalo da prihvate deo odgovornosti. Upravo to osciliranje i zamagljivanje linija odgovornosti karakteriše i profani oblik mauvaise foi.

Naravno, brojni kritičari su tvrdili da su politike štednje na kojima je Nemačka insistirala ne samo pogrešne, nego i da se iza fasade vatrenih reči o solidarnosti kriju predrasude. Ali, zahvaljujući angažovanju vodećih medija, vera Nemaca u nemačku solidarnost u doba krize nije se dovodila u pitanje. Vizija altruistične uloge nemačke vlade u energičnom upravljanju krizom i pružanju darežljive finansijske pomoći prihvaćena je kao kredibilna. Zar nije sve vreme i dosledno vodila računa o dobrobiti svih država članica – čak i onda kada je bezuspešno pokušavala da Grčkoj pokaže vrata? Danas, pred neočekivanim izazovima koje donosi radikalno promenjena globalna politička situacija, pukotine na ugodnoj predstavi o sebi postaju vidljive. Kao primer navodim nedavno objavljeni uvodnik o onoj zloglasnoj noći od pre nekoliko godina kada je francuski predsednik pred zoru uspeo da ubedi kancelarku da odustane od izbacivanja Grčke iz evropske monetarne unije. Tek danas, tri godine kasnije, uvek odmerena Cerstin Gammelin je dobila priliku da prikaže najnižu tačku našeg nesputanog nacionalnog ekonomskog egoizma (Süddeutsche Zeitung od 21. juna 2018).

Stara Zapadna Nemačka je Nemcima davala uverljive razloge da sebe vide kao dobre Evropljane. Ti razlozi proizlaze iz vojnog i moralnog poraza zemlje – a ipak, oni nisu bili sasvim očevidni. Po mom mišljenju, novu vrstu predstave Nemaca o sebi proizvela je i održala promena u mentalitetu i pomeranje ka slavljenoj normalnosti ponovo ujedinjene nacionalne države posle 1989/90. Konačno, tokom bankarske krize i krize državnog duga, u kakofoniji kontradiktornih narativa o krizi u različitim državama, prihvaćena slika je učvršćena i produbljena – toliko da je poprimila svojstva mauvaise foi. Izvor truleži u samozavaravanju kojem pribegavamo u dobroj veri jeste naše nepoverenje u spremnost drugih država da sarađuju – naročito onih na jugu Evrope.

Ako pažljivo slušate nemačku kancelarku, primetićete zanimljivo korišćenje reči „lojalnost“ i „solidarnost“. Kada se nedavno pojavila u emisiji Anne Will, Angela Merkel je zahtevala zajedničko delovanje u sprovođenju politika koje se tiču azilanata i u tarifnom sukobu sa SAD, i u tom kontekstu pozvala na lojalnost EU partnera. Lojalnost je obično ono što šef očekuje od zaposlenih. Zajedničko političko delovanje zahteva solidarnost, a ne lojalnost. Zavisno od trenutne konstelacije interesa, nekada jedni a nekada drugi sopstvene interese podređuju interesima celine. Kada su u pitanju azilanti, na primer, jasno je da nisu sve zemlje jednako pogođene migracijom – zahvaljujući, između ostalog, geografskom položaju – kao i da ne raspolažu istim kapacitetima za prijem migranata. Drugi primer su tarife na uvoz automobila koje najavljuje Amerika, a koje bi neke zemlje, u ovom slučaju Nemačku, pogodile teže nego neke druge. U takvim situacijama zajedničko političko delovanje znači da će jedna strana uzeti u obzir interese drugih strana i preuzeti deo odgovornosti za zajednički usvojene političke odluke. Nemački interes je u oba slučaja očigledan, baš kao i u insistiranju na zajedničkoj spoljnoj politici.

Činjenica da kancelarka u takvom kontekstu bira da govori o „lojalnosti“ verovatno je posledica toga što je reč „solidarnost“ godinama koristila u jednom drugačijem, isključivo ekonomskom kontekstu. „Solidarnost u zamenu za odgovorno ponašanje svake od zemalja“ je eufemistički slogan koji je ušao u opticaj za vreme krize kao opis uslova nametnutih primaocima kredita. Ovde pokušavam da ukažem na uslovno redefinisanje reči solidarnost: to je semantička tačka pucanja posle koje se ukazuju pukotine na uverenju Nemaca da su najbolji Evropljani. Uprkos galami o novčanim transferima, koji se nikada nisu dogodili, pažnju javnosti sve više privlače nedostatak legitimnosti i problematični efekti budžetskih ograničenja koja sputavaju investicije, kao i reforme tržišta rada koje su čitavu generaciju ostavile bez posla.

