Kada su tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša u septembru 2006. pitali da li u načinu na koji američki istražitelji tretiraju „dragocene“ zatvorenike u zalivu Gvantanamo, a i u drugim zatvorima, ima nečeg pogrešnog, njegov odgovor „Mi ne pribegavamo metodama mučenja“ postao je planetarno poznat.
Definicija mučenja je nepopravljivo neprecizna, ali nam je već izvesno vreme poznato da je bivši predsednik bio, recimo, ekonomičan kada je reč o istini. Najmanje što su američki ispitanici radili jeste kršenje Ženevske konvencije koja se protivi „okrutnom, nehumanom i ponižavajućem tretmanu“, a koju su ratifikovale SAD.
Vezati zatvorenika za dasku i dovesti ga više puta do tačke davljenja ili ga prisiliti da nag i prekriven sopstvenim izmetom danima stoji s rukama prikovanim za tavanicu dok mu noge natiču, te su dvostruko veće u odnosu na prirodnu veličinu možda ne predstavlja mučenje u beleškama vladinih advokata, ali je takva praksa bez sumnje okrutna, nehumana i degradirajuća.
Prvi korak koji je Barak Obama kao američki predsednik napravio jeste taj što je odmah zabranio mučenje. Pitanje koje se sada postavlja jeste kako se nositi s prošlošću, posebno s činjenicom da visoki američki zvaničnici ne samo da su ova dela tolerisali već su i naređivali da se ona počine.
Da li odgovorne zvaničnike, uključujući i Buša, treba sudski goniti jer su prekršili zakon? Da li sve detalje tih dela treba izneti u javnost? Da li treba oformiti specijalnu komisiju da istraži sve ove slučajeve? Ili bi bilo bolje, kako je to Obama rekao, „okrenuti se budućnosti a ne prošlosti“? Zapravo, kako je Obama ubrzo shvatio, njegov preferirani odgovor se pokazao nemogućim, jer će odbijanje osvrtanja na prošlost opteretiti budućnost većim opasnostima.
Bivši potpredsednik Dik Čejni više puta je izjavio da ne žali zbog tehnika, kako on to voli da kaže, „intenzivnog saslušanja“, kao što je simulacija davljenja, jer oni „našu zemlju obezbeđuju“ od terorističkih napada. S njegove tačke gledišta, zbog Obamine zabrane, SAD će biti „ranjive“. Ukratko, liberalne skrupule u vezi sa moralom, zakonom i međunarodnim konvencijama o mučenju je besmislen i neodgovoran. Implikacija je jasna: ukoliko teroristi ponovo napadnu SAD, znaćemo koga da krivimo.
Ulozi, dakle, ne mogu biti veći u „debati o mučenju“ koja je obuzela SAD. S jedne strane su Čejni i njegovi saveznici, koji mučenje posmatraju s praktične tačke gledišta; ukoliko se primeti ozbiljna pretnja po kolektivnu bezbednost, čak i liberalna demokratija mora da uprlja ruke. Niko ne voli da muči, ali je bezbednost bitnija od moralnih skrupula, te se zakoni jednostavno moraju tome prilagođavati i lukavo izdejstvovati.
S druge strane su oni koji osuđuju mučenje kao moralno gnušanje koje se ni pod kojim uslovima ne može dozvoliti. U stvari, ovo je, takođe, stav onih koji su ratifikovali Ženevsku konvenciju: „Nikakve okolnosti, bilo da je u pitanju rat ili opasnost od rata, unutrašnja politička nestabilnost ili bilo kakav drugi vid vanrednog stanja, ne mogu se iskoristiti da bi se opravdalo mučenje.“
Međutim, ovo nisu glavni temelji debate o mučenju koja se danas vodi u SAD. Iz razumljivih razloga, veliki broj onih koji podržavaju odluku Obame da zabrani mučenje nastoje da na Čejnijev pragmatični stav odgovore podjednako pragmatičnim kontrastavom. Oni tvrde, suprotno od Čejnija, da mučenje nije najbolji način da se očuva bezbednost. Neko ko ima jake bolove će reći bilo šta, te će nam na taj način dati nepouzdanu informaciju. Oni tvrde da druge, sofisticiranije tehnike ispitivanja nisu samo humanije (i više u skladu sa zakonom), već su i efektnije.
Kako bi ovakav stav približili javnosti, koja u SAD još uvek lako prihvata Čejnijevo sagledavanje stvari da je mučenje opravdano ukoliko štiti ljudske živote, liberalni komentatori i političari zahtevaju da se osnuje specijalna komisija koja će detaljno ispitati poslednji izveštaj administracije. Oni smatraju da će to jasno pokazati da je mučenje kontraproduktivno. Ne samo da to u velikoj meri ugrožava reputaciju zemlje i vladavinu prava, već postoji verovatnoća da će prouzrokovati još više, a ne manje, terorističkih napada.
Intelektualne i političke zasluge jedne takve tvrdnje su očigledne. Aktuelna administracija ne sme da dozvoli da upadne u Čejnijevu zamku i da se smatra odgovornom za još jedan mogući teroristički napad samo zato što je ukinula mučenje.
Ali da li su ovo zaista prikladne osnove za ovu debatu? Ukoliko je mučenje u potpunosti pogrešno, u bilo kakvim uslovima, pitanje njegove efikasnosti je nevažno. Voditi debatu na ovakvim osnovama preti da umanji moralni princip.
To pobuđuje pitanje zašto mučenje treba u potpunosti osuditi, dok se druge ratne akcije, kao što je bombardovanje, koje predstavlja veću opasnost po ljudske živote, mogu prihvatiti kao neizbežne posledice državne odbrane. Bombardovanje naravno može da bude ratni zločin ukoliko se sprovede kao teroristički čin protiv nenaoružanog naroda. Međutim, vojne operacije u kojima se ranjavaju ili ubijaju civili često se automatski ne kvalifikuju kao zločini dok god namerno nanošenje bola i ponižavanje bespomoćne individue, makar ona bila i neprijatelj, nije cilj. U slučaju mučenja, to jeste cilj, i to je razlog zbog kojeg se ono razlikuje od ostalih ratnih akcija.
Autor je profesor demokratije, ljudskih prava i žurnalistike na američkom koledžu Bard. Njegova poslednja knjiga nosi naziv Kineski ljubavnik.
Danas, 11.05.2009.
Peščanik.net, 14.05.2009.
