Pre dvadeset četiri godine, kada sam ja imala 24, održala sam svoje prvo javno čitanje u jednoj američkoj knjižari. Na kraju, u delu za pitanja iz publike, sredovečna žena sa nezadovoljnim izrazom lica podigla je ruku: „Pa ja ne razumem.“
Pitala sam je šta ne razume.
„Prosto mi se ne uklapa. Mislim, ako niste imali para – kako ste se onda upisali na taj fensi univerzitet?“
Sad je na mene bio red da budem zbunjena: „Hm… pa, bilo je besplatno.“
„Šta to znači? Kao, stipendija?“
„Ne. Bilo je besplatno za sve. Iz naših poreza se to plaća.“
Nikada neću zaboraviti uzdah koji se proneo knjižarom Barnes & Noble. Pa sam nastavila: „Nisam plaćala ni za smeštaj – nismo to mogli da priuštimo, pa mi je opština Brent pružila punu pomoć. Bila sam na prvoj godini kada je mog mlađeg brata pregazio kamion i nacionalni zdravstveni sistem (NHS) mu je rekonstruisao celu desnu ruku – besplatno!“ Novi uzdasi u publici. Mislila sam da će nekog od starijih strefiti srčani udar, što bi za njih, naravno, bila prilično skupa stvar.
E, da, nekada davno sam se baš zabavljala sa svojom američkom publikom, dok sam pričala uvrnute priče o funkcionalnim zdravstvenim i obrazovnim sistemima, besplatnim na tački pristupa… A onda je osvanuo dan kad su te priče počele da zvuče ne samo zastarelo, već kao drevna istorija. Kao neka bajka o izgubljenom, posleratnom svetu, kad je čak i torijevac poput Čerčila znao da vlada treba da podržava svoje građane „od kolevke pa do groba“. Bio je to svet – mada daleko od toga da je ikada bio savršen – u kom je moja zemlja stigla najbliže nečemu što liči na društvenu jednakost.
Kako su prolazile godine, čitava ta prošlost postala je nešto što se ne pominje, posebno ne pred mladima. Počelo je da zvuči uvredljivo kad o tome pričaju starije generacije, što sam prezirala kao mlađa dok sam slušala one rođene šezdesetih: stopiranje po Himalajima sa 20 funti u džepu, praktikovanje „slobodne ljubavi“ bez pretnje Aidsa itd.
Ko još voli da sluša o tome? Ko još hoće da sluša o pristojnom socijalnom stanovanju, besplatnom školovanju i medicinskoj nezi svetske klase, dok nema da plati kiriju, gleda kako škola u komšiluku propada, a kod zubara je poslednji put bio pre četiri godine? Tako sam prestala da prepričavam svoja lepa sećanja na funkcionalnu državu.
Ali ovih dana pomišljam da nostalgija ne bi trebalo da bude isključivi domen desnice. I levici može da bude od koristi. Možemo da se podsetimo da je pravednije društvo moguće, jer su neki od neophodnih uslova u različitim trenucima zaista bar postojali na ovoj Zemlji, i to u ne tako davnoj prošlosti. S tim na umu, počela sam da razmišljam o okolnostima svoje mladosti ne kao o bajci ili nemogućoj fantaziji, već kao o nečemu što se desilo u stvarnom životu i što bi se moglo ponoviti, pod upravom laburističke stranke posvećene radikalnim principima na kojima je osnovana.
Treba da misliš o sebi (rekoh sebi) kao o Kolridžovom starom pomorcu, koji stalno iznova ponavlja svoju priču o jadu, u nadi da ćemo se sledeći put kada velika blistava ptica moguće pravičnosti proleti kraj broda države, možda prisetiti kako to izgleda i šta može da učini, i ne dozvolimo da neki torijevac ili neoliberal pohrle na palubu da je ustrele.
