Maira Kalman: New York, Grand Central Station, 1999

Maira Kalman: New York, Grand Central Station, 1999

Gradovi imaju svoju rutinu. Ljudi dolaze i prolaze kroz naš kraj. Često ćete ih čuti kako raspravljaju o Mikelanđelu, ali i o predsedniku – proklet bio!, Jenkijima – prokleti bili!, o tome da li je u pitanju virus ili alergija, postoje li uopšte dobri ugljeni hidrati… Nije uvek moguće predvideti šta će Njujorčani reći, ali oni su pouzdani u jednom drugom smislu: imaju običaj da hodaju određenom maršrutom u isto doba dana, iz nedelje u nedelju. Nakon nekog vremena, mogu vam poslužiti kao ljudski časovnici: oni vam kažu gde se nalazite u odnosu na sve drugo. Znala sam da li deca i ja kasnimo u školu po vremenu prolaska jedne filmske zvezde ispod slavoluka na Vašington skveru. Ona se onda odselila – ili je promenila svoju rutinu – i ja sam počela da merim vreme po nasmešenom, sedom muškarcu s ogromnom smeđom labrador pudlom: da li je još na svojoj klupi ili je otišao? Danas sam otkrila da i ja drugima služim kao časovnik: „Uvek vas vidim, u deset minuta posle devet, kako čitate knjigu u izlogu kafića i pomislim: to je dobra rutina. Takođe pomislim: trebalo bi više da čitam“. To mi je jutros rekla devojka u svlačionici teretane, pre nego što je bez reči otišla pod tuš – to je bilo sve što je htela da mi kaže. Takve su naše rutinske rutine. Ovog meseca se moja sopstvena rutina, dve nedelje zaredom, preklopila s dubljim gradskim ciklusom, s njegovim ponavljanjem pojava i događaja, tvoreći odu gradskom životu – gradu kao organizacionom društvenom principu; pre ili kasnije, od svih stanovnika se zahteva da, kad dođe njihov čas, toj pesmi dodaju nešto svoje.

Moj čas je kucnuo prošlog utorka u 10.19 ujutru na uglu ulica Merser i Treće. Na tom raskršću je jedna mlada beloputa žena s bebom u kolicima pokušavala da siđe s ivičnjaka i pređe ulicu kad se nešto u trapu raspalo; točak se otkotrljao, kolica su se zanela i zamalo prevrnula. Beba nije ispala, ali velika i teška kolica su se održala u vodoravnom položaju samo zahvaljujući naporima detetove majke. Pošto se i meni jednom davno dogodila slična stvar, sa simpatijom sam zakoračila prema mladoj ženi. Ako sam pomislila da time činim nešto posebno, ubrzo mi je tu iluziju razbilo saznanje da sam privremeni član čitave male grupe – oko pola tuceta ljudi – koji su svi zakoračili napred u istom trenutku: bili smo beli, crni, Azijati, visoki, niski, muškarci, žene, mladi, vrlo mladi i stari. Jedan je nosio uniformu čuvara. Ja sam nosila farmerke s tregerima. Dvoje je bilo obučeno za kancelariju. Jedan je imao skejtbord. Predstavljali smo ’presek stanovništva’. Troje nas je uspravilo kolica; jedan je potrčao za točkom; dvoje ih se sagnulo da ispita mehanizam; onaj se vratio s točkom. Tokom svih tih radnji malo šta je bilo izrečeno, toliko malo da bi posetilac s druge planete možda pomislio da je komunikacija u našem gradu mahom telepatska. „Jel’ na mestu?“ „Stavi ga tamo.“ „Samo još ovo…“ „Okej?“ „Okej.“ „Da, sve je na mestu“. Sve se dogodilo velikom brzinom i jedno „hvala“ nas je raspršilo brzo kao metak – kao da je sama ta reč posedovala centrifugalnu silu kojom je svakog od nas poslala nazad u njegovu rutinu, bilo da smo išli kući ili u centar grada, na časove, u kancelariju ili u teretanu, nevezani za tu majku i dete kao ni jedni za druge.

