Pre sedamdeset godina tadašnji britanski premijer Nevil Čemberlen potpisao je dokument koji je omogućio Nemačkoj da osvoji najveći deo Čehoslovačke. Takozvani “Minhenski dogovor” kasnije je doživljen kao podla izdaja onoga što je Čemberlen nazvao “dalekom državom o kojoj malo znamo”. Ali, s takvim mišljenjem nisu se slagali mnogi njegovi savremenici.
Čemberleno verovanje da Britanija nije spremna za rat sa nacističkom Nemačkom i da su diplomatija i kompromis bezbednije opcije, delili su mnogi Evropljani koji su iz ličnog iskustva znali za užasne posledice rata. Ipak, Čemberlen je u istoriji upamćen kao kukavica, a njegov pokušaj da “umilostivi” nacističku Nemačku neretko je smatran jednim od uzroka Hitlerove potonje kampanje pokrenute u cilju osvajanja ostatka Evrope.
Čemberlen verovatno nije bio u pravu. Britanija i Francuska su mogle da zaustave Nemačku. “Minhen 1938” bila je jedna od retkih prilika u istoriji demokratije kada obazriva demokratija nije bila ispravan potez. Tada je bio potreban odlučan, romantični junak spreman da stavi na kocku sudbinu svog naroda, tako što će nastaviti da se odupire nacistima, “bez obzira na cenu”, da se poslužimo rečima Vinstona Čerčila.
Poznato je upozorenje Džordža Santajane da “oni koji nisu kadri da uče iz istorije jesu osuđeni da je ponove”. Ipak, istorija nas uči brojnim lekcijama, od kojih su neke protivurečne, a nikada se ne ponavljaju na sasvim identičan način. Ponekad nas prevelika usredsređenost na prošlost može odvesti u pogrešnom pravcu. Stoga, šta je svet zbilja naučio iz Minhena, 1938?
Stanovnici Zapadne Evrope došli su nakon Drugog svetskog rata do zaključaka koji su bili približniji Čemberlenovom razmišljanju iz 1938. nego Čerčilovom. Posle dva katastrofalna rata, Evropljani su odlučili da izgrade institucije koje će učiniti vojne konflikte nepotrebnim. Od tog vremena, diplomatija, kompromis i suverenitet postali su norma, a romantični nacionalizam, koji se temeljio na vojnoj veštini, počeo je da se smatra zastarelim.
Iz pepela rata izronila je nova Evropa, kao što je to bio slučaj sa novim Japanom, koji je čak dobio miroljubivi ustav (delo Amerikanaca sklonih idealizmu, ali uglavnom rado prihvaćeno u Japanu). Nacionalizam (osim na fudbalskim stadionima) ustupio je mesto nadmenoj samozadovoljnosti zbog pronalaženja civilizovanijeg, miroljubivijeg i diplomatskog rešenja za ljudske konflikte.
Nesumnjivo, mir je očuvan. Ali, to se dogodilo jer su Sjedinjene Američke Država bile garancija, zemlja koja je ostala verna poimanjima iz vremena pre Drugog svetskog rata o nacionalnoj i međunarodnoj bezbednosti. Događaj iz Minhena drukčije se doživljavao u SAD. U toj državi, on je hranio iluzije mnogih o Čerčilu kao “ratnom premijeru” koji je maštao o tome da bude upamćen u istoriji kao veliki branitelj države. Minhen je iznova prizivan u sećanje – za borbu protiv komunizma, rušenje Sadama Huseina, zaustavljanje Irana i pokretanje “rata protiv terorizma”.
Te različite tačke gledišta izazvale su čudne tenzije između SAD i njihovih demokratskih saveznika. Evropljani i Japanci zavise od američke vojne snage za očuvanje bezbednosti, ali često ne vole načine na koji je upotrebljavaju SAD. Prevelika zavisnost takođe izaziva “infantilizaciju”. Poput večnih adolescenata, Evropljani i Japanci žude za sigurnim okriljem “velikog američkog oca”, koga istovremeno preziru.
Nesumnjivo, SAD, poput većine velikih sila, pokrenule su besmislene ratove i ponašale su se ucenjivački, naročito prema narodima iz sopstvene hemisfere. Ali, i bez prizivanja duhova iz Minhena postoje prilike kada je vojna sila jedini način da se uhvati u koštac sa tiraninom. Kada su SAD odlučile da proteraju saradnike Sadama Huseina iz Kuvajta, nemački demonstranti uzvikivali su da nikada ne bi “prolivali krv zbog nafte”.
Nasuprot tome, evropska diplomatija ostvarila je izvanredne uspehe. Mogućnost pridruživanja Evropskoj uniji pomogla je jačanju demokratije u centralnoj i Istočnoj Evropi, kao i Turskoj. Neke od tih demokratskih država pridružile su se NATO, a druge imaju očajničku želju da to učine. Ipak, NATO, za razliku od Evropske unije, predstavlja vojnu operaciju. U tome leži stari Čemberlenov problem: da li su Evropljani spremni da vode ratove u ime svojih saveznika?
Tokom hladnog rata, to nije bila ozbiljna dilema. Evropljani su se oslanjali na NATO i SAD kao odbranu od moguće sovjetske agresije. Sada bi Gruzija i Ukrajina bile srećne kada bi mogle da očekuju da će ih Evropljani i Amerikanci braniti od Rusije. Izbor je nedvosmislen: ako su Evropljani spremni da se bore za Gruziju ili Ukrajinu, ove države bi trebalo pozvati da se pridruže NATO. Ukoliko nisu spremni da brane te države, one ne bi trebalo da se pridruže Alijansi. Ali, umesto da se odluče za jednu opciju, glavne evropske države kao što je Nemačka oklevale su, najpre su nudile članstvo u NATO kao šargarepu, a zatim povukle ponudu, ostavljajući Amerikancima da ispolje “herojsku retoriku”, bez “završnog manevra”.
Autor je profesor ljudskih prava na Koledžu Bard. Njegova najnovija knjiga je “Ubistvo u Amsterdamu: Ubistvo Tea Van Goga i granice tolerancije”
Danas, 10.09.2008.
Peščanik.net, 10.09.2008.