Metafora o starom pomorcu prilično mi je dobro poslužila dok se nisam nastanila u SAD, oko 2010, pa se vratila 10 godina kasnije u Britaniju koju sam jedva prepoznala. U tom trenutku, postala sam Irvingov Rip Van Vinkl. Spisak svega što me je zaprepašćivalo protekle četiri godine predugačak je da bih ovde nabrajala, ali poslednja kap pala je pre samo nekoliko nedelja, dok sam spremala po kuhinji. Slušala sam radio. Portparol vlade je veličao prednosti regrutacije. Gde to još (pitao je portparol) ljudi različitih klasa i rasa i pola mogu da se sretnu na manje-više ravnopravnoj osnovi i da imaju zajednički cilj? Gde još u savremenoj Britaniji zajednica može da se neguje i ohrabruje, a ljudima omogući prostor u kom njihovi kapaciteti, kakvi god da su, mogu da se razvijaju? Gde još, pitam vas, gde još?
Nije mi bilo jasno da li je taj portparol bio toliko glup da stvarno nije u stanju da smisli odgovor na svoje pitanje, ili je to bio jedan od onih komičnih skečeva koji nikom nisu smešni ali ih slušate jer su vam ruke u sudoperi pa ne možete da promenite stanicu. Nažalost, tip je bio krajnje ozbiljan. Nije mu pala na pamet pomisao da bi dobro finansirana državna škola mogla sve to da obezbedi. A onda mi je sinulo: pobogu, ako se ovako nastavi, jednog dana će biti u pravu.
S obzirom na to šta je njegova partija uradila školama, bolnicama, javnim službama, bibliotekama i javnom stanovanju, jednog dana će vojska biti jedino mesto gde će Britanci različitih klasa ikada iskusiti jedni druge i mogućnost ljudskog napretka. Ovaj tip nije zapravo opisivao politiku koju priželjkuje. Ne, opisivao je distopijsku stvarnost koja bi se mogla dogoditi.
Na raznim javnim čitanjima srećem mnogo mladih i mnogo starih ljudi. Mnogo crnih i belih i braon. Mnogo strejt i mnogo kvir ljudi. U stvari, mnogo od svih. Raduje me što moje knjige privlače tako raznovrsne čitaoce i volim da razgovaram sa njima. Naravno, razgovor je po svojoj prirodi anegdotalan – a spisateljica nije anketarka – ali duboko osećam je da je čitava nacija definitivno na ivici živaca. A na ivici tih pohabanih živaca, ne vode se debate kulturnog rata niti ko strahuje da će se milijarderi iseliti iz zemlje ako porezi na poslovanje budu veći.
Stanovanje. Školovanje. Zdravstvena zaštita. To je ono o čemu ljudi govore. Mladi ljudi koji svakih nekoliko meseci pakuju svoje stvari da pređu iz jedne preskupe straćare u drugu. Očajni, iznemogli roditelji iz radničke klase šokirani kad shvate da neki bogati roditelji misle da je razumno „varati državni sistem godinu ili dve“ kako bi prijave njihove dece na fakultet izgledale bolje. Govore ljudi koji znaju ljude koji su umrli čekajući hitnu pomoć. Ljudi čiji su rođaci umrli od kovida dok se Boris Džonson provodio na žurci. Ljudi koji čekaju u redu pred lokalnom bankom hrane, koje prepoznajem, sa kojima sam išla u školu. Odrasli se vraćaju u svoje sobe iz detinjstva, sele se van grada ili na ulicu.
Koliko vidim, ljudi koje srećem svrstavaju se na razne strane političkog spektra, od radikalnih levičara do običnih konzervativaca. Bez obzira da li bi radije sve da spale ili bi da pokušaju da sačuvaju i unaprede bogatu britansku kulturnu i institucionalnu istoriju, niko od njih nema nameru da provede više nijedan mesec pod „vladavinom“ (u ovom kontekstu, ironični navodnici su od suštinskog značaja) ove grupe kockara na visoke uloge, koji kao da u glavi nemaju nijednu misao osim kako da se oni i njihovi donatori još više obogate.
Svi su toliko izmoreni. Videli su razne sastave konzervativne stranke, ali ovi konzervativci su nešto drugo, kao što je otkrio torijevac centrista Rori Stjuart kada je pokušao da svoje ideale uvede u stranku koja jedva razume šta ta reč znači. Nisu to torijevci iz 18. veka. Čak ni torijevci iz 20. veka. Ovi ljudi su čista propast. Svojim merama štednje doveli su čitave gradove do bankrota, među kojima je najpoznatiji Birmingem, čiji su budžet od 2010. srezali za stotine miliona. Niske plate su gurnule 900.000 britanske dece u siromaštvo.