A onda se slična stvar dogodila ponovo: tačno sedam dana kasnije, u isto vreme, na istom mestu. Stara Kineskinja, koja je na ramenima nosila dugačku motku sa čija su oba kraja visile dve ogromne plastične kese pune starih konzervi, saplela se na isti deo ivičnjaka i pala na leđa. Njen glasan jauk je bio mamac koji je privukao još veći broj ljudi nego prethodni događaj, iako je ono što je usledilo bilo strukturno identično. Jedan je otišao da pokupi cipelu koja je spala sa staričine noge; nekoliko drugih je skupilo rasturene konzerve i ubacilo ih nazad u njene kese za smeće; jedan je dohvatio njen šešir. Rezervni igrači sa obe strane uhvatili su staricu pod ruku i spremali se da je podignu. Ja sam joj vezala pertle. „Hitna pomoć?“ „Mislim da ne“. „Je’n…dva…tri…“ „Eto ga.“ „Okej?“ „Okej“. Čim su se čule reči zahvalnosti, ponovo smo svi hitro iščezli: jedino zajedničko tom tucetu Njujorčana bila je neodložna potreba da se bude negde drugde. Dok sam užurbano hodala ka narednom sastanku, razmišljala sam o izrazu koji bi opisao iskustvo ta dva utorka. Kako nazvati takvu grupu ljudi? Spremna koalicija? Labava raznorodna mešavina građana? Zajednica stranaca? Improvizovana specijalna jedinica? Razmišljala sam o seoskoj sredini, iz koje potiče moj muž Nick, gde bi takvi slučajevi podrazumevali dugačke, uzajamne, tople ljudske razgovore. („Nisi li ti sin naše Carol – onaj koji je otišao u Englesku?“ „Gde živiš, dušo? Blizu?“) Bilo bi zajedničkih šala, sveprožimajućeg saosećanja, možda čak i „Sedi dušo, da ti skuvam čaj“. Jasno mi je zašto bi ta verzija mnogima bila poželjnija. Teško je stati u odbranu grada kada ga poredimo sa selom.

Tog utorka kada se dogodio incident sa starom Kineskinjom, bila je Noć veštica u toku koje je izveden teroristički napad na biciklističkoj stazi u donjem Menhetnu, u blizini srednje škole Stuyvesant. Za napad sam čula dok sam, obučena u kostim Grdane iz Uspavane lepotice (verzije iz crtanog filma), bila pratnja mojoj deci koja su na Dečjoj Noći veštica u Trećoj ulici nosila kostime čudovišta iz Isterivača duhova i mini-vampira. Roditelji su proveravali svoje mobilne telefone i jedni drugima došaptavali vesti, da ih ne čuju deca. Stajali smo na istom mestu na kome je stara Kineskinja pala samo nekoliko časova ranije. Pomislila sam na ta dva slučaja i pitala se šta se događa kada nas zadesi prava tragedija. Da li jedan zaustavlja krv dok drugi traži otkinuti deo tela? I jednom kada su tela odneta – neka u mrtvačnicu, a neka u bolnicu, da li svi ostali odlaze svojim poslom? Kasnije te noći, dok sam gledala noćne vesti, taj sada već dobro poznati trop o Njujorčanima koji nastavljaju sa svojom rutinom dobio je pun zamah. Svi su prokomentarisali kako nismo otkazali proslave Noći veštica – bilo one za decu, bilo za odrasle; da smo se u utorak uveče napili, narednog jutra ustali i odmah se vratili svojoj rutini jer „to je ono što Njujorčani rade“. Bilo je lepo čuti sve to, čak i ako zanemarimo da su neke od pohvala došle od onih koje ovde u Njujorku zovemo prijateljima u zlu (ne i u dobru); to je ona vrsta prijatelja koji nas slave u tragičnim trenucima, a skloni su da nas preziru svim ostalim danima. To su isti oni koji veruju da su jedine smislene društvene veze one fiksne, čvrste i neupitne – poput krvnog srodstva, nacije i vere – i zato nikada neće moći da zaista razumeju grad poput Njujorka. U svakodnevnom, običnom Njujorku veze se uspostavljaju i prekidaju vrtoglavom brzinom; pa ipak, za kratko vreme dok traju, one imaju neverovatnu snagu.

