Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Čemu korpe za otpatke? Ukoliko negde u šumi bacite ostatke od hrane ili već neki drugi otpad, to ne bi trebalo nikoga ništa da košta. Šuma velika, a otpada malo, pa je korišćenje šuminih usluga besplatno. Nije tako ako biste šumu zatrpali otpadom čitavog grada. Slično je i na ulici. Jedan bačeni opušak kao nijedan, ali mnogo opušaka, ili ostataka od hrane, ili uostalom kučećeg izmeta, to već košta prolaznike, stanovnike, grad.

Isto je i sa vazduhom. Do neke tačke reč je o slobodnom dobru, dakle koje ništa ne košta. Ali gradski vazduh je već nešto drugo jer njegov kvalitet zavisi od toga koliko se zagađuje. Pa ko ima para živi na brdu ili u nekom zelenom predgrađu, a drugi udišu sve gasove koje grad izbaci iz sebe. Isto važi i za vodu i, uostalom, sva prirodna dobra, za sve darove prirode koji mogu da se koriste besplatno sve dok nije potrebno da se zapravo ulaže u njihovo održavanje i obnavljanje.

Tako da je potrebno razlikovati slobodna od javnih dobara ili zala. Sunčeva svetlost i toplota su slobodna dobra do mere do koje ih ima. Ona postaju javna dobra ukoliko je vazduh zagađen. A isto važi i za vazduh i za ostala prirodna dobra koja su svima dostupna. Ukoliko pak njihov kvalitet zavisi od ponašanja ljudi, onda su ona javna dobra ili, ukoliko postaju štetna, javna zla.

Razlika je u tome što je javna dobra potrebno proizvesti ili bar održavati. U tom smislu reč je o privrednim dobrima. Ona su javna ukoliko su svima istovremeno dostupna i nikome se ne može uskratiti da ga uživaju, odnosno trpe. Ukoliko je reč o lokalnim javnim dobrima onda troškovi padaju na lokalnu zajednicu, iz koje je moguće isključiti se, na primer, preseljenjem. To je takođe jedan način da se poboljša kvalitet javnih dobara, voljno ili prinudom.

Ukoliko su troškovi pokretljivosti prepreka, potrebno je snositi troškove lokalnih ili, uostalom, globalnih javnih dobara. Njih je moguće nadoknaditi na dva načina. Jedan je preko posrednih troškova, recimo u zdravlju. Drugi način je da se ulaže u održavanje javnih dobara. Ovo naravno nije potrebno posebno objašnjavati jer se to svuda i radi, u gradu, kao i u zemlji, a i globalno.

Mada veoma često nedovoljno. Zašto? Uzmimo za primer odnos prema epidemiji, koja je javno zlo. Ukoliko se drugi ponašaju odgovorno, što znači da ne vode računa samo o sebi već nose maske i vakcinišu se i zato da ne bi širili zarazu, neki mogu da se okoriste jer je rizik da će se oni razboleti smanjen i neće nositi maske i izbegavaće vakcinisanje. Jer im maske smetaju, a vakcine nisu sasvim lišene rizika. Naravno, ako bi svi odbili da se brinu za druge u vreme epidemije, nivo javnog zla bio bi znatno veći.

Slično je i sa zagađivanjem ulica, parkova, grada, vazduha, voda i svih prirodnih dobara. Pušenje je jedan primer. Ali je u svakom sličnom slučaju isto tako složeno da se ograniči ponašanje koje se opravdava time da je reč o nečemu što je stvar slobodnog izbora. Tek kada postane sasvim jasno da se time ograničava ne samo sloboda nego i dobrobit drugih, moguće je očekivati kolektivni pritisak, uz zakonsku prinudu, kako bi se svi obavezali da doprinose očuvanju ili poboljšanju javnog dobra.

Kod toga je potrebno ukazati na dve zablude. Jedna je da ljudi nisu samo slobodni da, recimo, ne nose maske nego da je to i njihovo pravo. Dakle, da su svi drugi obavezni da poštuju taj njihov izbor. Takvog prava nema, pa nema ni na njemu zasnovane slobode. Ukoliko je individualno ponašanje izvor javnog zla, recimo kao što je zagađenje vazduha ili zakrčenje nekog prostora, potrebno je da se to ponašanje reguliše. Jedno je baciti ostatak hrane u šumi, a drugo je prenositi epidemiju.

Konačna zabluda najčešće je zapravo opravdanje korupcije. Nema razloga da se podstiču ulaganja niskim rudnim rentama i rentama uopšte (recimo, za gradnju stambenih zgrada na obali reke). Investitor s pravom računa da zaradi na uloženom novcu jer on rizikuje. Ali nema nikakvo posebno pravo na darove prirode i uopšte na bilo koju rentu. Reći da ne bi bilo ulaganja, recimo u rudnik, ako bi renta bila tačno onolika koliki je doprinos prirode, nema smisla jer to nije prihod od ulaganja. Pa se ono isplati ili ne isplati kada se plati renta u punom iznosu.

Tako da se često brkaju slobodna i javna dobra i prava i slobode, što ne bi trebalo da je neko novo saznanje.

Novi magazin, 06.02.2022.

Peščanik.net, 09.02.2022.