To je stranka koja je prvo isplanirala privatizacijsko komadanje i pražnjenje NHS-a i zatim ubrzala razgradnju javnog zdravstvenog sistema do tako zastrašujućeg nivoa da se i sama prepala. Konačno, ljudi koji umiru na listama čekanja stvarno su loši po imidž i to će, pragmatično govoreći, verovatno dovesti do kraha na opštim izborima. I to baš sad kad su tako blizu svog cilja! Baš sad, kad je dugo očekivani, nezamislivo unosan profit privatizovane usluge trebao da padne u krilo njihovih drugara iz privatnih zdravstvenih kompanija i milionere pretvori u milijardere!
Pretvaranje milionera u milijardere. To je prava parola pod kojom bi ovi tipovi trebalo da vode kampanju. Bukvalno, to je njihovo jedino nasleđe. Prvo su uspeli da normalizuju ideju multimilionerskog premijera. Zatim su pokušali da nas ubede da je skretanje pažnje na te milione obična „politika zavisti“. Mada, možda su u pravu. Svako ko je prinuđen da se nosi sa ogromnim računima za struju, raspalim školama, neizvesnošću hrane, zatrovanom vodom, listama čekanja u bolnicama i grabežljivim stanodavcima, jeste prilično ljubomoran na klasu ljudi za koje će ovi problemi zauvek biti samo novinski naslovi: stalna oligarhijska klasa, zastupljena na najvišem nivou vlasti, koja živi u potpuno drugačijem svetu.
Dok sam vršila svoju samoproglašenu ulogu starog pomorca, ponekad bih se zapitala da li sam iracionalno vezana za nostalgičnu politiku koja više odgovara prošlosti nego sadašnjosti. Tačno je da verujem da ima mnogo stvari u Laburističkoj stranci Sidnija Veba koje vredi ponovo razmotriti i oživeti, ali osećam da sam, u svojoj nostalgiji, bar relativno načisto o tome šta je to što mi nedostaje.
U proteklih 14 godina, bili smo izloženi torijevcima koji tvrde da su nostalgični za tačerovskim ’80-im, ali koji izgleda hoće da nas sve vrate u srednjovekovnu feudalnu državu. Problem sa radikalno neravnopravnom zemljom nije u tome što izaziva politiku zavisti, već u tome što čak i ne funkcioniše pod sopstvenim uslovima. Nejednakost u ovim razmerama nije naročito dobra za biznis – ili, bolje rečeno, dobra je za tako malobrojni biznis da su njeni efekti praktično nevidljivi za 99% stanovništva.
Nejednakost se takođe pokazala pogubnom za kulturu, univerzitete, gradove, sela, poljoprivrednike, nastavnike, lekare, policiju, radničku klasu, nižu srednju klasu pa, u ovom trenutku, čak i za dobar deo bogate srednje klase, opsednute svojim pametnim video-zvonima, koji preklinje svoje komšije da plate privatno obezbeđenje na nextdoor.com i zvuči poremećeno dok kuka da možda neće moći da plati privatnu školu koju više od 90% ljudi nikada neće pohađati.
To je mračna tajna ove verzije konzervativizma: čak ni ne funkcioniše. U tome je vic. U ovom trenutku imamo nestabilnu i opasnu mešavinu tačerovskih ideologa – rešenih da završe posao razgradnje posleratnog društvenog dogovora koji su prezirali od njegovog početka – i beskičmenjaka koji misle samo na kratke rokove i nemaju ni političke volje ni snage da pretvore Britaniju u taj mitski deregulisani raj za neke, „Singapur na Temzi“. Ne, bili su previše zauzeti zabavama u karantinu i potajnom zaradom miliona od ugovora za zaštitnu medicinsku opremu i opkladama za datum opštih izbora. To je potpuno nova vrsta – a dobra stvar u tome je što njihova stara odbrambena taktika više ne radi.
Bojim se da vam tabloidi ovog puta neće pomoći. Ljudi imaju oči. Ljudi imaju decu. Ljudi plaćaju kiriju. Ljudi idu u prodavnice. Ljudi se razboljevaju. Ljudi idu na posao. Šteta koju ste napravili je posvuda i jasno se vidi. Uspeli ste samo da skinete ekologiju sa dnevnog reda, što je zaista sraman posao na kom su zajednički radile obe glavne stranke.