Često slušamo kritike medija sa obala Amerike koji neskriveno preziru „bednike“1 iz unutrašnjosti zemlje koji su glasali za Trumpa. Taj prezir ima svoj pandan u nemalom broju Amerikanaca koji ne kriju svoje gađenje prema Njujorku i gradovima uopšte. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam prvi put čula jednog Amerikanca kako kaže da su degenerici u Njujorku zaslužili to što ih je snašlo (bilo je to 2001. na Jamajci). Za mene je to bio šok, ali ovih dana nije teško naići na sličan sentiment, upakovan da odgovara bilo kojoj vrsti nesreće. Na internetu možete pročitati kako jedni Amerikanci govore drugima da je zapadna obala zaslužila šumske požare, a istočna uragane. Suočeni s takvom mržnjom, oni među nama koji žive u tim navodno bezbožnim, dekadentnim, moralno degenerisanim urbanim jazbinama možda bi trebalo da malo jače odbrane principe društvenog aranžmana u kome živimo – ne samo u vreme tragičnih događaja nego svakog dana. Da, mi nastavljamo nakon prirodnih nepogoda i napada, ali to nije sve što radimo. Mi takođe prilično dobro funkcionišemo svim ostalim danima, uz mnoštvo bogova ili bez boga, uz naše idole i naš jezički Vavilon. Možda ne znamo ime svakom susedu, ali zato znamo ime svakog psa u parku za pse – i to je sasvim u redu. Iako retko kuvamo i često pijemo, iako nikada ne kosimo travnjak (ali uglavnom recikliramo), naše duše nisu bez izuzetka na putu ka večnom prokletstvu. Često nas možete videti kako se deremo na neznance na ulici, ali podjednako često i kako im pomažemo da stanu na noge. Tu su još i hrana, umetnost, muzika, pozorište, film, književnost. Ali sve to naši kritičari znaju.

Kao i mnogi Njujorčani i ja zvučim kao da znam o čemu govorim, ali misli su mi rasejane i u neredu. I sâm grad mi deluje rasejano, pomalo bolesno; on svakako nastavlja, kao London ili Pariz, ali takođe, kao i ti gradovi, s novonastalim strahom, on se pita da li želi da nastavi, razmatra da li da se povuče na selo dok ga istovremeno ta misao užasava. Tu je još i pregršt drugih nasumičnih misli i anegdota koje će se susresti u narednom pasusu poput pola tuceta neznanaca ujedinjenih na trenutak na raskršću dve ulice. Na mom radnom stolu, između tastature i ekrana, stoji rukopis nove knjige poezije Nicka Lairda – jutros mi ga je dao na čitanje. Da bih mu se potpuno posvetila isključujem internet, tako da u vreme pisanja ovog teksta ne znam ništa više o jutrošnjem ubistvu i pokušaju samoubistva na Kuper skveru od onoga što sam načula dok sam vodila decu u školu. Poezija nam saopštava drugačije vesti:

Elastičnost Njujorka

Na crvenom,
neki pešaci stanu
a drugi nastave,
neka vozila stanu
a druga nastave,
a ja više nisam tek
činovnik u službi tamo nekog Kreza,
i nešto od divlje moći
ovog grada da se ujedini
sija i u mojoj glavi.

Kroz doline stakla prošaranog
kamenom, mekane i male
sile se guraju,
s kesama za kupovinu kao naramcima
polena zakačenim za tela.
Sreća nije ništa drugo do
stanje potpune samoudubljenosti,
pa zašto ne bismo pronašli jedno ostrvo,
ne veliko, i neka svi ljudi
na svetu zajedno žive na njemu?

Prvo vidim smeđe
ljude u smeđim košuljama
naterane da stoje iza
pulta u Starbaksu, a onda,
u ulozi mušterija, vidim belce
i devojke iz istočne Azije. Svaka za sebe,
te svesti izvode sopstvenu
dramu u tišini
uma koji diše dok Ahmed,
naš barista, ne prozove naredno ime.

Iz ulice Merser odazivaju se pneumatske bušilice
i javljaju se sve glasnije sirene,
ali ja bih da čujem kišu.
Jednostavnost njenih misli,
debela tuča prvih zrelih kapljica
na usijanom pločniku, njeno šištanje,
njena doslednost, stepovanje mekim potpeticama –
splet ulica se prazni i tamni
dok nas Atlantik preplavljuje.