„Solidarnost“ je reč kojom se opisuje odnos uzajamnog poverenja dva aktera koji su slobodnom voljom postali deo istog političkog projekta. Solidarnost nije milostinja, i svakako nije uslovljavanje u korist jednog od aktera. Oni koji zaista praktikuju solidarnost spremni su da prihvate kratkoročne gubitke radi dugoročnog interesa, uz saznanje da bi se i drugi ponašali isto u sličnoj situaciji. Recipročno poverenje – u ovom slučaju poverenje koje prelazi državne granice – jednako je važno kao i dugoročni interes. Upravo poverenje premošćuje onaj vremenski razmak do trenutka uzvraćanja usluge, iako je neizvesno kada će se i da li će se to uopšte dogoditi. Postavljanje prinudnih i rigidnih uslova za pružanje takozvane solidarne pomoći jasno ukazuje na nedostatak fundamentalnog poverenja – kao i na šupljinu u našoj predstavi o sebi kao o dobrim Evropljanima.

U međuvremenu, u pregovorima o Macronovim predlozima za reforme, Nemačka i druge povezane zemlje donatori ponovo oklevaju da nefunkcionalnu monetarnu uniju transformišu u političku Evro Uniju. Potrebno je ne samo da se demokratska evrozona učini „neprobojnom“ za spekulacije – stvaranjem bankarske unije, uvođenjem odgovarajućih procedura za slučajeve nesolventnosti, zajedničkog sistema osiguranja depozita i monetarnog fonda na nivou EU – već i da se razviju dovoljne kompetencije i odvoje budžetska sredstva neophodna da se spreči dalje ekonomsko i socijalno udaljavanje država članica. U pitanju nije samo fiskalna stabilizacija, već konvergencija – kredibilna politička namera ekonomski i politički najsnažnijih država članica da ispune prekršeno obećanje konvergentnog ekonomskog razvoja.

Desni populizam se hrani antiimigrantskim predrasudama i strahom od modernizacije koji je obuzeo srednju klasu, ali simptomi nisu isto što i bolest. Skriveni uzrok političke regresije je opipljivo razočarenje usled otkrića da EU u svom sadašnjem stanju ne poseduje političku efikasnost potrebnu da se zaustave trendovi rasta nejednakosti unutar i između zemalja članica. Desni populizam ima najviše koristi od raširenog utiska da u EU nema političke volje da se EU učini politički efikasnom tvorevinom. Jezgro Evrope koje se danas raspada moglo bi postati – u obliku efikasne Evro Unije – jedina zamisliva sila sposobna da spreči dalje rušenje našeg često prizivanog društvenog modela. U svom sadašnjem stanju, unija će samo ubrzati tu opasnu destabilizaciju. Uzrok ubrzavanja trampovske razgradnje Evrope je sve naglašenije – i sasvim realistično – shvatanje stanovnika Evrope da nema kredibilne političke volje da se izađe iz te razorne spirale. Umesto toga, političke elite su usisane u strašljivi oportunizam osluškivanja rezultata anketa i kratkoročnog održavanja na vlasti. Odsustvo hrabrosti da se formuliše bar jedna sopstvena ideja za koju treba pridobiti većinu je još paradoksalnija zato što većina spremna da pokaže solidarnost već postoji. Verujem da političke elite – pre svega predvodnici socijaldemokratskih partija – potcenjuju spremnost svojih glasača da se angažuju u projektima koji prevazilaze njihove uske interese. Činjenica da takav stav nije samo odraz neostvarenih filozofskih ideala može se videti iz poslednjih rezultata koje je objavila istraživačka grupa Jürgena Gerhardsa, koja već godinama izvodi obuhvatna i inteligentna uporedna istraživanja o solidarnosti u 13 zemalja članica. Pronašli su ne samo indikatore zajedničkog evropskog identiteta kao različitog od nacionalnog identiteta, nego i neočekivano visoku spremnost da se podrže evropske politike koje bi podrazumevale redistribuciju preko državnih granica.

