Govor održan u Berlinu 10. novembra 2016. na dodeli književne nagrade Welt.
Najpre želim da priznam apsurdnost svog položaja. Dodela književne nagrade možda je uvek pomalo apsurdna, ali u ovakvim vremenima nelagodu ne oseća samo primalac, već i davalac. Predsednik Trump se uspinje na zapadnoj strani okeana, ujedinjena Evropa zalazi na istočnoj – a mi smo ovde, uručujemo i primamo književnu nagradu. Mnoge važnije stvari su obesmislile ovaj događaj od mog pisanja, pa ga pominjem samo zbog pitanja koje najčešće dobijam od novinara u poslednje vreme. Čini mi se da je ono povezano sa aktuelnom situacijom.
Ono glasi: „U svojim ranim romanima zvučite optimistično, a sada su vaše knjige pune očaja. Da li se slažete sa ovom ocenom?“ Novinari mi ga obično postavljaju napetim, prepredenim tonom – kao dete koje traži dopuštenje za nešto što je već uradilo. Pitanje je ponekad formulisano eksplicitnije: „Bili ste veliki borac za multikulturalizam. Da li sada priznajete da to nije uspelo?“ Kada čujem to pitanje, uvek pomislim na ljude koji su odrastali u homogenoj kulturi, recimo u nekom kutku ruralne Engleske, Francuske ili Poljske, 70-ih, 80-ih ili 90-ih godina prošlog veka, koji svoje živote vide kao miran tok, neuznemiren istorijom – i na nas koji smo u isto vreme odrastali u Londonu, sa recimo pakistanskim muslimanima u susednoj kući, indijskim Hindusima u prizemlju i letonskim Jevrejima preko puta, kojima danas neko objašnjava da je to bio samo neuspeli društveni eksperiment.
Naravno, kao dete nisam shvatala da moj život neki ljudi smatraju privremenim ili eksperimentalnim: mislila sam da je to samo život. Dok sam pisala roman o Londonu u kome sam odrastala, nisam shvatala da je opisivanje sredine u kojoj ljudi s raznih mesta žive relativno mirno jedni do drugih zapravo „borba“ za jedno probno stanje čiji uslovi svakog časa mogu biti opozvani. Bila sam vrlo prostodušna, imala sam 21 godinu. Mislila sam da su istorijske sile koje su crni deo moje porodice dovele sa zapadne obale Afrike, najpre preko ropstva na Karibe, pa preko kolonijalizma i postkolonijalizma u Britaniju jednako čvrste i stvarne kao recimo one koje su „očistile“ neko italijansko seoce od Jevreja i održavale ga belim i katoličkim svih onih godina dok je moj mali kutak Engleske bivao rasno pluralan i multireligijski. Smatrala sam da je moj život podjednako smislen kao život u tom italijanskom selu i da se u oba slučaja istorijsko vreme kreće u jedinom mogućem pravcu: napred. Nisam shvatala da se „borim“ za multikulturalizam time što ga prosto opisujem, ili što u njemu ne vidim začetak tragedije.
Istovremeno, ni u svojoj 21. godini nisam bila toliko naivna da poverujem kako su rasno homogena društva nužno srećnija ili mirnija od mog prosto zato što su homogena. U školi smo učili šta su stari Grci radili jedni drugima, kao i Rimljani, Britanci u 17. i Amerikanci u 19. veku. Moj tada najbolji drug, a sada moj muž je poreklom iz Severne Irske, oblasti u kojoj ljudi izgledaju isto, jedu istu hranu, mole se istom bogu, čitaju istu svetu knjigu, nose istu odeću i praznuju iste praznike, a ipak su 400 godina ratovali zbog sitne doktrinarne razlike koju su pretvorili u sveobuhvatni spor oko teritorija, vlasti i nacionalnog identiteta. Rasna homogenost nije garant mira, baš kao što ni ratna heterogenost ne vodi nužno u propast.
***
Ovih dana su u modi nostalgična putovanja kroz vreme, i na desnici i na levici. Desetog novembra New York Times je izvestio da 7 od 10 republikanaca više voli Ameriku iz 50-ih godina prošlog veka od ove danas. Ovakva nostalgija mi je lično sasvim nedostupna, jer u Americi 50-ih ne bih mogla da glasam, da se udam za svog muža, imam svoju decu, radim na univerzitetu na kome radim i živim u kraju u kome živim. Putovanje kroz vreme nema isto značenje za sve nas: za neke je prijatno, a za neke čisti horor. Mnogi levičari imaju sopstvene fantazije o putovanju kroz vreme i zamišljaju da isti ideološki principi koji su nekada važili za radnička prava, socijalnu državu i ekonomiju mogu u istom obliku biti primenjeni u globalizovanom svetu fluidnog kapitala.