Divlja moć ovog grada da se ujedini! Da, to je ono što sija u mojoj glavi, u glavama svih Njujorčana. Time se, s pravom, ponosimo. Njujorčani biraju da se ujedine pod zastavom na kojoj piše „Njujork“ – toliko elastičnom da zapravo ne znači ništa – i upravo to je ono što volim kod ovog grada. Mogućnost ujedinjenja bez precizne definicije shvatam kao izraz slobode, ovde gde ne moramo biti činovnici u službi tamo nekog Kreza, gde možemo biti nevezani za naš stari evropski pedigre, ili njegovo odsustvo, oslobođeni veza sa dalekim selima, njihovom strogošću i zahtevima, njihovim idejama o našoj seksualnosti ili rodu, njihovim planovima za našu budućnost. Ali, ako prve dve strofe govore o utopijskom gradu, ushićenom, multikulturalnom, koji pije zdrave zelene napitke, u kome je svako kovač svoje sreće, poslednje dve su njihov pravi korektiv. Rasno podeljeni grad. Društveno nejednak grad (iz koga je odlazak moguć samo za privilegovanu manjinu). Usamljeni grad, u kome je svaka duša zarobljena u samu sebe; ona odgovara kad joj prozovu ime, ali nikada ne uspostavlja vezu sa osobom koja ga izgovara. I te sve glasnije sirene. Svako razuman zna da se one mnogo ređe čuju u ruralnoj Irskoj, ruralnoj Francuskoj, na ruralnoj Jamajci. Snovi o ’bekstvu’ su luksuz onih stanovnika koji još uvek imaju grad kojem mogu da okrenu leđa. Jedino čemu mnogi stanovnici Alepa i Mosula mogu okrenuti leđa su ruševine. Neki od bivših stanovnika tih gradova će neizbežno naći put do našeg grada. Šta će ovde ugledati? Moguće je živeti među nama i uopšte nas ne videti, a moguće je videti ono što želite da vidite. Moguće je živeti među nama i biti mentalno bolestan ili posedovati um iskrivljen ideologijom. Moguće je gledati kišu – kao što je naš autohtoni njujorški jurodivi Travis Bickle nekada gledao – i videti sveto pročišćenje od svih prljavština:

„Hvala bogu za kišu koja pomože da se očisti smeće i ološ sa pločnika… Sve životinje noću izlaze na ulice: kurve, kamenjarke, sodomiti, homići, pederi, narkosi, džankiji, bolesnici, podmitljivci. Jednoga dana pašće istinska kiša koja će sprati sav taj šljam sa ulica.“

A može se videti samo kiša i ništa drugo. Obična, prozaična kiša koja pada na sve nas. Gradovi su puni raznih vrsta ljudi. Neki od njih po vasceli dan gledaju snimke Isisa. Drugi čitaju blogove o teorijama zavere i mržnjom ispunjene paskvile. Takav materijal je poput paravana između građanina i stvarnosti; on funkcioniše poput naočara za virtuelnu realnost. Stavite ih na glavu i one će vam omogućiti da uđete u crkvu u Čarlstonu i vidite samo ’šljam’, ili da skrenete vozilom na biciklističku stazu u centru grada i vidite samo ’šljam’. Možemo pooštriti vizne režime i izgraditi zidove, ali oni nas neće zaštititi od takvih ideologija, koje se kreću slobodno i bez granica i čiju dioptriju može da ponese bilo ko. Većinu terorističkih napada u Americi izvršili su Amerikanci. (Neke od najstrašnijih napada počinili su naoružani Amerikanci bez očiglednih ideoloških motiva; između njih i stvarnosti stajala je drugačija vrsta paravana: narcizam.) Ubedljivo ispričana priča ima ogromnu moć: može navesti ljude da urade neverovatne stvari. Ne smemo odustati od toga da iznalazimo alternativne priče. Evo jedne o ljudima u Njujorku: mi nismo šljam. Ovde nas ima svakakvih. Neki od nas glasali su za vlast koja je kriva za uništenje dalekih gradova. Neki od nas nisu. Neki od nas su narkosi i džankiji. Neki od nas su vaspitačice u obdaništu i časne sestre. Niko od nas ne zaslužuje da ga ubiju na ulici. Mi smo mnoštvo ljudskih bića u elastičnom društvenom aranžmanu koji se može rastegnuti u više pravaca. Taj aranžman još nije slomljen. Nemam pojma da li će se uskoro slomiti – ali još uvek nije slomljen. Evo kiše: isprazniće ulice, možda na sat vremena, a možda i na celo popodne. Sutra ćemo ponovo biti napolju.

The New York Review of Books, 04.11.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 28.11.2017.

________________

  1. U toku predsedničke kampanje 2016. godine, Hillary Clinton je u jednom od svojih govora upotrebila izraz „basket of deplorables / košara puna bednika“ da opiše grupu pristalica Donalda Trumpa. Neki analitičari, kao i sama Hillary Clinton, tvrde da je taj govor značajno doprineo njenom porazu na izborima (prim. prev).