Italijanska kriza je možda poslednja prilika da se razmisli o opscenosti monetarne unije koja nameće strog sistem pravila koja koriste najsnažnijim državama članicama i odbija da istovremeno otvori prostor za zajedničko političko delovanje na evropskom nivou. Zato prvi mali korak ka formiranju budžeta evrozone koji je Macron uspeo da izdejstvuje ima veliki simbolički značaj. Činjenica da nemačka vlada, koja je sada saterana uz zid, zahteva ustupke za svaki sićušni korak ka integraciji je smešna. Ne shvatam kako nemačka vlada može verovati da će uspeti da kod partnera isposluje sporazume o pitanjima koja su joj važna – kao što su politika prema izbeglicama, spoljna politika i spoljna trgovina – dok istovremeno odbija dalji politički razvoj evra, što je projekat od najvećeg značaja.

Nemačka vlada gura glavu u pesak, dok francuski predsednik jasno pokazuje da želi da učini Evropu važnim globalnim akterom u borbi za jedan liberalan i pravičniji svetski poredak. Komentari u nemačkim medijima o nedavno postignutom kompromisu između Macrona i Angele Merkel takođe navode na pogrešan put i tumače njeno prihvatanje budžeta za evrozonu kao politički poen koji je bio potreban Macronu, uslovljen prihvatanjem njenog plana za azilante. Takav prikaz događaja zanemaruje činjenicu da je Macron učinio prvi korak ka planu koji daleko nadilazi interese samo jedne zemlje, dok se Angela Merkel bori samo za politički opstanak. Macron je s pravom izložen kritikama u svojoj zemlji zbog socijalno neuravnotežene prirode svojih reformi, ali on ima veliku prednost u odnosu na ostale evropske lidere jer svaki aktuelni problem posmatra iz znatno šire perspektive, pa otuda nije osuđen na prosto reagovanje na dnevne događaje. On ima dovoljno hrabrosti da oblikuje politiku. A njen uspeh opovrgava sociološku tvrdnju da složenost našeg društva dozvoljava samo onaj stil upravljanja koji je usko fokusiran na izbegavanje sukoba.

U osvrtanju na večno uzdizanje i propadanje imperija od antičkih vremena često zaboravljamo na jedinstvenost i neponovljivost situacije u kojoj se danas nalazimo. Iako nastavlja da se integriše, globalno društvo ostaje politički fragmentirano. Taj manjak politike stvara utisak da se približavamo pragu pred kojim ljudi širom sveta uplašeno zastaju i uzmiču. Ovde mislim na prag nadnacionalnih, a ipak demokratskih oblika političke integracije koji od glasača zahtevaju da pre glasanja uzmu u obzir perspektive svih građana, čak i s druge strane državnih granica. Zagovornici političkog realizma, koji prema takvim idejama osećaju samo prezir, često zaboravljaju da i njihova teorija ima korene u Hladnom ratu i sukobu dva racionalna aktera. Gde je racionalnost u današnjoj političkoj areni? Istorijski posmatrano, okasneli korak ka efikasnoj Evro Uniji zahtevao bi krivu učenja kroz koju smo jednom već prošli sa razvojem nacionalne svesti u 19. veku. Ni tada se svest o nacionalnoj pripadnosti koja nadilazi okvire sela, grada i regiona nije razvijala „prirodno“ i sama od sebe. Nacionalne identitete su proračunato gradile vodeće elite prilagođavajući zajedničku svest stanovništva već postojećim i širim funkcionanim kontekstima modernih teritorijalnih država i nacionalnih ekonomija. Danas su stanovnici nacionalnih država nadjačani funkcionalnim imperativima globalnog kapitalizma koji pokreću neregulisana finansijska tržišta i koji ostaje van političke kontrole. Uplašeno povlačenje u okvire državnih granica nije ispravan odgovor na taj izazov.

Die Zeit, 06.07.2018.

Preveo na engleski Charles Hawley

Social Europe, 13.07.2018.

Preveo na srpski Đorđe Tomić

Peščanik.net, 18.07.2018.