Ipak, pitanje o neuspelom projektu – primenjeno na omeđeni svet moje fikcije – nije sasvim pogrešno. Tačno je da su moji romani nekada bili sunčanija mesta, nad koje su se sada navukli oblaci. To delimično pripisujem iskustvu sredovečnosti: Bele zube sam napisala kao dete, a u međuvremenu sam odrasla. Dela sredovečnosti uvek su tmurnija od dela mladosti, jer život postaje ozbiljniji. Ali to nije jedini razlog. Kao građanka, tokom godina sam shvatila svu složenost ljudskog društva. Ta činjenica mi je izmicala kada sam imala 21 godinu, ali mi je mnogo jasnija sada kada sam napunila 41.
Kao što moj dragi predsednik Obama koji uskoro odlazi s dužnosti dobro zna, u ovom svetu postoji samo postepeni napredak. Istorija ljudske egzistencije je istovremeno istorija bola: surovosti, ubijanja, masovnih istrebljenja, svih vrsta pokvarenosti i cikličnog ponavljanja užasa. Nijedna zemlja toga nije pošteđena, nijedan narod nije bez krvavih mrlja, nijedno pleme nije sasvim nedužno. Ali ipak postoji iskupljujući postepeni napredak. Apokaliptičarima je to možda nedovoljno, ali onoj koja tako dugo nije mogla da glasa, ili da pije sa iste česme kao njeni sugrađani, ili da se uda za osobu koju izabere, ili da živi u određenom kraju grada, ta postepena promena je ogromna.
Putovanje kroz vreme je za novog predsednika Trumpa, kulturne poslenike i novinare samo san koji podrazumeva da si u davno zamišljeno vreme uživala ista prava i privilegije kao danas. Razumljivo je da beli ljudi imaju sentimentalniji odnos prema istoriji od nas ostalih: njihova prava i privilegije odavno postoje. Za crnu ženu istorija u kojoj se moglo podnošljivo živeti mnogo je kraća. Šta bih ja bila i šta bih radila – tačnije šta bi mi radili – 1360, 1760, 1860, 1960. godine? Ne tražim pijedestal nevine žrtve. Znam da su moji zapadnoafrički preci prodavali ili porobljavali svoje saplemenike, rođake i susede. Ne verujem u bilo čiji nedužan i apsolutno ispravan politički ili lični identitet.
Ali ne verujem ni u putovanja kroz vreme. Verujem u ljudska ograničenja, ne iz fatalizma već iz opreza kome me uči i bliža i dalja istorija. Nikada nećemo biti savršeni: to je naše ograničenje. Ali možemo imati, i imali smo, trenutke na koje možemo da budemo ponosni. Ponosna sam na okruženje u kome sam odrastala 90-ih godina. Ono nije bilo savršeno, ali je bilo puno mogućnosti. Nad moju prozu oblaci se nisu nadvili zato što se nešto savršeno ispostavilo kao isprazno, već zato što se nešto što je postajalo moguće – i što milioni ljudi još uvek doživljavaju kao moguće – poriče kao da ga nikada nije bilo i ne može ga biti.
***
Dok ovo pišem, shvatam da sam se udaljila od osećanja koje bi trebalo da prati primanje književne nagrade. S velikim zadovoljstvom primam ovu veliku čast – molim vas da me ne shvatite pogrešno. Više sam nego srećna – očarana sam. Kada sam počela da pišem nisam zamišljala da će te knjige čitati iko osim ljudi oko mene, naročito niko van Engleske, da ne kažem „na kontinentu“, kao što je govorio moj otac. Sećam se kako sam bila zaprepašćena kada sam krenula na svoju prvu evropsku turneju, u Nemačku, sa ocem, koji je pre toga ovde bio samo 1945. kao vojnik. Za njega je naše zajedničko putovanje bilo puno nostalgije: voleo je jednu nemačku devojku 1945. i jedno od velikih razočarenja njegovog života je to što se nije oženio njome, već se vratio u Englesku i oženio najpre jednom ženom, pa onda drugom, mojom majkom.