Ali pogledajte napolje: evo sunca. Prilično je jarko. Možda će u oktobru (posle požara, a pre poplava) biti vreme da partija naroda ponovo razmotri svoj zeleni dil vredan 28 milijardi funti. „Ali ko će to finansirati?“ nariču tabloidi. Evo jedne zapanjujuće činjenice: procenjuje se da britanski rezidenti drže oko 570 milijardi funti u poreskim rajevima u inostranstvu.
Zašto sve ovo pišem kad čak i vrapci na grani već sve znaju? Pišem jer na svoj neprecizan, romansijerski način osećam čudan, nervozan ritual udvaranja između nacije i laburista koji, u duhu radikalne otvorenosti, želim da isteram na čistac.
Stalno proveravamo svoj telefon. Da li nas to laburistička stranka kulira? Ili smo samo mi navalentni? Možda će nam kasnije priznati svoja prava osećanja? Kada kaže „biznis“, da li to u stvari znači „ponovo nacionalizovati železnicu“? Ili stvarno veruje da ćemo glasati za nju samo ako nam stalno šapuće slatke priče o nacionalnoj bezbednosti? Zar ne shvata koliko smo neskriveno očajni? Izludećete dok pokušavate da proniknete u namere laburističkih poslanika. Jedan mi je nedavno rekao: „Ali Zejdi, ne želimo ljudima da budimo nade …“ Izvini druže, moje nade jesu budne. Jer, za razliku od mnogih miliona očajnih mladih ljudi koji su čitave svoje odrasle živote proveli u ovom rasulu, ja sam stari pomorac i znam da stvari ne moraju da budu ovakve i da nisu oduvek takve bile.
Naravno, kao i svi, i ja sam uplašena. Možda je laburistička stranka ležerno ubacila tu koketnu reč „promena“ u svoj manifest da začikava, kao kad vam stigne poruka „si tu?“ Pa, laburisti, ja se ne pravim da sam kul. Moj odgovor je: „DA, SKROZ SAM TU, AJMO.“ (Da sam živela i imala telefon 1945, to bih napisala tadašnjem premijeru Klementu Atliju.)
Neki sa desnice će vam reći da ima ogromnih razlika između 2024. i 1945. poput „ekonomske realnosti globalizovanog sveta“ ili „masovnih migracija“ ili finansijskog kraha 2008. ili čak (u trenucima poštenja) autogola zabijenog Bregzitom. U međuvremenu, neki na levici će uzdahnuti i objasniti da ono što se dogodilo posle 1945. predstavlja vrstu radikalne promene koja je zaista moguća tek posle razornog svetskog rata. Pa, 14 godina ove vlasti stvorilo je situaciju neobično nalik posledicama rata: osiromašenje miliona. Naravno, niko nema sve odgovore za naše mučne probleme, ali pre nego što budemo mogli da se pozabavimo bilo kojim od njih, prvo nam treba vlada koja će bar identifikovati svoju svrhu kao službe narodu.
„Ali ništa se neće promeniti posle 5. jula!“ To često čujete. A ja ne mogu da se složim. Ključna razlika će biti prisustvo, ma koliko slabo, nečega što je uglavnom izostalo ovih 14 godina: samog upravljanja državom. To je zaista najčudnije od svega: mala pomorska zemlja, kojom upravlja bizarna skupina ljudi koji zapravo ne veruju da vlada treba da služi narodu – a ipak insistiraju na njenom formiranju. Koji praktično nisu osećali odgovornost prema ljudima kojima su „upravljali“. Koji su svoje funkcije tretirali samo kao odskočnu dasku ka isplativijoj tezgi u privatnom sektoru.
Znam da sve ovo zvuči kao eksperimentalna proza, ali sve se to zapravo dogodilo! Ovde! Stvarno su preuzeli kormilo države, ustrelili albatrosa, a zatim otplovili u divlja i neregulisana mora. Na tom jezivom putovanju svi smo videli kako izgleda „Singapur na Temzi“. Više niko na ovom ostrvu ne želi da ide dalje u tom pravcu. Ne, gospodine. Niko od nas. Bar niko bez zelene karte, drugog pasoša i ofšor računa. Bacaj tovar 4. jula!
The Guardian, 03.07.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 04.07.2024.
