Dan rudara, 6.avgust, obeležava se u znak sećanja na štrajk u Senjskom rudniku 6. avgusta 1903. godine, organizovanog zbog otpuštanja trojice rudara koji su štitili prava radnika. Nakon desetodnevnog štrajka, izborili su se da se otpušteni rudari vrate na posao i da se radno vreme skrati u skladu sa njihovim zahtevima. Na rudarski praznik radnici ne silaze u rudarska okna, dan je neradan, a mnogi ga iskoriste da posete groblja i polože cveće poginulim i preminulim kolegama.
Ove godine Dan rudara će biti obeležen u Aleksinačkom rudniku, na Trgu rudara. Ništa tu ne bi bilo neobično, da se ova „proslava“ ne organizuje sa igrom, pesmom i koncertom estradnog umetnika Radeta Jorovića – tek nešto više od godinu dana nakon tragedije u rudniku u kojoj je poginulo osam rudara.
Zvanično, za tragediju u rudniku „Soko“ niko nije kriv. Tužilaštvo u Aleksincu je saopštilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka. Kako je tačno došlo do nesreće još nije saopšteno, a iz Tužilaštva kažu da bi informacije o uzroku nesreće mogle da bude objavljene sredinom avgusta. Rudari, porodice poginulih i javnost ne misle tako, a svedočanstva da se nesreća mogla izbeći i da su rudari ukazivali na katastrofalne uslove za rad u jami, mogu se čuti na svakom koraku. Nadležni na to uzvraćaju u tipičnom maniru: „takav je rudarski posao“, „nisu rudari manekeni“, „nesreće se dešavaju“…
Rudarski posao je jedan od najtežih i najopasnijih, njime ne može da se bavi svako. Rudari moraju biti zdravi, snažni, hrabri ljudi velikog srca, sa posebnim psihofizičkim sposobnostima. Njihovo radno mesto je duboko pod zemljom; provode sate u jami, mraku i memli. Hleb koji oni zarađuju za svoju decu i ukućane je garav, tvrd, „sa sedam kora“.
Ali njihov posao je da kopaju ugalj, a ne da besomučno stradaju u rudarskim nesrećama. A posao države i nadležnih ministarstava je da obezbede najbolje moguće uslove za rad i da se brinu o životima i zdravlju rudara.
Rudarske nesreće u našim rudnicima su česte, teške i strašne. Samo u poslednjih pedesetak godina u nesrećama u aleksinačkom i sokobanjskom rudniku poginulo je oko 150 ljudi; najveća od tih tragedija desila se 17. novembra 1989. godine, kada je u požaru poginulo 90 rudara. Cela jedna smena. Požar je izbio na dubini od oko 700 metara, a izvlačenje tela je trajalo 25 dana. U nesreći iz 1998. godine, stradalo je 29 rudara.
Poslednja tragedija u nizu dogodila se 1. aprila 2022. godine, u 4h i 15 minuta. Uzrok smrti osam rudara je gušenje metanom. Dvadesetak rudara je bilo teže ili lakše povređeno i lečeni su u bolnicama u Aleksincu i Nišu. Najmlađi poginuli rudar je imao 31, a najstariji 59 godina. U nesreći su poginuli rudari Darko Zlatković (43), Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31), Radovan Grujić (47), Branko Čokirilo (56), Branislav Zlatanović (65), Bratislav Živković (59) i Bojan Stajić (34). Iza nekih od njih su ostala maloletna deca, supruge, roditelji, sestre i braća. U Aleksincu i okolini je gotovo svako ostao bez nekog svog: komšije, prijatelja, kuma, kolege…
Najteže im pada to što ni posle više od godinu dana niko nije optužen niti okrivljen za strašnu tragediju, koja je mogla da se izbegne da su nadležni obratili pažnju na upozorenja rudara. Javljali su i žalili se da se u jami oseća miris metana, da je opasno za rad, ali svakom ko je odbio da siđe u nebezbednu jamu prećeno je otkazom.
I umesto da se odgovorni kazne, da se porodice poginulih rudara zbrinu, da ožale svoje najmilije, umesto da se rudnik zatvori kao suviše opasan ili da se ugradi savremena oprema kako bi rad u njemu bio bezbedniji, Centar za kulturu u Aleksincu za 6. avgust, Dan rudara, organizuje koncert folk muzike. Samo za organizaciju ove proslave izdvojeno je 200.000 dinara. Koncert će trajati od 20 do 22 sata, u dvorištu Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u naselju Aleksinački rudnik, na Trgu rudara, a u slučaju lošeg vremena – u Domu rudara. Pet sati pre početka programa, biće postavljena bina sa ozvučenjem, tako da će „narodno veselje“ početi već u ranim popodnevnim satima.
Kako će se osećati deca, supruge, roditelji i rodbina stradalih, dok se na Trgu rudara igra, peva i veseli? Znaju oni da život teče dalje, ali suviše je rano, tuga je teška, rane još sveže i suviše bolne, a nepravda velika. Kako drugačije doživeti ovo opštenarodno veselje, ovu „paradu pijanstva i kiča“ nego kao uvredu i nepoštovanje žrtava, kao relativizaciju i tragedije i poginulih rudara.
Dan rudara treba obeležiti prigodnim programom, odati poštu poginulim kolegama, pročitati njihova imena, zahtevati pravdu za njih i njihove porodice, insistirati na odgovornosti nadležnih, tražiti bolje i humanije uslove za rad. Pre svega, treba se postarati za porodice poginulih rudara, a novac izdvojen za folk koncert nameniti njihovoj deci.
Rudarima Srećan dan rudara!
Nadam se da ćete svoj dan obeležiti dostojanstvenim protestom i da svoje nastradale kolege i njihove porodice nećete zaboraviti.
Srećno!
Dr Slavica Plavšić je primarijus, specijalista za plućne bolesti. Karijeru je provela u bolnicama u Kraljevu i Beogradu. Članica je Saveta Udruženja UPK.
Peščanik.net, 03.08.2023.