Znam da smo bili čudan par na toj turneji: mlada crnkinja i njen stari beli otac stiskaju u ruci turistički bedeker i traže mesta u Berlinu koja je on posetio pre bezmalo 50 godina. Od njega sam nasledila i optimizam i beznađe, jer je bio među oslobodiocima Belzena i video najgore što svet ima da ponudi, ali je odatle krenuo dalje, dovoljno otvorenog uma i srca, u dva promašena braka, oba sa osobama druge klase, rase i temperamenta, a ipak je u životu nalazio razloga za radost.
Sada shvatam da je on bio jedan od najmanje ideoloških ljudi koje poznajem: sve što mu se događalo shvatao je kao pojedinačan slučaj i nije umeo ili nije želeo da iz toga izvodi generalizacije. Izgubio je posao, ali ne i veru u svoju zemlju. Obrazovni sistem ga je izneverio, ali ga je on i dalje poštovao i u njega ulagao nade za svoju decu. Njegov odnos sa ženama bio je uglavnom katastrofalan, ali on nije mrzeo žene. Nije se oženio crnkinjom, već „Ivonom“ i nije imao eksperimentalnu decu mešovite rase, već mene i moju braću Bena i Luka.
Kako su retki takvi ljudi. Nisam tako naivna, ne mislim da ih je ikada u istoriji bilo dovoljno da obrazuju pristojno i tolerantno društvo. S druge strane, nikad neću poreći njihovo postojanje ili mogućnost života kao što je njegov. Bio je pripadnik bele radničke klase, čovek često u beznadnoj situaciji, ali je u osnovi uspeo da očuva optimizam. Da je živeo u drugom vremenu i drugačijem društvu, izložen drugačijim kulturnim uticajima, možda bi postao jedan od onih gnevnih belih staraca kojih se danas levica tako plaši. Ali ovako, od rođenja 1925. do smrti 2006. video je da njegova deca uživaju blagodeti civilizovane posleratne zaštite – besplatno obrazovanje i besplatno zdravstvo – i imao mnogo razloga da bude zahvalan.
To je svet koji sam poznavala. Stvari su se promenile, ali promena nije izbrisala istoriju i uzori iz prošlosti još uvek pružaju nove mogućnosti svima nama, prilike da za novu generaciju opet izgradimo svet koji smo imali. Ni moji čitaoci ni ja više ne živimo na relativno sunčanoj visoravni opisanoj u Belim zubima. Ali pouka koju iz toga izvlačim nije da su životi u tom romanu bili iluzorni, već da napredak nikada nije postojan, da će uvek biti ugrožen, da se mora iznova ostvarivati, potvrđivati i zamišljati da bi opstao. Ne kažem da je to lako. Nemam spremne odgovore. Po prirodi nisam politična osoba, ali ovo su najmračnija vremena koja sam lično doživela. Moj posao, kako ga ja shvatam, vezan je za intimni život ljudi. Oni koji mi postavljaju pitanja o „neuspehu multikulturalizma“ žele da kažu da nije propala samo jedna politička ideologija, već su se promenila i ljudska bića tako da su sada suštinski nesposobna da zajedno žive u miru uprkos svojim razlikama.
Po toj logici pisac je naivno dete, ali ja smatram da su neistorični i naivni upravo oni koji veruju u fundamentalne i nepovratne promene ljudske prirode. Ako romanopisci išta znaju, znaju to da su individualni građani iznutra pluralni: da u sebi imaju ceo spektar mogućih ponašanja. Oni su kao složene muzičke partiture iz kojih se neke melodije mogu izvući i istaći, a druge zanemariti ili ukloniti, u zavisnosti – bar donekle – od toga ko diriguje. U ovom trenutku širom sveta – a odskora i u Americi – dirigenti koji stoje ispred ljudskog orkestra žele da čuju samo najbanalniju muziku. Ovde u Nemačkoj ljudi još uvek pamte ratne marševe. Ali nema mesta na ovoj planeti gde se oni ponekad nisu čuli. Oni koji pamte plemenitiju muziku sada treba da je zasviraju i podstaknu druge da je zajedno zapevaju.
The New York Review of Books, 22.12.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.12.2016.
Srodni linkovi:
Branislav Jakovljević – Događanje nezamislivog
Ursula K. Le Guin – Izbori, Lao Cu, čaša vode
Charles Simic – Suvišna Amerika
Masha Gessen: Autokratija – pravila za preživljavanje
TRAMPOZOIK